Odnekud, a verovatno iz stalnih razgovora sa znanim i neznanim prijateljima i neprijateljima, ne toliko iz čitanja novina i gledanja televizije, zavuklo mi se u podsvest da bi danas, budući da je još nekoliko tenutaka do izbora, trebalo reći nešto posebno, nešto razdrmateljno svima onima koji nekako ukočeno čekaju šta će se dogoditi.

A dogodiće se ono što već dugo nazivaju događanjem. Kao što pakao zovu krizom. Svi oni koji pitaju, a smučilo im se, neodoljivo podsećaju na skijaše koji su digli ruke od štapova i čekaju kada će da zagrle drvo, ili na vozače koji počinju da ciče i stenju dok je sve izvesnije da je udes neizbežan. I da je glava u torbi.

Pa se kaže umor, pa se kaže zgađenost, pa se kaže neispunjenost, pa se kaže prevarenost, izneverenost, razočaranost, nesigurnost, nestabilnost, neizvesnost. I sa svim tim neka nada da ćemo se ipak prošvercovati, da to što u rezoluciji piše ipak neće biti primenjeno, ne bar kako piše, jer ovde ništa nije kao što piše, već, na primer, neće ostati ovde ambasadori država koje priznaju nezavisnost Kosova, već neki predstavnici, atašei, neko, svejedno kako će se zvati, a onda možda neće preko granica puštati pet kamiona ili automobila, već samo dva ili tri, ali nekako će taj jedan biti onaj u koji ću baš ja smestiti svoju robu ili sebe. Nade se polažu u neku vrstu švercovane politike i švercovanog života koji će se povlačiti između različitih onemogućavanja i zabrana.

Pa i ona tabla za automobile, ona što ima oznake Srbije i četiri ocila, i ona je, ko zna zašto, ili možda opet podsvest, crnim uokvirena. Kao nekakva osmrtnica. Pa razumem da ti neko drugi nešto nameće, ali zašto sam sebi to činiš? Zašto se uokviruješ, ograđuješ, zašto sam sebi neprekidno crtaš granice.

Priznajem, teško se spava, tako uokviren, jer je valjda čovek u najmanju ruku “bačen u svet”. I ma šta svi ideolozi, sveštenici i analitičari govorili i pisali, konačan. E, pa od te nesanice jutros rano otidoh pred Hram kod Narodne biblioteke da vidim kako je izvedena neuobičajena akcija čišćenja grada šmrkovima, sinoć najavljivana kao udarna vest na javnom servisu. Sve uz Autokomandu. Jer, stalno živim u nadi da ćemo jednom očistiti onaj sloj blata ili prašine, bolje rečeno prljavštine sa najrazličitijim otpacima, opušcima i celofanima koji se smestio između kolovoza i trotoara. Taj sloj svojevremeno je bio karakterističan za neke od takozvanih istočnih zemalja, odajući gde su zapravo granice. I šta ću, i dalje imam neodoljivu potrebu da uzmem jedan šmrk i da perem ulice, a naročito ivice i uglove, naročito ispod tepiha, naročito tamo gde malograđanin misli da se ne vidi. Naročito tamo gde se nešto švercuje, gde mislimo da “može da prođe”, i gde “neće biti problema”.

Ali, problema neće biti i sve će biti pod kontrolom – ako ne bude ničega. Pa šta, i Albanija je živela u Evropi godinama, pa šta, kada sam pre nekoliko godina bila u Skadru, tamo uopšte nema trotoara, samleveni su u tom nekada prekrasnom gradu, nekadašnjoj velikoj luci.

I nije u pitanju da su samo investicije bitne, da budemo poželjni za ulaganje, već je u pitanju svest, ili pojam o tome da sve može biti drukčije, da svi mogu ne samo da putuju već da se kreću, kroz prostor i kroz vreme. Pa niko, ni najljući denacifikatori, nisu naneli taj stepen poniženja i obamrlosti naroda kao njegovi najveći zagovornici, “domaćini”, “hazjajini”, teritorijalisti i “suverenisti”.

Oslobodite nam put, mičite ove redove izbezumljenih ljudi ispred ambasada i konzulata. Prestanite sa tom kontinuiranom izgradnjom istovremeno arogantnog i inferiornog čoveka koji ne zna da li da poljubi, ili da ubije svakog kapoa ili telohranitelja koji mu se ispreči na put. Čoveka koji vozi mercedes, jer to imponuje, ali su mu gume ćelave, jer nema para da ih promeni, i udariće u šta god i koga god stigne.

Posle 5. oktobra 2000, dok su bodigardovi koštali blago i dok su se uobičajeni posetioci inostranih radnji, radnji iz međunarodne zajednice, posakrivali, potražnja preporuka za studije ili rad u inostranstvu bila se smanjila. Ugledni mladi lekar odbijao je da naplati lekove mojoj švedskoj prijateljici, napominjući da ih je iz njene zemlje i dobio. “Imam brata u inostranstvu, hteo sam i ja da odem, ali ostao sam, mislim da mogu ovde nešto ozbiljno da učinim”, rekao je.

A onda, a naročito posle ubistva premijera Đinđića, ponovo su počele molbe za preporuke. Iskreno rečeno, što u šali, što u zbilji, ovih dana čujem jedan ozbiljan broj ljudi koji se nose mišlju da promene adresu.

No, prethodno – budući da desnica uvek regrutuje, a levica bi trebalo da obrazuje, uprošćeno govoreći, naravno, i dok se centar mrda ka Evropi i od Evrope, i dok ona priča o magarcu može da postane stvarna, kao i mnoge druge anegdote i vicevi, to smo već videli, zar ne, sve je to postalo stvarnost za hiljade građana, rđava stvarnost – za sve pristalice evolutivnog puta postoji još mogućnost da izaberu. Hoćemo li da se krećemo, postojimo i živimo, ili ćemo da se švercujemo?

Nećemo da se švercujemo, hoćemo da se oslobodimo. Od straha da se oslobodimo.

 
Danas, 16.01.2008.

Peščanik.net, 15.01.2008.

Leave a Reply