Putne beleške Rovinskog

 
Rovinski i njegovi radovi o Srbiji

Pavel Apolonovič Rovinski (1831–1916.) bio je istaknuti slavista koji je u istoriju nauke ušao svojim delom o istoriji Crne Gore, novinar, pedagog i neumorni putnik, koji je proputovao pola sveta, od Amerike do Kine. Tridesetak godina je proveo na Balkanu.

Srbiju kao mesto svog boravka Rovinski nije izabrao slučajno. Mirno izvođenje turskih garnizona iz svih tvrđava u Kneževini 1867, stvaranje Balkanskog saveza i priprema zajedničkog ustanka protiv Turaka privlačili su interes ruske javnosti. Bilo je to posebno vreme, sećao se kasnije Rovinski, na Srbiju su bile usredsređene želje i nade čitavog slovenskog juga. Jedni su u njoj videli svoj spas, drugi su je se plašili. I tako je početkom marta 1868. stigao u Beograd i ostao u Srbiji do jula naredne godine. Posle dugotrajnog prekida, on je još nekoliko meseci, u leto-jesen 1878. proveo kao dopisnik u Srbiji. Bilo je to njegovo drugo i poslednje putovanje u Srbiju.

Počnimo od toga da je o Srbiji i Balkanu pisao veliki broj evropskih putnika. Svi njihovi radovi su prožeti opštim odnosom prema narodima ovog regiona, što je obrazložila Marija Todorova:

Ranije aristokratsko neprihvatanje egalitarnih seoskih društava zamenjeno je predrasudama gradske, buržoaske i racionalne kulture prema onome što je smatrano sujevernom, iracionalnom i zaostalom ruralnom tradicijom Balkana, koja je u očima Evrope imala jedinu vrednost, a to je da je to etnografski muzej pod otvorenim nebom.

Rovinski je pisao: Stranci veću pažnju poklanjaju spomenicima iz prošlosti, nemuštoj prirodi, a ne narodu, u čiji život oni nemaju ni želje, ni sposobnosti da uđu. Sve pojave narodnog života oni posmatraju iz daleka i s visine, shvataju ih površno i tumače ih po svom nahođenju, ili prema svojim subjektivnim nazorima, a često pod jakom intuicijom neke političke tendencije.

A Rovinski? Njegov odnos prema Srbiji i prema Srbima bio je principijelno drukčiji. Prvo, kao Rus, on ovu zemlju i njen narod shvata kao svoje: Sve ono što je u Srbiji nedostupno svakom strancu, nama je potpuno otvoreno. Tamo se vi osećate među svojima, iako u drukčijim okolnostima. Ako odbacite sve nebitno, pred vama će se javiti prisni tip Ukrainca. Ja ih nisam samo posmatrao i proučavao, ja sam živeo i delovao sa njima. Karakter i naš kulturni nivo približavaju nas Srbima više nego ostalim Slovenima.

Ruski putnik je pre svega želeo da vidi kako živi običan narod: Trudio sam se da razmotrim sve, nisam želeo da propustim ni jedan predmet, ma koliko bio dalek od ličnih ciljeva i nazora. Smelo mogu da kažem da sam se prema svemu odnosio objektivno, trudeći se da svaku pojavu prenesem sa maksimalnom tačnošću.

Sižei vezani za decu su za njega, oca mnogobrojne porodice, uvek bili među najprisnijima. Svet srpske dece, kako ga vidi Rovinski, nije ništa drugo do sastavni deo zajednice odraslih, gde su prvi samo mlađi partneri drugih. Praktično sve im je zajedničko – učestvovanje u radu i dokolici, odeća i hrana.

Rovinski kaže: Ne bi se moglo reći da se u Srbiji mnogo brinu o deci. To je možda i bolje, jer zbog odsustvovanja pedagogije deca se razvijaju prilično slobodno i samostalno. U toj deci nisam primetio ni strah, ni snebivanje, a po razgovoru i postupcima, oni kao da su odrasli. Retko ćete čuti dečiju ciku i vrisak: i ona kao da su nečim zauzeta, čak i najmanja, od 5–6 godina, jer u tom uzrastu je počinjalo njihovo uključivanje u rad.

Sećam se jednog seoskog dečaka. U subotu se on vratio iz škole, gde je obično boravio celu nedelju. Posle nekog vremena zapaziše da ga nema. Otrčao je da vidi konje i vrativši se zapitao je oca s prekorom, zašto je konj oslabio. Ako ćete toliko škrtariti i nećete ga valjano hraniti, on vam neće raditi kako valja, završio je on svoj prekor upućen ocu. Ovaj razgovor koji je čuo ruski naučnik veoma je karakterističan za seosku sredinu. U oči pada apel mlađeg člana porodice upućen starijem kao sebi ravnom. Posledica ranog učestvovanja u problemima kolektiva bilo je brzo sazrevanje dece. Ona od ranog detinjstva počinju da podražavaju odrasle u razgovorima i u radu. To posebno karakteriše dečake. Slušajući ponekad ponekog od njih, može se prepoznati minijaturni muškarac.

Drugi razlog neobične ozbiljnosti dece, koju je primetio Rovinski,

ležao je u patrijarhalnom načinu života srpske zadruge: To nije prirodna porodica, već domaća opština, u kojoj otac i majka ne pružaju detetu nežnost, zato što se o svoj deci zajedno brinu reduša, žene i starešine. Tek kada se udalji u svoje ambarče, izvan pogleda spolja, mati privija na grudi svoje čedo. Ona skoro da ne sme da se prepusti svojim osećanjima, ona je stalno u opštini sa drugima. To gušenje porodice u ime opštine, gušenje prirodnog osećanja ostavlja taj teški pečat, koji strani posmatrač vrlo brzo primećuje.

Deda držeći u rukama novorođene unuke, ne može da zamisli budućnost koja bi se razlikovala od prošlosti. Prošlost odraslih na taj način jeste proživljenost budućnosti svake nove generacije,

to je šema budućnosti za njihovu decu. Opisujući život dece u Beogradu, Rovinski navodi da ni ovde ne postoji zasebna dečija soba sa životom različitim od života odraslih. U malim Beograđanima, kao I kod njihovih seoskih vršnjaka, on nije primećivao bojažljivost ni sramežljivost, a i dečiji plač je retko imao prilike da čuje: Došavši kod jednog poznanika i ne zatekavši ga kod kuće, njegovo sedmogodišnje dete me je kao pravi domaćin pozvalo da uđem u sobu i sačekam. Vukao me je za ruku, posađivao na stolicu, davao najnoviji broj novina i zabavljao, raspitivao se jesam li skoro dobio pismo od svojih, kada ću putovati kući i slično. Odakle mu takva ozbiljnost i takva veština.

Bez obzira na to što ih skoro niko ne nagleda i što su potpuno prepušteni sami sebi, tuče među decom su veoma retke, a nestašluka ima veoma malo. On navodi samo jedan primer pravog dečijeg hira, kada je imao prilike da vidi kako sluga vuče u školu šestogodišnje gospodsko dete.


Srpska škola

Na stranicama beležaka Rovinskog često nailazimo na zapažanja o školama i nivou obrazovanja uopšte. S jedne strane, ruski putnik odaje priznanje srpskoj vlasti zbog operativnog razvitka školstva, priznajući, da kad bi se obrazovanje naroda merilo brojem škola, onda bi Srbija bila daleko ispred Rusije.

Ali sa druge strane, situacija nije izgledala tako dobro. Jedan poznanik Rovinskog, učitelj i veoma razuman čovek bio je potpuno svestan svoje krajnje nepripremljenosti za poslove učitelja. On ne samo da nije imao elementarne pojmove iz geografije i prirodnih nauka, on nije imao pojma o razlomcima iz aritmetike, nije znao ko su to Rimljani, čiji su mu spomenici bili na svakom koraku. Teško je prisetiti se svih činjenica koje dokazuju njegovo neznanje, ali opšti utisak je bio takav, da je on u školi decu učio samo molitve i ponešto od svetog pisma i katehizisa, a nastava iz ostalih predmeta je bila potpuno zapostavljena.

Škola zaista ima dosta, ali one su veoma siromašne i ni jedan dobar učitelj ne ide da radi u njima. Uče, uče u školi, a deca ipak ne mogu da čitaju. Žele da ja tamo pošaljem svoje devojčice, objašnjava mi jedan čovek, a čemu to? Ta moja kćer će i kod kuće da nauči sve šta joj je potrebno. I bez toga ću ja svoju kćer udati za najboljeg čoveka, ući će ona u bogatu kuću, u dobro domaćinstvo, neće ona tada knjige čitati.

Ustanovljena i akumulirana u neopismenjenoj narodnoj kulturi, sačuvana u živom pamćenju i prenošena pomoću mehanizama ukorenjenih tradicijom, ograničeni obim znanja i navika, u potpunosti su obezbeđivali proizvodni proces. U skladu sa tim, predstave o značaju prosvete kod većine seljaka su bile veoma maglovite. Ona za njih nije postala životna vrednost, niti unutrašnja potreba. Takva pojava je bila tipična za tradicionalna društva. Mnogi ruski univerziteti osnovani početkom XIX veka bili su skoro prazni, jer u narodnoj masi, pa čak i među plemstvom još uvek nije postojala prava potreba za učenjem. Tek ukazom imperatora iz 1809. o potrebi polaganja ispita prilikom unapređenja u činove, svi se baciše na učenje. U Srbiji nije bilo sličnog podstreka za prosvećenost – ni od gore, ni od dole i zato je znanje stečeno u školi za mnoge stvarno ostalo apstraktno, jer tradicionalno društvo nije podsticalo inovacije. Pošto nije bilo traženo, ono nije bilo svakodnevna potreba.

Otvorimo memoare jednog od obrazovanih Srba, okružnog lekara.

On je krajem XIX veka pisao: Nema boljeg školskog inspektora, nego što je to okružni ili sreski lekar, jer on prilikom regrutacije ima prilike da vidi decu koja su pre deset godina posećivala školu. U selu škola postoji 30 godina i skoro svi su prošli kroz nju, a prilikom regrutacije se ispostavilo da od 40 bivših učenika samo dvoje umeju da čitaju i pišu, 15 ne umeju da pišu, ali kako-tako čitaju, a ostali niti čitaju, niti pišu. Nisu učitelji krivi što ta deca pošto završe škole odlaze u planine da napasaju stoku i nikad se više ne laćaju knjige.


Čovek večitog rata

Specifičnost bilo koje granične kulture, a Balkan je jedna od klasičnih zona kulturne granice, jeste izrazitija otvorenost i zatvorenost. Iz istog razloga, dugotrajnog dodira sa tuđim kulturnim prostranstvom, takve su kulture posebno prijemčive na uticaje koji dolaze spolja, a istovremeno, one ljubomorno čuvaju svoju specifičnost. Stalna kolebanja između dve krajnje tendencije, kosmopolitske i tendencije očuvanja, svojstva su svakog pograničja.

Kod Srba je takva ambivalentnost ispoljena posle turskih osvajanja. Napor za očuvanjem pravoslavlja u starosedelačkoj Srbiji i islamizacija znatnog dela pravoslavnog stanovništva u Bosni propraćeni su promenom etničke svesti. Ni u Srbiji stvar nije prošla bez raskola. Srbi naseljeni po gradovima, tvrđavama turske vlasti, praktično su prestajali da pripadaju srpskoj sociokulturnoj istovetnosti. Vuk Karadžić je pisao da ih narod ne smatra Srbima i prezire ih.

Poznate su i činjenice učestvovanja Srba u vojnim akcijama na strani Turaka, čak i za vreme srpske revolucije početkom XIX veka. S druge strane, u srpskim zemljama je stvoren tip hajduka koji se borio protiv postojeće vlasti oslanjajući se na stare istorijske tradicije. U istoriografiji je odavno primećena ova srpska herojska vertikala: Kosovo polje 1389, Šumadija 1804, Srbija 1914, to jest Miloš Obilić, Karađorđe i Živojin Mišić. Postojanje sve otvorenijeg konflikta dva srpska mentaliteta pod Turcima (raje i herojskog), na klasičan način ilustruje činjenica ubistva oca, što ga učini mladi Karađorđe. Među njima nije moglo biti kompromisa. Srpska revolucija je dovela do novog talasa tradicionalizma. To potvrđuje i Rovinski. Susrevši se sa bratom Živojina Žujovića, Markom, on je primetio da ovaj iza opasača ima revolver. I odigrao se kratak, ali veoma indikativan dialog – Zašto si Mašo poneo revolver, put traje svega dva sata i dan je? – Tako mi je zaveštao otac, i njemu njegov otac: van kuće ni korak bez oružja. Ranije se dešavalo da krenu na ispašu – pištolj za pojasom, a puška kraj kola. Turci su nas tako naučili.

Primetićemo da je ovaj stereotip ponašanja Srba – svakog časa biti spreman za oružani otpor, to jest za radikalnuodbranu zaštitnekulturne tendencije, bio neobično čvrst. Kada je srpska vlast 1883. pokušala da oduzme oružje od stanovnika Istočne Srbije, oni su joj odgovorili Timočkom bunom.

Postojanost tradicije i u ova vremena, koja su prilično udaljena od Rovinskog, potvrđuju i drugi izvori. Mislimo da je najkarakterističniji odlomak iz memoara Milana Stojadinovića o govorima čuvenog radikalskog demagoga, užičkog prote Milana Đurića. Njegov glavni argument, primetio je premijer Jugoslavije između dva rata, bio je pozivanja na pradedovske kosti: On je obično govorio: Kosti naših pradedova zahtevaju od nas… ili pak: Kosti naših pradedova vapiju iz grobova… Takva patriotska intonacija njegovih govora uvek je imala veliki uspeh.

Očigledna parafraza ovog motiva o kostima pradedova i pozivanje sagovornika Rovinskog na zaveštanje oca i dede, još jednom dokazuje tačnost zaključka da je jedna od osnovnih tradicionalnih tačaka bila ideja kontinuiteta, solidarnosti generacije koja je živa sa umrlima, učestvovanje prošlih pokolenja u sadašnjosti.

* * *

Ovakvo učestvovanje naročito je očigledno u načinu prilaza roditelja vaspitanju dece. Pavel Apolonovič nam je ostavio detaljan opis toga. Prema putnikovim rečima, očevi teraju svoju decu da kao katehizis uče napamet o propasti srpskog carstva na Kosovu polju – Gde je uništeno srpsko carstvo? – Na Kosovu polju. – Ko je poginuo na Kosovu polju? – Car Lazar, 9 Jugovića, i svi srpski junaci. – I ko još? – Car Murat. – Kako je on umro? – Zaklao ga je Miloš Obilić. – Kako ćemo pomenuti cara Lazara, Miloša Obilića i sve srpske junake? – Večna im slava. – A Murata? – Neka je proklet. – Ko je neprijatelj Srba? – Turčin. – I ko još? – Švaba. – Šta ćeš im poželeti? – Uzeću sablju i poseći ću im glave.

Školovani Srbi su priznavali očiglednu slabost herojskog vaspitanja, pa ipak su objašnjavali Rovinskom zašto je ono potrebno: Vidite li u kakvom smo položaju: primorani smo da od svoje dece umesto humanih građana stvaramo divlje vojnike, jer nama još uvek preti borba protiv varvara, sa kojima se valja odmeravati istim oružjem, koje oni koriste protiv nas. Ovaj motiv budućeg rata i potreba da se za njega priprema od malih nogu širio se na svim nivoima. Nama već poznati prota Đurić zahtevao je sa skupštinske govornice od učitelja da vaspitavaju decu tako da ona znaju za zavetnu misao (o oslobođenju i ujedinjenju čitavog srpstva), da znaju za kosovske junake i da u budućnosti, kada postanu građani, osvete Kosovo i stvore Veliku Srbiju. Ili njegov drugi pasus: Majka napasa ovce ili žanje ječam i pšenicu i pri tom peva sinu i priprema ga da osveti Kosovo.

I u svakidašnjem životu srpske majke su podržavale svoje muževe.

Rovinski je opisao posetu jednoj porodici, gde je četvorogodišnje dete plakalo zbog zadobijenog udarca. Pa što plačeš, govorila mu je mati, zar ti nisi junak i ne možeš da ga lupiš kamenom? Dete je istog časa prestalo da plače, dohvatilo kamen koji je jedva moglo da digne i mirno sedelo na pragu iščekujući svog neprijatelja. Vidimo da se junačkonačelo ulivalo u srpsku decu od najranijeg detinjstva, i to je ostavljalo trag na formiranje njihovih nazora i ostajalo krajnje konfrontirano u okviru snažnog suprotstavljanja svoj – tuđin.

Rovinski kaže: Kad su Turci živeli u Beogradu, deca su stalno napadala tvrđavu, bacajući na nju brdo kamenica i često su stupala u borbu sa turskim stražarima, a u gradu bi odrasli vodili borbe sa Turcima.

Pa čak i kada se tuđin menjao, kada su Turcima pridodate komšije preko Save i Dunava, posle 1878, ponašanje prema njima je ostalo isto tako surovo i jednoznačno. U Katehizisu za srpski narod čitamo: Ko je neprijatelj Srbima? Najglavniji neprijatelj Srba je Austrija. Šta treba činiti? Mrzeti Austriju, kao glavnog neprijatelja. Ko je prijatelj Srba i Srbije? Jedini verni i pouzdani prijatelj Srba, koji je to bio i ostao, je velika i snažna Rusija. Šta je obaveza svakog Srbina? Voleti svoju otadžbinu i monarha i ginuti za njih, poštovati svoje prijatelje i mrzeti neprijatelje.

Ilustracije radi navešćemo razgovor istaknutog srpskog političara, lekara i književnika odraslog u Evropi, i ni u kom slučaju radikala, Vladana Đorđevića, sa češkim nacionalnim radnikom, Ladislavom Rigerom. Na Rigerovu opasku o tome, da austrijski jaram postaje isuviše težak za češki narod, njegov sagovornik je postavio potpuno prirodno pitanje za svakog Srbina – Zašto ga onda češki narod ne zbaci? Na to je dobijen karakterističan odgovor – Narod u čijoj svakoj drugoj kući postoji klavir, ne diže revoluciju.

Još o klaviru. Godine 1898, celih dvadeset godina posle razgovora Vladana Đorđevića sa Rigerom, u staroj srpskoj prestonici Kragujevcu, prema proračunu pedantnog F. Kanica, među 14 hiljada stanovnika postojao je samo jedan klavir, a i on je bio u kući doseljenika iz Srema. Muzičke potrebe Srba iz Kneževine su bile drukčije: junačke pesme pevane uz gusle potpomagale su da se pojača učešće minulih pokolenja u sadašnjici. Rovinski je opisao finale interpretacije takve jedne pesme: A kad stiže do Vuka Brankovića, što izdade cara na Kosovu, pevač mu je otpevao:

nek mu je prokleto i poslednje koleno! – Nek je prokleto, povikaše svi i poskakaše s mesta, kao da traže izdajicu što izdade čitavo srpstvo.

Privodeći kraju svoje beleške o Srbiji, Rovinski je pisao da je na njega zemlja ostavila utisak poluvojnog logora, u njoj je sve privremeno, neodređeno, sve je u nekom iščekivanju nečeg, ona živi uoči nečeg, sva je u nekom ratničkom raspoloženju. U ime stalne pretnje da će biti rata, Srbija žrtvuje svoje stvarne ljudske interese. Na takvom tlu je teško očekivati da humanizam i građanske vrednosti mogu pustiti duboko korenje.

I stvarno, kolektivna slika Srbina u drugoj polovini XIX – početka XX

veka, u potpunosti može da se potpiše sa: Homo Militans, čovek večitog rata.

Ali kada je nastao čas odlučnih sukoba u ime odmazde Kosova– Srbi su svikao jedanjurnuli u boj i to tako da su se iskusni ruski vojnici divili: U Nišu je čvorište. Nema buke, nema pijanih, nema žena koje plaču. Ničeg nalik na ono što se kod nas dešava prilikom odlaska rezervista u rat. U očima majke koja ispraća sina ni jedne jedine suze. Kod njih je samo jedno: Napred sine, s Bogom!

Kao i nekoliko godina kasnije, za vreme Prvog svetskog rata, samo je srpska majka mogla da napiše sinu koji se našao u austrijskom ropstvu: Ja stalno mislim, ako su te ipak zarobili, ti si mora biti bio ranjen i nisi mogao da se braniš. Ali sinko, ako si se predao, a da pri tom nisi bio ranjen, kući se više ne vraćaj. Osramotio bi naše selo, koje je na oltar otadžbine položilo osamdeset tri junaka od sto dvadeset, koliko je bilo pozvano u vojsku. Tvoj brat Milan je poginuo kraj Rudnika. On je mora biti bio srećan kada je video kako njegov stari kralj puca iz prvih redova.

 
A. L. Šemjakin

Helsinške sveske br.23

Žene i deca, 2006.

sa ruskog prevela Lidija Subotin

Peščanik.net, 03.07.2006.