Ujedinjeni narodni front, ili „Narodni front – za Rusiju!“ (ne za Ameriku, valjda) je brend koji kao suncobran pod svoju senku treba da sabere celu zemlju, sve grupe stanovništva bez obzira na socijalni status, starost ili pol. Proleteri umnog i neumnog rada će već samom svojom pojavom personifikovati jedinstvo lidera i naroda, dijalog vlasti i društva. Angažovani intelektualci, kao što su Dmitrij Badovski, Valerij Fadejev ili Mihail Leontijev, metodama agitpropa će nam objasniti da je Front „socijalna mreža istomišljenika“. U rukovodstvu već sede isključivo dostojni patrioti, uglavnom svi već tako obeleženi imenima svojih stranaka ili pokreta: Olga Batalina – Jedinstvena Rusija, Aleksej Žuravljov – Rodina (Domovina), Ljudmila Švecova – tipična predstavnica partijske nomenklature, žena racionalna, stroga i neumoljivo pragmatična. Jedan narod, jedan Front, jedan vođa.
To je jedan novi stari politički model, model prema kome je režim sve ove godine takoreći prirodno klizio. Front je instrument samoočuvanja režima, pomagalo koje će mu omogućiti da još neko vreme sebi produži život. Za nesmetano funkcionisanje ovog modela, ukidanje Jedinstvene Rusije uopšte nije neophodno. Zatrebaće ona još tu i tamo, za nekakve sledeće izbore. A Front je kudikamo mekša konstrukcija. On je praktično svima dostupan. Želeli biste da utičete na tok događaja? Želite da vas vlast čuje? Za to vam nisu potrebne ulice i trgovi. To su mesta gde se nijedan problem ne da rešiti. Tamo se sve završava kricima i praznim brbljanjem. Dođite kod nas i mi ćemo sve lepo, na miru da vam objasnimo. Ako je potrebno, i dijalog ćemo voditi. „Ja bih zaista želeo da Sveruski narodni front (ОНФ), bez obzira na različite poglede i pristupe rešenjima problema pred kojima stoji zemlja i svaki građanin Ruske Federacije, postane stvarno sveruski, da se pretvori u platformu na kojoj bi ljudi, na prvi pogled nepomirljivih pogleda i ideja, mogli da se okupljaju, pretresaju probleme i nalaze prihvatljiva rešenja za te probleme“, rekao je Putin.
Rečju, zadatak je dvojakog karaktera: sačuvati vlast, ostvariti njen restyling i osvežiti Putina, i istovremeno marginalizovati opoziciju.
Nameće se zapravo model korporativne države koji objedinjuje svo stanovništvo zemlje, sve predstavnike profesionalnih, interesnih, socijalnih, starosnih i ostalih grupa. Imitacija Benita Musolinija koji je, kao i Vladimir Putin, počeo sa umerenim liberalizmom, a potom prilično brzo evoluirao u znamo već šta.
Apel upućen svemu što je „narodno“, takozvanom običnom čoveku, čak i sirotinji – nezaobilazno je svojstvo ovakvih režima. „Front je danas potreban zato da bi svi građani imali mogućnost da pred vlast postave svoje, narodne (kurziv autora) zadatke“, rekao je Putin kada su ga pod rediteljskom palicom Stanislava Govoruhina (koji je u luksuznom pansionatu predsedničke administracije Snegiri zbog toga morao na kratko da prekine partiju bilijara sa Genadijem Zjuganovim) jednoglasno izabrali za predsednika Fronta.
Jedan od najdirljivijih trenutaka na osnivačkom kongresu Sveruskog narodnog fronta bio je kada su tokom same sednice objavljeni, za tu priliku specijalno pripremljeni podaci o sociološkim istraživanjima Sveruskog centra za istraživanje javnog mnjenja (ВЦИОМ). Ispada da 73% ispitanika očekuju da Front bude taj koji će predsedniku davati informacije o tome šta se zapravo događa u zemlji. To jest, građani misle da predsednik danas ne zna čime on to zapravo upravlja i da će mu od sada Front, kao jedini autentični narodni pokret (a sve što je van Fronta, to nije narod), najzad sve objasniti.
A ideologiju Fronta najkraće je izložio sam Vladimir Putin. Doduše ne na kongresu, već prilikom uručivanja državnih nagrada koje je održano tog istog dana. „Ako ne mi, umesto nas će oni“, rekao je on. Ideja nesumljivo usmerena na mobilizaciju, a po semantici misao koja u potpunosti ponavlja onu Josifa Staljina, izgovorenu 4. februara 1931. na prvoj Socijalističkoj saveznoj konferenciji industrijskih radnika: „Usporiti tempo – znači zaostati. A zaostale tuku… To je zakon eksploatatora – tući slabe i zaostale. Vučji zakon kapitalizma. Zaostao si, znači slab si – znači nemaš nikakva prava i prema tome zaslužuješ da te tuku, da te potčine. Jak si – znači imaš sva prava i prema tome zaslušuješ da te poštuju. Eto zašto mi ne smemo da zaostajemo.“
Kada ne bismo imali svoje sopstvene istorijske presedane u kojima su na važnim skupovima prisutni u glas skandirali ime vožda, mogli bismo da aludiramo na istoriju Italije, Španije, Argentine ili nekih drugih zemalja u kojima je dugi niz godina funkcionisao populistički korporativni model.
Bolna tačka, da ne kažem „tačkica“, ove nove državne ideologije je suverenitet koji neko neprekidno ugrožava, a na istom mestu je i svest o odbrani koja pretpostavlja pozivanje na mitove krvi i tla. O tome je prilikom izbora na novo honorarno radno mesto glavnog frontaša, naš vrhovni glavnokomandujući rekao: „U uslovima kada se cele nacije, čitavi narodi otkidaju od svojih nacionalnih korena, borba za samo pravo da se bude suverena i nezavisna zemlja postaje sve oštrija.“
Principijelno je važno i to (a što je napisano i u Manifestu „Narodni front – za Rusiju!“) da se pokret oslanja na „mišljenje većine građana“. Manjina može i da se ne odazove, ali za to može da krivi samo sebe. Uostalom, manjina nije vredna ni pomena. U Manifestu piše: „Mi pozivamo sve koji su za Rusiju da se pridruže Narodnom frontu“. Ispada da će svi oni koji se ne budu pridružili biti zapravo protiv Rusije. Ko nije sa nama, taj je protiv nas. Zato se i zove Front.
Vlast je izabrala model upravljanja karakterističan za sredinu, ili pre će biti prvu polovinu, prošlog veka. Teško je poverovati da će taj politički retromobil zaista biti efikasan. Njime je nemoguće putovati u budućnost. Ali u prošlost – da. Ostalo nam je još samo da sačekamo odgovore na dva kratka pitanja: kojom brzinom i koliko daleko?
Andrej Kolesnikov, Новая Газета, 14.06.2013.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 17.06.2013.
