Politička pozadina atentata na Zorana Đinđića je tema koja okupira Srbiju nesmanjenim intenzitetom još od 12. marta 2003. godine. Ubistvo prvog srpskog demokratskog premijera temeljito je pripremano od strane zaverenika takoreći od dana kad je Zoran Đinđić postao predsednik Vlade. Dugogodišnje diskvalifikacije o Đinđiću kao “stranom plaćeniku i izdajniku“, zamenjene su preko noći novim, o „Đinđiću saradniku mafije“, „šefu kriminalnih porodica“, „šverceru cigareta“ itd. Cilj ove političko-medijske proskripcije bio je jednostavan: nastojati da se Đinđić u javnosti do te mere diskredituje kako bi njegovo fizičko uklanjanje bilo, zapravo, poželjno „na dobrobit“ Srbije. „Duhanska afera“, „Hapšenje i izručenje Slobodana Miloševića“, „Pokušaj upada u vladin Biro za komunikacije“, „Ubistvo Gavrilovića“, „Pobuna crvenih beretki“, samo su neke od najznačajnijih afera kreiranih u redovima zaverenika s ciljem diskreditacije i kriminalizacije Zorana Đinđića. Kako pokušaj političkog uklanjanja nije doneo očekivane rezultate, već je Đinđić politički postajao sve moćniji, neposredno pred preuzimanje Vojske Srbije i Crne Gore – u redovima zaverenika doneta je odluka o njegovom fizičkom uklanjanju.

Pretorijanska garda bračnog para Milošević

Tehnički, atentat su izveli pripadnici specijalnih jedinica policije, ratni plaćenici dovedeni u Srbiju posle povlačenja iz Bosne, a po potpisivanju Dejtonskog mira. Od prvog dana formiranja ove jedinice, bili su Pretorijanska garda režima bračnog para Milošević-Marković. Kao protivuslugu, od države su dobili ekskluzivno pravo na bavljenje kriminalom, pa se granica između „Jedinice“ i podzemlja ubrzo izbrisala. Upravo zato, od sredine 1999. godine može se govoriti o jedinstvenoj organizovanoj kriminalnoj grupi, poznatijoj kao „Zemunski klan“, koja je imala institucionalni okvir.

Dvogodišnja medijska proskripcija i predstavljanje javnosti Đinđića kao kriminalca, kao i učešće mafijaša u tom ubistvu, činili su se dovoljnim i čvrstim dokazima grupi zaverenika da to političko ubistvo par excellence proglase mafijaškim obračunom. Još tokom akcije „Sablja“ otkriveno je da cilj gupe koja je pripremala ubistvo i jeste bio da se ubistvo premijera predstavi kao rezultat obračuna kriminalaca. Takođe, došlo se do podataka da su se sa neposrednim izvršiocima atentata na premijera, neposredno pred ubistvo nalazili i sastajali mnogobrojni političari i visoki službenici „ministarstava sila“. Čak i bez tih saznanja, bilo je potpuno očigledno da neposredni izvršioci atentata moraju da imaju političke zaštitnike i nalogodavce, upravo one koji bi trebalo da preuzmu vlast, kada plaćenici „uklone i obale izdajničku vladu sa mafijašem na čelu“.

Zaustavljena istraga

Tokom akcije „Sablja“, istražni postupak je nedvosmisleno vodio ka najbližem okruženju Vojislava Koštunice, u to vreme bivšeg predsednika SRJ. Na osnovu više nego očiglednih dokaza uhapšeni su njegovi najbliži saradnici, šef vojne službe bezbednosti Aco Tomić i savetnik za bezbednost Rade Bulatović. Obojica su se viđala i dogovarala sa direktnim izvršiocima atentata na premijera i to u periodu koji je neposredno prethodio ubistvu.

Međutim, nakon njihovog hapšenja, umesto da se istraga sprovede do kraja, ona se zaustavlja. Obustavljanje istrage naređuju političari, iz razloga što većina njih nije znala šta da radi s činjenicom da se kroz istragu došlo do vrata DSS-a i njihovog predsednika Koštunice. Zaustavljanju istrage su doprineli u velikoj meri i strani ambasadori – „staratelji“, pre svih William Montgomery, koji su pružali podršku kako DSS-u tako i samom Koštunici i tražili od tadašnjih vlasti da se zadovolje “otkrivanjem neposrednih izvršilaca” i da “ne insistiraju na političkim nalogodavcima”.

Od toga dana pa sve do danas, priča o političkoj pozadini atentata nije izgubila na važnosti i značaju u javnosti Srbije. Najčešće se koristila kao sredstvo u političke svrhe tokom kojekakvih izbora kojih je bilo nekoliko u ovih sedam godina. Tako je u predsedničkim izborima 2004. šef izbornog štaba DSS, Dejan Mihajlov, pročitao pamflet koji je napisao Aleksandar Tijanić, inače ključna osoba u medijskoj pripremi ubistva, u kome su optužili vrh Demokratske stranke da krije političke nalogodavce ubistva. Dve godine kasnije Mihajlov je na sudu izjavio da se „šalio“?!

Ćutanje je političko zlato

U Parlament Srbije 2007. godine ulazi nova poslanička grupa – LDP. Nju čine najvećim delom članovi frakcije DS, koji su bili nezadovoljni inertnim stavom rukovodstva Demokratske stranke upravo po pitanju otkrivanja političke pozadine ubistva. Glasovi koje na tim izborima dobija LDP bili su glasovi građana ubeđenih da će ulaskom u Parlament ova grupa insistirati na otkrivanju naručilaca, inspiratora i nalogodavaca ubistva Zorana Đinđića. Međutim, ulaskom u vlast preuzeli su identične metode DS i o „pozadini“ govorili samo u retkim prigodnim prilikama kad im je to donosilo političke poene. Izricanje presude neposrednim izvršiocima atentata i izjava predsednika sudskog veća koje je donelo presudu, da u tom sudskom procesu “nije otkrivena politička pozadina i da veruje da će to uraditi neko drugo veće”, ponovo je pokrenula lavinu u javnosti oko pitanja naručilaca i nalogodavaca ovoga ubistva.

Opet je pažnja javnosti usmerena ka Vojislavu Koštunici i njegovim saradnicima, na osnovu dodatnih i brojnih dokaza, ali i izjava svedoka saradnika u ovome procesu o ulozi koju su svi zajedno imali u pripremanju ubistva premijera Srbije. Kako su tada i Koštunica i ostali njegovi prijatelji bili na vlasti, umesto odgovora koji je od njih tražen – oni „otimaju“ tu temu, kreću u napad, preuzimaju istragu o političkoj pozadini i uz pomoć poslušnih tužilaca i plaćenih medija, priča o njima samima se alhemijom DSS-a pretvara u odgovornost za puštanje iz zatvora jednog od vođa te kriminalne bande, da bi kulminirala hapšenjem Đinđićevog okružnog tužioca (Terzića), koga su preko noći, bez i jednog dokaza proglasili članom Zemunskog klana.

Tijanić u akciji

Namera je bila jasna od samoga početka i to ni Koštunica ni njegovi saradnici nisu skrivali. Javno su saopštavali da je ubistvo Zorana Đinđića posledica njegovog načina vladanja, njegovog okruženja, njegovih „pravnih prečica“, sumnjivih kontakata i pre svega „njegove bliskosti sa mafijom“. Puštanje u javnosti snimka hapšenja Đinđićevog tužioca, koga Tijanić etiketira pripadnikom Zemunskog klana, bila je upravo video-potvrda svih dugogodišnjih tvrdnji Vojislava Koštunice o Đinđiću kao mafijaškom premijeru.

Na petogodišnjicu ubistva, državna televizija, na čijem je čelu Aleksandar Tijanić, savetnik za medije Vojislava Koštunice i vođa tima za medijsku proskripciju Đinđića, naručuje i emituje emisiju o „medijskoj pozadini ubistva“. U toj emisiji apsolutnom zloupotrebom sagovornika, lažnim tvrdnjama i podmetanjima, tendencioznom montažom i najavama, pokušano je da se stvori utisak da su najbliži saradnici Zorana Đinđića, u stvari, odgovorni za njegovo ubistvo, da su znali da se sprema atentat, a da ništa nisu učinili da do njega ne dođe.

Objavljivanje imena svih ubica i poternice za njima na sam dan atentata, kako se u istrazi pokazalo, bio je, uz uvođenje vanrednog stanja, najznačajniji momenat koji je doveo do toga da se organizovana kriminalna grupa potpuno rasturi, da pokušaj puča propadne, a ubice ubrzo budu pohapšene. Činjenicu da je medijima poternicu predao Biro za komunikacije vlade na čijem je čelu bio Vladimir Popović, bila je dovoljna da se cela emisija pretvori u javno optuživanje prvog čoveka ove vladine službe. Zloupotrebljavajući pozicije direktora javnog servisa i resurse istog, Tijanić podnosi Specijalnom tužilaštvu nekakvu svoju privatnu krivičnu tužbu protiv Đinđićevih saradnika na čelu sa Popovićem. Svoju samostalnu i privatnim interesima motivisanu akciju, Tijanić obznanjuje na kanalima i internet portalu Javnog servisa. Namera ovakvih i sličnih poteza bila je da se zaštite zaverenici i nalogodavci, stvaranjem tobože novih osumnjičenih, kako bi se javni prostor kontaminirao sa što više raznih teorija o pozadini ubistva i potencijalnim grupama zainteresovanih za Đinđićevo ubistvo, a sve u cilju obesmišljavanja istrage političke pozadine ovog ubistva. Tako je, u nizu besmislica, javnosti saopštavano da iza ubistva stoje američke tajne službe kojima se Đinđić zamerio zbog promene stava prema Kosovu, zatim nemački kapital zbog „štete“ koju im je naneo prodajući Sartid, osveta duvanskih kartela itd.

Relativizacija i obesmišljavanje

Iako je javnost bombardovana svakakvim teorijama o pozadini tog ubistva, uprkos pokušajima većine medija da od toga naprave misteriju koja možda nikad neće biti razrešena, šira javnost je nekako intuitivno, a oni koji su bolje upoznati sa ovom temom, na osnovu činjenica – stalno upirala prst u Vojislava Koštunicu i njegove saradnike, pre svega savetnike u kabinetu predsednika SRJ. Međutim, svi pokušaji da se od osumnjičenih dobiju odgovori na pitanja koja se logično nameću, završavali su se napadima i uvredama Koštuničinog okruženja na račun onih koji su sumnje izražavali. Po pravilu, državni organi su ostajali nemi na obilje dokaza koji su se u javnosti protiv zaverenika pojavljivali. Neretko su upravo predstavnici države učestvovali u opštoj relativizaciji i obesmišljavanju potrage za političkim nalogodavcima ubistva, tako što su izjavljivali da je sve to deo dnevno-političke borbe u kojoj nezavisno i samostalno sudstvo, tužilaštvo ili policija ne žele da učestvuju. Na pozicijama „vrhunskih autoriteta profesionalnosti i nezavisnosti“, smenjivali su se tužioci koji su u poslednjih pet godina najavljivali istragu o političkoj pozadini, čak dajući i rokove u kojima će istraga biti započeta ili završena. Međutim, osim saopštavanja tih, od viših instanci naručenih izjava i fraza, ništa se konkretno nije dešavalo. Javnost se kroz medije, fabrikovanjem novih tema i senzacija, vraćala drugim pitanjima. Istraga pozadine ubistva padala je u drugi plan i o njoj bi se pričalo samo na godišnjicu ubistva ili tokom izbornih kampanja.

Najnoviji povod za ponovno otvaranje ove teme jeste krivična prijava koju je u ime majke i sestre ubijenog premijera podneo advokat Srđa Popović. Prijava je podneta protiv Vojislava Koštunice i njegovih saradnika, a povodom pobune jedinice za specijalne operacije. Upućeni tvrde da je ova pobuna u direktnoj vezi sa ubistvom Zorana Đinđića, odnosno kako se navodi u krivičnoj prijavi, prvi korak u pripremi 12. marta.

Miloš Simović u centru pažnje

Nakon podnošenja prijave, usledile su reakcije kako osumnjičenih, tako i pojedinih državnih funkcionera. Prvi su pribegli ličnoj diskvalifikaciji advokata Popovića, služeći se prizemnim, uličnim rečnikom koji može da se tumači i kao izraz nervoze i panike u njihovim redovima. S druge strane, državni službenici, predstavnici pravosuđa, ovoga puta najavljuju neka nova značajna saznanja i proširivanje istrage na događaje koji su prethodili atentatu… Nameće se pitanje zašto je ovoga puta priča o pozadini atentata ipak uspaničila aktere i primorala predstavnike pravosuđa i policije da se oglase.

U potrazi za odgovorom na ovo pitanje najpre pogledajmo hronologiju događaja: kada se i kojim povodom tema „političke pozadine“ ponovo nametala javnosti. Krajem juna ove godine, na izgled iznenada, pojavljuje se u medijima, i to u onima za koje se zna da su pod direktnom kontrolom vlasti, informacija da je tada uhapšeni pripadnik Zemunskog klana Miloš Simović tražio kontakt sa Specijalnim tužilaštvom nudeći dokaze o političkoj pozadini ubistva premijera. Provladin „Press“, poznat u javnosti po objavljivanju spisa i transkripata iz tajnih istraga, objavio je 28. juna da je tužilac Jovan Prijić obavio razgovor sa Milošem Simovićem, da je Simović izneo nove detalje o ubistvu premijera Đinđića, kao i da je Simović tražio status svedoka saradnika.

Samo dva dana kasnije, 30. juna, „Politika“ dnevni list u vlasništvu države, objavljuje tekst pod naslovom „Simović zna političku pozadinu ubistva Đinđića“ u kojem se čak tvrdi da pojedinci iz BIA pokušavaju da spreče otkrivanje te istine. U tekstu se navodi da je jedan pripadnik BIA “tajno i van procedure posetio Simovića u zatvoru”, sa namerom da na njega izvrši pritisak kako bi ovaj nekadašnji pripadnik zemunskog klana odustao od namere da sebe nudi kao svedoka-saradnika u zamenu za otkrivanje istine o političkoj pozadini ubistva.

Istoga dana iz BIA demantuju ovu vest. Vidno uznemireni, ljudi iz BIA tvrde da nisu nagovarali Simovića da ne iznosi saznanja i čak najavljuju tužbu protiv „Politike“ (zanimljivo bi bilo danas, šest meseci kasnije, saznati da li su tužbu i podneli). Čak i neupućenima bilo je jasno da se nešto zakulisno dešava u vezi sa predajom Simovića i njegovim razgovorom sa tužiocem. Tema političke pozadine postala je udarna u skoro svim medijima. Primetan je bio i pokušaj Koštuničinih sledbenika i analitičara da unapred diskvalifikuju Simovića kao osobu koja bi mogla nešto da zna o pozadini ubistva.

Novi dokazi na vidiku

Početkom oktobra ponovo se u medijima pod direktnom kontrolom vlasti pojavljuje nova serija tekstova u kojima se tvrdi da su uhapšeni pripadnici Zemunskog klana Miloš Simović i Sretko Kalinić Specijalnom tužilaštvu otkrili podatke o političkoj pozadini ubistva. Tako „Politika“ od 7. oktobra 2010. tvrdi da im je izvor iz Tužilaštva potvrdio da su i Simović i Kalinić “otkrili nove značajne detalje o pozadini ubistva”. Tužilac Radisavljević izjavljuje da „sada imaju jasniju sliku o pobuni iz novembra 2001“ i tako direktno potvrđuje tvrdnje advokata Srđe Popovića da je oružana pobuna JSO iz novembra 2001. sastavni deo političke pozadine ubistva premijera Đinđića. Drugi mediji, pozivajući se na izvore iz samog vrha vlasti, još direktnije povezuju ove događaje pa se tako u medijima pojavljuju i sledeće informacije:

Tužilaštvo vodi pretkrivični postupak o pobuni Jedinice za specijalne operacije u novembru 2001. godine koja se može dovesti u vezu sa političkom pozadinom atentata na premijera Zorana Đinđića. Postupak se bazira ne samo na izjavama Simovića i Kalinića, već i na analizi dokaza koja je izvođena u toku postupka za ubistvo premijera, nakon što je tu presudu potvrdio i tadašnji Vrhovni sud Srbije”, rečeno je “Politici“ u Specijalnom tužilaštvu.“

Tužilac Radisavljević kaže da Tužilaštvo sada ima jasniju sliku o događaju iz novembra 2001. godine kada su pripadnici JSO napustili objekat u Kuli i blokirali most “Gazela“: “Došlo je do pozitivnih koraka u rasvetljavanju tog događaja, kao i o ulozi pojedinih lica u njemu“, rekao je Radisavljević. On je istakao da imena osoba koje su Tužilaštvu dostavile potrebne informacije, kao i imena vinovnika događaja ne mogu da se saopštavaju javnosti, kako se ne bi ugrozio dalji tok pretkrivičnog postupka.

Odmah po podnošenju krivične prijave advokata Srđe Popovića, zamenik tužioca Bruno Vekarić izjavio je da tužilac Radisavljević intenzivno radi na tome i da je u toku pretkrivični postupak koji se upravo odnosi na „pobunu beretki“.

Nekoliko dana kasnije, 18. novembra, za skupštinskom govornicom poslanik LDP Ivan Andrić javno je postavio pitanje predsedniku države i vlade Srbije, šta se dešava i dokle se stiglo sa istragom o političkoj pozadini ubistva premijera Đinđića, iznoseći tom prilikom tvrdnje da je uhapšeni Simović izneo tužilaštvu dokaze koji „bacaju novo svetlo“ na političku pozadinu ubistva premijera.

Najzad, 7. decembra tužilac Radisavljević ponovo izajvljuje:

Jedan od najznačajnijih događaja je pobuna JSO. U okviru tih aktivnosti, postupamo i po krivičnoj prijavi koju je podneo advokat Srđa Popović, punomoćnik majke i sestre pokojnog premijera. Podaci sadržani u samoj krivičnoj prijavi značajni su za naš dalji rad i sigurno će doprineti da pretkrivični postupak bude ubrzan i priveden kraju“.

Ispovest svedoka

Nameće se pitanje šta je to rekao Miloš Simović što „baca novo svetlo“ na političku pozadinu ubistva Zorana Đinđića? Oni delovi iskaza Simovića koji su uspeli da „procure“ do medija i o kojima govori poslanik Andrić, svode se na sledećih nekoliko ključnih činjenica:

Simović je u svom iskazu izjavio da su i pre novembra 2001. godine Borisav Mikelić (inače posrednik u susretima između Ace Tomića, Radeta Bulatovića, Legije i Dušana Spasojevića) i Zoran Šami, funkcioner DSS-a, dolazili u Šilerovu i podstrekivali članove Zemunskog klana da organizuju pobunu, koju bi podržao predsednik SRJ Vojislav Koštunica i njegova stranka DSS. Pobunom bi se stvorili uslovi za smenu vlasti ili makar „ministarstava sila“, čije je preuzimanje sve vreme bio cilj Vojislava Koštunice. Drugi važan detalj iz iskaza Simovića je činjenica da je pred tužiocem izneo dokaze o finansiranju političkih kampanja DSS od strane Dušana Spasojevića, odnosno narko novca članova Zemunskog klana.

Ovi Simovićevi iskazi se uklapaju u do sada već poznate činjenice:

(a) sadržaj službene beleške Ilije Matića (bivši načelnik SUP-a Zaječar) od 13 novembra 2001. godine o kontaktima Zorana Šamija sa Legijom “u više navrata” i tvrdnjom da DSS podržava Crvene beretke. (prilog br.13 uz krivičnu prijavu Srđe Popovića)

(b) podrškom koju su Spasojević i Ulemek dali DSS-u u dvema predsedničkim kampanjama, 2002. i 2006 : prvi put pismima koje je Spasojević diktirao Ljilji Buhi “o vezama Điniđićeve vlade s mafijom”, i drugi put kada je Legija započeo svoju odbranu (nakon tajnog i nezakonitog susreta sa Jočićem i Bulatovićem) tvrdnjom o švercu 600 kg heroina, koje je organizovao sa Đinđićevim najbližim saradnicima (po sopstvenom priznanju, datom istom prilikom, svestan da to može uticati na izbore).

Na osnovu ovoga proizilazi da se kod Koštunice ne radi samo o pomaganju dela koje je u toku, već je reč o punom saizvršilaštvu u krivičnom delu oružane pobune. U tom slučaju je jasno i da je Aco Tomić morao imati izričite instrukcije da obeća Legiji i Spasojeviću da se “Vojska neće mešati”.

Dimni državni signali

Već pola godine, sve ovo znaju svi najviši državni organi. Iz izjava pojedinaca i na osnovu novinskih tekstova lako je zaključiti da je spisak „umešanih“ i mnogo širi, pa se zato s pravom pitamo zbog čega se te informacije ne saopštavaju javnosti i da li se sa tim informacijama “trguje“, što je svojstveno političkoj sceni Srbije. Ako je zbog „potrebe istrage“, onda je besmisleno da sam tužilac daje takve izjave kojima najavljuje šta je od dokaza prikupljeno i u kom pravcu ide istraga. Neupućeni bi mogli pomisliti da na taj način šalje signale osumnjičenoj strani da se na vreme organizuju i pripreme odbranu. Ali to izvesno nije, jer u Srbiji postoji hiljade direktnijih i tajnijih načina da se ta informacija doturi.

Ono što je već prepoznatljiv stil u korišćenu tužilaštva, policije ili sudstva u javnom životu Srbije i što bi lako mogle da budu i najnovije izjave oko političke pozadine – jesu poruke koje jedne političke grupe šalju drugim političkim grupama, koristeći istražne organe i medije da bi i javnost naslutila čime se preti. Te poruke, nažalost, imaju samo dnevno političku funkciju i služe kao metod dodatnog pritiska ili sredstvo iznuđivanja u političkoj borbi. Tako se pred formiranje koalicija i smanjivanje „nezajažljivih apetita“ uvek izvuku „ubistvo novinara Pantića“ u Jagodini, ubistvo Ćuruvije, istraga o privatizacijama, Poštanskoj štedionici, finansiranju stranaka i slično.

Ovoga puta ulog je mnogo veći. Veliki broj pojedinaca iz vrha vlasti upoznat je sa svedočenjem Simovića i teško je to sakriti. S druge strane, vlast ima sada dovoljno dokaza da istraži sve oko političke pozadine ubistva premijera Đinđića, ukoliko to zaista želi. Boris Tadić ima sada jedinstvenu priliku da dozvoli državnim organima da rade po zakonu i dokažu tvrdnje „da su pred zakonom svi jednaki“. Videćemo da li će ovu priliku iskoristiti ili će uz pomoć istraživanja i svojih savetnika da odluči da ove podatke sačuva, pa zajedno sa parama od Telekoma – na nove izbore!

E-novine, 09.12.2010.

Peščanik.net, 09.12.2010.

Srodni linkovi:

Simović traži da mu se ponovo sudi za atentat

ZORAN ĐINĐIĆ NA PEŠČANIKU

Leave a Reply