Proglašenje blaženih – “ugodnika božjih” – svetaca i svetitelja u hrišćanskoj Crkvi je drevna praksa – oduvek je bilo ljudi koji su svojim životom i delima nadišli okvire profanog života, koji su se žrtvovali za druge. Odolevali su, recimo, korupciji i s pravom su našli mesto u katalogu svetitelja kao “besrebrenici”. Čin beatifikacije ima taj smisao, kao i čin santifikacije. Nisu svi sveti i svetitelji isti po zaslugama i vekovima se čuje dobra formulacija – Prema svecu i tropar. U katoličkoj crkvi to je službeni čin precizno definisan – sa svim detaljima postupka – u Codex iuris canonici. Kod nas pravoslavnih nema oficijelne santifikacije ali su kriterijumi jasni i veoma strogi – toga se čovek udostojiti može samo nakon fizičke smrti i nevinog postradanja uz posvedočenu činjenicu da se na njegovom grobu zbivaju čuda. Svi ikonografski obrasci, odnosno način prikazivanja govore o tome i opomena su vernicima kao najuzvišeniji ideal.

Iz istorije Crkve vidi se i ono drugo – rastojanje između ideala i stvarnosti. Ideal u tom smislu opstaje uz dobro poznatu lošu tradiciju. Svi su vladari iz doba Nemanjića sveti i figuriraju u ikonostasu, iako u njihovom životu – barem većine njih – ničeg svetog i uzvišenog nema. Jedni su drugima “vadili oči”. Rano se ustalilo i jedno shvatanje svetosti koje je u suštini antihrišćansko, ali ono opstaje do dana današnjega i najbolje ga izražava reč koja se često čuje – nju je navodio i poglavnik NDH Pavelić – Ko se ne osveti taj se ne posveti. U novije vreme je u SPC obnovljena praksa koja sledi iz loše tradicije.

Kanonizovan je službeno – čega do sada nije bilo – episkop Nikolaj Velimirović koji “ne ispunjava uslove” ni na koji način. Naša mu je Crkva “jednodušno jednoglasnom saborskom odlukom” dodelila čak dva zapovedna dana – toliko nema ni sveti Sava – i to 18. mart kada se upokojio 1956. i 13. maj 1991. kada su njegove mošti prenete u zemlju. Tada se u rodnom selu Leliću okupio bio “cvet” srpske inteligencije koja je i time dala podršku politici rata koji se već rasplamsavao. Čin je prenošen preko nacionalne mreže televizijskih i radio-stanica; prenos je delovao skandalozno i neuobičajeno za praksu pravoslavne crkve. Time je otvorena stranica političkih kanonizacija, koja – sudeći po svemu – neće skoro biti zatvorena. Odluka ovogodišnjeg majskog Sabora da grupu sveštenika mileševske eparhije proglasi za svece “koji su prosijali na zemlji srpskoj” samo je dolila ulje na vatru i u javnosti izazvala šok. Ubrzo je postalo jasno da su neki od tih “svetaca” – Slobodan Šiljak i Milorad Vukojičić Maca – bili borci četničkih odreda koji su počinili zločine. Pitanja koja su se otvorila pokazala su da je ovaj nepromišljeni čin u funkciji namirivanja političkih računa još iz vremena poslednjeg svetskog rata. Neki u svemu vide namerno izazivanje i laičke i crkvene javnosti – oglasio se recimo poznati umetnik M. Janketić – čiju su majku “sveci” zaklali – i taj je čin nazvao “amoralnim”. Oni pak sveštenici koji su se svojevremeno bili svrstali uz NOP i stradali nisu se našli na spisku Srba svetitelja iako to – mnogi među njima – zaslužuju kao istinski “novomučenici”. Objašnjenje koje je ponuđeno bilo je jasno – kriterijum je bio ideološko-politički. Tako je “crveno slovo” u kalendaru stavljeno očigledno na pogrešno mesto. Bilo kako bilo, čin kanonizacije je zaista obesmišljen.

Kanonizacija ove vrste je ne samo namirivanje političkih računa iz vremena svetskog rata već je i danas u funkciji dnevne politike. Duh osvete se ponovo oglašava i glas je njegov sve prisutniji što nekim političarima treba ali što Crkvi može mnogo štete doneti – no o tome za sada malo ko i razmišlja.

Republika, oktobar 2005.

Peščanik.net, 22.10.2005.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)