1.
Danas kada su ratni izveštači postali gotovo “ugrožena vrsta” i kada su ratni prizori razaranja i ubijanja sve manje prisutni na televiziji ili u novinama, vredi se prisetiti vremena kada to nije bilo tako. Pre nego što je Pentagon uveo politiku uključivanja izveštača u naše vojne snage – ograničavajući im tako kretanje i otežavajući objavljivanje slika i izveštaja koji se ne uklapaju u zvaničnu verziju – ratni izveštači su u zaraćenim zemljama manje ili više bili prepušteni sami sebi, izveštavajući o onome što su videli i izvlačeći iz toga svoje vlastite zaključke. Bio je to neverovatno težak posao. Između 1991. i 2001. 43 novinara je izgubilo život na Balkanu, što je manje nego u Iraku u kojem je između 2003. i 2009. poginulo 145 novinara: u unakrsnoj vatri, od bombaša samoubica ili od strana u sukobu koje nisu želele da reporteri zabadaju svoj nos tamo gde mu nije mesto.
Posle izveštavanja sa izbora na Haitiju 1987, koji je trebalo da posle krvavog režima Duvalijeovih uvedu demokratiju, a samo su doveli do još jednog krvoprolića, Mark Daner je izveštavao o još brutalnijim sukobima u Hrvatskoj i Bosni početkom 90-ih, o nasilju u Iraku posle invazije, o torturi u našim tajnim zatvorima širom sveta i o raznim odlukama Vašingtona koje su imale poguban ili povoljan uticaj na građane ovih zemalja. Ovi obimni, ozbiljno i dobro napisani izveštaji, od kojih se mnogi pojavljuju u njegovoj knjizi, kombinuju političku analizu, istorijsku pozadinu i Danerovo svedočenje iz prve ruke i čine nam bliskom ogromnu ljudsku patnju koja stoji iza događaja koji nam izgledaju tako daleko.
Naslov knjige, Do gole kože, preuzet je od bivšeg predsednika Haitija, Leslija Manigata, koji je preuzeo vlast od Divalijeovih oficira koji su brutalno prekinuli izbore 1987. Manigat je rekao Daneru da političko nasilje “ogoljava društveno tkivo” i omogućava nam da vidimo šta se nalazi ispod njegove površine. To je ono što ovu knjigu čini fascinantnom za čitanje. Dok saznajemo kakve su to zemlje toliko opterećene nasiljem, istovremeno smo svedoci Danerovog sazrevanja, njegovog sve dubljeg razumevanja ograničenja i neželjenih posledica naših oružanih intervencija.
Haiti su na početku Danerovog puta. Došao je u ovu zemlju 1986. da za The New Yorker napravi reportažu o njenom “prelazu u demokratiju”, kada je sin Pape Doka zahvaljujući Reganu američkim vojnim avionom odleteo u luksuzni egzil u Francuskoj. Daner priznaje da je naivno verovao da će slobodni izbori i nova vlada prekinuti ciklus vojnih pučeva i diktatura u kojima stidljivi seoski doktor postaje monstuozni ubica, a general sa govornom manom pijani Kaligula. Daner shvata:
Nasilje je pokretač haićanske politike, sredstvo za promenu režima, metod dolaska na vlast. Borba za vlast se nastavlja i nikada ne prestaje, prodirući u sve pore života i inkriminišući svakog Haićanina sa bogatstvom i ugledom. “Ukoliko ne uđeš u politiku”, rekao mi je bivši predsednik koji mi je dao ideju za naslov ove knjige, “ona će ući u tebe”. Profesor, intelektualac i pisac iz poznate porodice političara, na vlast je došao zahvaljujući vojsci posle krvavo prekinutih izbora, a izgubio ju je nekoliko meseci kasnije u turbulentnom coup d’etat.
U nesrećnim zemljama istorija se ponavlja. Odsustvo institucija dostojnih poštovanja, kao i dobro utemeljenih zakona na čiju zaštitu pojedinac može da računa, osuđuju ovakva društva da ponavljaju iste sukobe, iste greške i da snose iste strašne posledice. Kao što je bivši haićanski ministar finansija rekao Daneru: “Na Haitiju je razvijen čitav krvavi sistem represije, torture i ubistava, samo zato da bi se ostalo na vlasti i da bi se zaradilo više novca.”
Postoje i mnoga druga mesta na svetu gde je ovo bilo ili je i dalje istina, ali je tamo korupcija veštije prikrivena iza maske reda i zakona. Na osiromašenom Haitiju, na kojem postoji oštra podela između male, obrazovane vladajuće klase koja govori francuski i ostatka naroda koji je neobrazovan i govori kreolski (i često ne razume govore svoga predsednika), surova realnost je zaista ogoljena. Stariji Duvalije, koji je vladao između 1957. i 1971, verovao je da u sprovođenju terora ne treba da postoje granice. Čovek treba da ubije ne samo svoje neprijatelje, već i njihove prijatelje, i to na što je moguće spektakularniji i brutalniji način.
U nedelju 29. novembra 1987, general Anri Namfi, vođa vojne hunte koja je vladala zemljom nakon odlaska mlađeg Duvalijea, prekinuo je izbore masakrom. Bez reči upozorenja vojnici su otvorili vatru na ljude koji su čekali u redu za glasanje. Po ulicama Port-o-Prensa ležali su leševi muškaraca, žena i dece u lokvama krvi. Isto se događalo i u unutrašnjosti zemlje. Jedna žena je tada rekla Daneru: “Kao da se vratio Papa Dok. Vama je ovo masakr, ali tako je izgledao običan dan u vreme Papa Doka.”
Američki pokušaji da se politika na Haitiju preoblikuje datiraju još od 1915, kada su SAD poslale marince da prekinu haotični unutrašnji konflikt u zemlji. Ostali su 19 godina, sa obrazloženjem da Haićani nisu sposobni da sami rukovode Haitijem. Amerikanci su okupirali zemlju i stvorili vojsku i policiju koje je trebalo da preduprede pobune i zaštite američki kapital. To nije sve. Papa Dok Duvalije je dobijao američku pomoć tokom prvih, najkrvavijih godina svoje vladavine. Vašington mu je dao 40 miliona dolara i marince da odbrani svoj režim od svakog pokreta otpora.
Godine 1994. predsednik Klinton je naredio amerčkim trupama da na vlast vrate izabranog ali svrgnutog predsednika Žan Bertran Aristida, zaštite američke interese i zaustave nasilje. “Ni 20.000 američkih vojnika”, piše Daner, “nije uspelo da promeni ključnu dinamiku ove zemlje.” Američke snage su izbegavale sukobe sa lokalnim milicijama – naoružanim američkim oružjem – jer nisu želele da rizikuju živote svojih momaka. Što se tiče Aristida, on je američkim helikopterom prebačen u predsedničku palatu, iz koje je sporadično vladao, da bi deceniju kasnije ponovo završio u progonstvu.
2.
Dobre i loše strane američke intervencije još jednom su došle do izraza tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji iz koje je Daner izveštavao nekoliko godina posle svoje posete Haitiju. Dejtonski sporazum je u novembru 1995. doneo mir Bosni i Hercegovini, a skoro četiri godine kasnije došlo je do NATO intervencije na Kosovu i bombardovanja Srbije. Daner, koji je boravio u Bosni tokom rata, razmatrao je ne samo svoje vlastito iskustvo, već je istraživao i događaje koji su doveli do otcepljenja i priznavanja republika kao nezavisnih država, ratove koji su usledili i raspad države koja je od 1918. bila poznata kao Jugoslavija.
Ono što ga je zanimalo, kao i sve druge koji su pisali o ovim ratovima, jeste kako je bilo moguće da međunarodna zajednica, pre svega SAD, ne učine ništa povodom granatiranja Sarajeva i ubijanja civila od strane srpskih snaga, koje je ceo svet gledao uživo na televiziji. Zbog čega je izostala vojna intervencija koja bi zaustavila etničko čišćenje u Bosni? Zbog čega je izostala podrška iz vazduha, kako bi se opkoljeni i nezaštićeni Bošnjaci iz Srebrenice prebacili na sigurno? Iz današnje perspektive, neodlučnost SAD i EU može da se razume i čak oprosti, ali nema opravdanja kada su u pitanju konkretne žrtve, jer bilo je dovoljno ranih upozorenja i odlaganja akcije – sve dok nije bio kasno.
Daner nabraja angažovanje SAD, od predsednika Buša i propale posete državnog sekretara Bejkera Beogradu u junu 1991. Bejker je pokušao da sačuva Jugoslaviju, uprkos izveštaju CIA u kojem je – prema neimenovanom izvoru iz The New York Times – pisalo da je eksperiment zvani Jugoslavija propao, da će se zemlja raspasti i da će taj raspad verovatno biti praćen etničkim nasiljem i sukobima koji će dovesti do građanskog rata. “Niko ne može da dokaže da bi ‘konkretne pretnje’ ili ‘akcije’ (koje ne spadaju u pravi rat) sprečile kasnije konflikte”, piše Daner. Međutim, vojna intervencija se nije ni razmatrala, jer su SAD bile preokupirane neredima u Sovjetskom Savezu i na Bliskom istoku, kao i budućim predsedničkim izborima.
Daner tvrdi da je sa najavljenim otcepljenjem Slovenije i Hrvatske Bejkerovo upozorenje protiv jednostanog proglašenja nezavisnosti, ali i upotrebe sile kako bi se federacija održala, izgledalo kao da on odobrava upotrebu sile od strane Srba. Ali zar nije pre svega jugoslovenskoj armiji i jugoslovenskoj vladi – koja je još uvek postojala – bilo u interesu da sačuvaju zajedničku državu?
Situacija pre početka ratnih sukoba nije bila tako jasna kao što Daner tvrdi. Uprkos izjavama etničkih nacionalista, Jugoslavija nije bila loše mesto za život većine njenih stanovnika, naročito za ljude iz mešovitih brakova i pripadnike manjina. Oni su se, kao i mnogi Jugosloveni, nadali da će prevladati razum i da je labava jugoslovenska konfederacija moguća. Ali taj proces je zaustavila Evropska komisija koja je u martu 1991. izjavila da jugoslovenske republike imaju pravo da slobodno odlučuju o svojoj budućnosti. Nemačka je podstakla na otcepljenje Sloveniju i Hrvatsku, a SAD su nekoliko meseci kasnije na to ohrabrile Bosnu i Hercegovinu.
Ne razmišljajući o posledicama oni su podstakli nacionalističke lidere i njima bliske etničke grupe da unište multietničku državu na račun onih koji nisu bili jasno etnički opredeljeni, kao i na račun Srba koji su, iako najbrojnija etnička grupa u Jugoslaviji, postali velika manjina u Hrvatskoj i činili gotovo polovinu populacije u Bosni i Hercegovini. Nijedna od nacionalističkih partija koje su imale podršku SAD, uključujući tu i slovenačke, nije imala potrebu za multinacionalnim identitetom. Otvoreno fašističke odlike vladajuće hrvatske partije HDZ-a, sa njenom antisrpskom retorikom, smatrane su bezazlenima, kao i muslimanski trijumfalizam u Bosni. Slobodan Milošević ne bi imao do te mere odrešene ruke da Jugoslavija i njena poslednja vlada, uključujući tu i multietničku vojsku, nisu tako naglo “ukinute”.
Imajući sve ovo u vidu, razumljivo je zašto su se Srbi osetili ugroženima kada je cela međunarodna zajednica ne samo stala na stranu secesionista, već i u trenu izmenila istoriju Jugoslavije, proglasivši Srbe ugnjetačima, a sve druge žrtvama (uprkos činjenicama da je Tito bio polu Hrvat i da su Slovenija i Hrvatska bile najrazvijenije republike u federaciji). Evropska komisija je takođe izjavila da se granice republika ne smeju menjati, tako da je Hrvatska mogla da se otcepi, ali ne i hrvatski Srbi koji su želeli da se otcepe od Hrvatske. Isto je važilo i za Albance sa Kosova koji su hteli da se otcepe od Srbije.
Naravno, kada su srpska artiljerija i pešadija u jesen 1991. opkolile hrvatski grad Vukovar, a Milošević po prvi put svetu predstavio svoj plan odbrane srpskih nacionalnih interesa uništavanjem gradova i ubijanjem nenaoružanih civila, niko nije ni pokušao da se seti šta je dovelo do rata, niti je pokazao bilo kakve simpatije za već demonizovane Srbe. Daner misli da je odmah trebalo primeniti silu, citirajući jednog vojnog planera američke vojske koji je smatrao da bi intenzivni vazdušni napad na srpske snage oko Vukovara zaustavio opsadu. Ali Daner je isto tako svestan, i to gorko priznaje, da je teško zamisliti bilo koju državu kako bez razmišljanja koristi vojnu silu da bi zaustavila neki inostrani konflikt.
Čudi me da Daner ne pominje još nekoliko pokušaja da se spreči rat između zaraćenih strana. Hoze Kutiljero, portugalski diplomata, u februaru i martu 1992. pokušao je da spreči građanski rat pozvavši lidere tri etničke grupe u Lisabon kako bi se, mnogo pre nego što su republike proglasile nezavisnost, postigao ustavni sporazum među njima. Sporazum koji je on predložio je predviđao podelu Bosne na tri odvojena regiona sa visokim stepenom autonomije i slabom centralnom vladom, tako što bi muslimani dobili 45 odsto zemlje, Srbi 42.5, a Hrvati 12.5.
Bivši američki ambasador Voren Zimerman, koji je u to vreme podržao lidera bosanskih muslimana Aliju Izetbegovića u odbacivanju ovoga plana, kasnije u svojim memoarima kaže da je Kutiljerov predlog verovatno bio bolji za muslimane od svih kasnijih planova, uključujući i Dejtonski sporazum kojim je 1995. rat okončan. Zbog čega su onda SAD sabotirale Lisabonski plan i sutradan posle njegovog kraha priznale Bosnu i Hercegovinu, kada su njene obaveštajne službe jednoglasno upozoravale da će nakon priznavanja BiH ovo područje eksplodirati?
Dejvid N. Gibs nudi pouzdano objašnjenje u svojoj odličnoj knjizi o raspadu Jugoslavije Prvo nemoj da naudiš.[1] SAD su bile zabrinute zbog nastojanja Evropljana da kreiraju nezavisnu evropsku spoljnju politiku. Priznavanjem Bosne, Amerika je potvrdila svoju vodeću poziciju u svetu i ispravila prethodni nedostatak jasne politike. Drugim rečima, iza ovakve američke odluke stajala je promišljena realpolitika.
Šta god da je stajalo iza te odluke, ono što je usledilo je bio pakao na zemlji. U naredne tri godine u Bosni je oko 100 000 ljudi, vojnika i civila, izgubilo živote, od čega duplo više muslimana nego Srba. Danerov iscrpan opis nasilja koje je kulminiralo u Srebrenici, moćno je oružje u optužbama međunarodne zajednice za nečinjenje, kao i Srba za zločine. Srbi su planirali da poubijaju i etnički očiste muslimane na način koji je gotovo identičan onom koji su hrvatski fašisti primenili u eliminaciji Srba pedeset godina ranije. Ali ni muslimani ni Hrvati nisu bili potpuno nevini. Džon Dojč, u to vreme funkcioner našeg ministarstva odbrane, izjavio je: “Jedan od razloga zbog kojih je bilo teško definisati pravu politiku je taj što su sve strane bile užasne”. U svakom slučaju, Bušova Bela kuća i generali su bili protiv intervencije. Od dve tragedije koje su se dešavale u svetu, oni su odlučili da intervenišu u Somaliji, a ne u Bosni, procenjujući da je Bosna operacija malog rizika i velikog troška.
Daner postavlja teško pitanje: kako objasniti neverovatnu okrutnost Srba? On je pripisuje ideologiji zasnovanoj na želji za Velikom Srbijom (za koju ja, uzgred budi rečeno, pre raspada Jugoslavije, nikada nisam čuo), gotovo histeričnom osećanju istorijske nepravde i povišenoj retorici i paranoji zbog genocida koji se sprema Srbima (zaboravljajući da je krvoproliće koje su hrvatski fašisti izazvali u Drugom svetskom ratu još uvek bilo sveže u pamćenju mnogih ljudi).
Daner je bliži istini kada krivicu svaljuje na ambiciozne i beskrupulozne političare; pa ipak, njegov prikaz Miloševića – koga on naziva diktatorom, upkos tome što se on sve vreme borio sa opozicionim partijama i čestim uličnim demonstracijama – nije ubedljiv. Kao što je to često slučaj sa ljudima koji svoj narod vode u katastrofu, Milošević je bio oportunista i manipulator bez trunke zdravog razuma. Njegova nacionalistička politika nije mogla da reši nijedan problem njegovih sunarodnika, već je služila samo tome da uveća njegovu ličnu moć i bogatstvo njegovih saradnika. Umesto da zaštiti legitimne nacionalne interese, on se ponašao kao huligan i tako uspeo da prokocka sve simpatije koje je međunarodna zajednica mogla imati prema Srbiji.
Što se tiče njegovih sledbenika – njih 80.000 je došlo na njegovu sahranu, a mnogi od njih su bili prognani iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova – oni sasvim sigurno svoje probleme nisu povezivali sa njegovom politikom. Ono po čemu ga se oni sećaju i zbog čega mu se i dalje dive jeste njegova tvrdoglavost. On je neprekidno svima govorio NE, čak i kada je to bilo protiv njegovih vlastitih interesa. Daner tvrdi da je Milosevic bio đavolski genije koji je sve svoje poteze planirao unapred. Ne vidim to tako. Hrvatski vođa, general Franjo Tuđman, znao je kako se planira. On je dobro znao da morate imati moćne saveznike ukoliko želite da se izvučete sa etničkim čišćenjem.
Mnogo toga što se desilo u Hrvatskoj i Bosni bilo je u vezi sa osvetom. Kao što Daner navodi, masakr u Srebrenici je bio osveta za ubijanje Srba od strane muslimana koji su iskoristili “zaštićenu zonu” kako bi vršili noćne upade u okolna sela. U brutalnoj svesti generala Ratka Mladića koja ne poznaje praštanje, ovo mu je dalo pravo da masakrira dva do tri puta više muslimana, nezavisno od njihove lične odgovornosti za ono što se desilo Srbima. Ne čudi što je međunarodnoj zajednici trebalo gotovo četiri godine da u potpunosti shvati kakvog je demona Milošević pustio iz boce.
Delim Danerov prezir prema međunarodnoj zajednici zbog toga što ništa nije preduzela kako bi se zaustavila opsada Sarajeva i sprečila masovna ubistva u Srebrenici, ali Evropa i SAD se se tada našle između dve moralno i praktično kontradiktorne politike: postaviti mirovne trupe kako bi se sprečila ubistva, što bi išlo u prilog Srbima koji su do sredine 1995. držali gotovo 70 odsto teritorije Bosne, ili bombardovanjem srpskih položaja preokrenuti smer etničkog čišćenja i omogućiti muslimanima i Hrvatima da etnički očiste Srbe.
Daner priznaje da bi ovaj drugi izbor značio dodatnih stotine hiljada srpskih izbeglica. Ali on smatra da bi i to bilo bolje od etničke podele Bosne koja je usledila. Po njegovom mišljenju: da su SAD bile voljne da “preuzmu obavezu i odgovornost za izgradnju nove države” došlo bi do “rekonstrukcije neke vrste integralne Bosne”. To bi značilo “drugačiju budućnost Bosne od ovog surovog, hladnog mira Dejtonskog sporazuma”. Mislim da Daner ovde ne shvata u potpunosti razorne posledice svoga predloga: zbog uspostavljanja pravde trebalo je počiniti jednako monstruoznu nepravdu proglašavanjem svih bosanskih Srba krivcima. Naravno, ni SAD ni EU nisu bile spremne na tako nešto.
3.
Danerovi članci o Iraku koji su objavljeni u The New York Review of Books između septembra 2003. i aprila 2009, koje sam čitao sa divljenjem, ovako skupljeni u knjizi ostavljaju još snažniji utisak. Uz sva ograničenja političkih analiza i prognoza sa lica mesta i bez distance, ovo je izveštavanje u najboljem smislu te reči. Njegove slike Bagdada uništenog etničkim sukobima i stotinama bombaša samoubica, slike ulica sa barikadama visokim 4-5 metara, i Faludže koju je artiljerija marinaca pretvorila u ruine, uznemirujuće su žive. Kao protivnik rata, Daner je sada sumnjičaviji prema tvrdnjama američke vlade i uvažava složenost situacije na terenu više nego što je to činio u vreme kada je bio u Jugoslaviji. On dobro kontrastira mračnu realnost – zemlju devastiranu našom okupacijom, građanski rat, ogromne političke probleme, terorizam – i oholi stav službenika Bušove administracije da je istina podanica moći, a da su oni ti koji imaju moć da iračku realnost prikažu kako oni žele. Rušenje statue Sadama Huseina, mahanje ljubičastim prstima nakon prvih izbora i druge pažljivo kreirane slike su ono što su oni želeli da mi vidimo, a sve ostalo je sakriveno od očiju Amerikanaca.
I Daner i Ron Saskind, čiju knjigu Doktrina jednog procenta on detaljno citira,[2] veruju da je invazija na Irak Sadama Huseina trebalo da bude demonstracija moći – evo šta čeka svakoga ko se usudi da poseduje oružje za masovno uništenje (koje Irak inače nije posedovao), ili na bilo koji drugi način dovede u pitanje autoritet SAD. Henri Kisindžer je podržao ovaj rat i Daner ga citira: “Avganistan nije bio dovoljan, radikalni islamisti nastavljaju da nas ponižavaju i zato mi moramo da ponizimo njih.” Da bi se sačuvao američki prestiž u svetu i kredibilitet njene moći, piše Daner, slika “njujorških kula u plamenu koje se dime i obrušavaju” morao je biti zamenjen scenama “američkih tenkova koji ponosno brundaju ulicama poražene arapske prestonice.” Ovo je trebalo da bude grandiozni šokiraj i zaplaši (shock and awe)šou, nesputan takozvanim oružjem slabih – Ujedinjenim nacijama, međunarodnim zakonima i sudovima, koje ostatak sveta koristi da bi ograničio američku moć.
U stvarnosti, događaji u Iraku koje opisuje Daner mnogo su više ono što je Barbara W. Tačmen nazvala „maršom gluposti“ nego demonstacija nepobedivosti. U svojoj čuvenoj knjizi[3] ona se bavila istorijskim ličnostima koje su donosile katastrofalne odluke protivno interesima vlastitih zemalja, odluke koje su smatrane kontraproduktivnima čak i u vreme kada su donošene, i za koje su postojala alternativna rešenja.
Čitajući ponovo Danerove analize danas shvatamo da nije bilo ozbiljnog promišljanja pre donošenja odluke o invaziji na Irak. Naši lideri su bili sigurni u sebe i odbili su da dozvole inspekciji UN da nastavi sa radom; verovali su da će vaganje i procenjivanje rizika samo zaustaviti intervenciju. Šta bi značilo pažljivo promišljanje, bazirano na analizi uzroka i posledica, kada imamo najmoćniju armiju koja na odbranu troši više nego ostatak sveta zajedno? Kada su nakon invazije Iraka usledile pljačke po bagdadskim ministarstvima, univerzitetu, bolnicama i fabrikama, što je praktično uništilo infrastrukturu zemlje i zajedno sa njom veru koju su Iračani mogli imati u našu kompetentnost, 140.000 američkih vojnika nije preduzelo ništa, već je sedelo i gledalo kako Irak tone u anarhiju.
Slično tome, kada je L. Pol Bremer, američki administrator za Irak koji je bio nadležan za rekonstrukciju zemlje, doneo odluku da otpusti sve pristalice Ba’ata iz vlade i raspusti vojsku (proizvevši tako 350.000 poniženih i iznenada nezaposlenih ljudi u neprijatelje i pretvarajući plan Pentagona o brzoj pobedi i povlačenju u dugoročnu okupaciju), niko u Savetu za nacionalnu bezbednost ili u vladi sa time nije bio unapred upoznat. Daner u svojoj knjizi jasno kaže da je sistematski kolaps u Iraku u velikoj meri rezultat neopozive odlučnosti ljudi koji su donosili odluke da se distanciraju od svih u vladi koji su o tome išta znali. Kao što je jedan istoričar rekao o neodgovornom Filipu II od Španije: “Nijedna posledica njegove katastrofalne politike nije mogla da uzdrma njegovu veru u svoju urođenu izuzetnost.”
Dva teksta u knjizi koja najviše uznemiruju bave se torturom, a objavljeni su prošlog aprila, pošto je Daner došao do tajnog izveštaja jednog službenika Međunarodnog komiteta Crvenog krsta (ICRC). Kako bi nadgledali primenu Ženevske konvencije i tretman zatvorenika, službenici Crvenog krsta su putovali u Guatanamo i nasamo razgovarali sa jednim brojem pritvorenika, koji su im otkrili kroz kakvu su vrstu isleđivanja prošli u Guatanamu i u našoj tajnoj globalnoj mreži zatvora. Oni su do u detalje i nezavisno jedni od drugih opisali ono što je predsednik Buš nazvao “alternativnim setom procedura” koje nesumnjivo, uprkos njegovim žustrim poricanjima, jesu tortura.
Pozajmljene iz sovjetskog, kineskog i drugih represivnih režima, starih i novih, ove “tehnike” su fino izbrušene uz pomoć advokata iz ministarstva pravde koji su radili zajedno sa službenicima CIA-e, lekarima i psiholozima. Oni ne samo da su oživeli davno zabranjene prakse nanošenja bola ljudskim bićima iz najsramnijih perioda ljudske istorije, već su to činili uz aktivno učešće viših službenika u vladi koji su insistirali da budu obaveštavani iz sata u sat o tome kako “isleđivanja” napreduju. Razrađena je primena potapanja u vodu, uskraćivanja sna i drugih varvarskih metoda.
Budući da međunarodno pravo (čija dokumenta SAD potpisuje) zabranjuje surov, nehuman i degradirajući tretman, naša primena torture je zamagljena, opravdana i u velikoj meri odbačena, ne samo od strane Bušove administracije i njenih pristalica, već u istoj meri i od strane kongresa, a danas i od mnogih Amerikanaca od kojih, po najnovijim istraživanjima, više od polovine podržava torturu. Ono što čitanje Danerovih tekstova o izveštaju Međunarodnog komiteta Crvenog krsta čini još jezivijim je to što su oni pisani u vreme kada je još postojala razumna nada da će nova administracija preduzeti neku vrstu ozbiljnog istraživanja i eventualnog sudskog gonjenja.
Malo je verovatno da će se tako nešto desiti. Obamina administracija jeste preduzela korake da se tortura okonča i obelodanila je dokumenta koja pokazuju uključenost zvaničnika u njeno sprovođenje, ali izgleda da nije zainteresovana za utvrđivanje istine koja bi u potpunosti obelodanila koje su sve zločine naši bivši lideri i visoki vladini službenici počinili. Upravo se u ovome ogleda velika vrednost Danerove knjige. Nju treba da čitaju oni koji još uvek na ratove koje smo vodili gledaju kao na moralne bitke. Oni će iz ove knjige saznati zbog čega je veliki broj nezahvalnih korisnika naše pomoći spreman da sam sebe raznese eksplozivom kako bi nam naudio i zbog čega ratovi koji se baziraju na iluzijama vode još većim iluzijama i novim ratovima.
Prikazana knjiga: Mark Danner, Stripping Bare the Body: Politics Violence War (Do gole kože: politika, nasilje, rat), Nation Books, 626 str.
The New York Review of Books, 57-2, 11.02. 2010.
Sa engleskog prevela Svetlana Vukomanović
Peščanik.net, 18.03.2010.
