Hatsune Miku je virtualna šesnaestogodišnja pevačica, čiji će rođendan njeni ljubitelji proslaviti 31. avgusta: ona je sa jedne strane vokaloid, kompjuterski ostvaren glas za koji pesme pišu mnogi ljubitelji (desetine hiljada), a sa druge je hologram, načinjen po likovima iz manga stripa. Njen roditelj je firma Yamaha, čije boje Hatsune Miku nosi: ona ima tirkiznu kosu, sa dva repa koji dopiru do kolena, sivu bluzicu sa tirkiznim detaljima, mini-krinolinu u sivoj, tirkiznoj i crnoj boji, rukavice/rukave koji počinju od nadlaktice, tirkiznu kravatu, i lateks čarape/čizme do vrha butina. I tirkizne ogromne oči, naravno!

Ovaj tinejdžersko-pedofilski ideal ima koncerte, na kojima uz živi orkestar nastupa hologram: publika je takođe živa, i plaća ulaznice. Nastupala je u rodnom Japanu, u Singapuru, i u SAD. Novembra 2013. biće u pariskom pozorištu Šatle izvedena opera The end, u kojoj će nastupati vokaloidi na čelu sa Hatsune Miku. Modnom kriku site omladine prvo se mora dati glamur velike i priznate umetnosti, pa se onda izvodi komercijalizacija na drugome stepenu, među blagonaklonim i još sitijim starcima. Za operu u Parizu dizajn radi Luis Vuiton. Posle toga, može se očekivati da će o Hatsune Miku biti pisano u retkim preostalim literarnim dodacima časopisa, a možda će se napisati i neka doktorska disertacija – ups, već ih ima! Za svega 150 $, svako može kupiti odgovarajući softver i sam za sebe ili svoju grupu dalje raditi na muzici i liku Hatsune Miku.

Ako deca vole, onda je u redu… Problem je u tome što je glasić vokaloida nikakav, što je dizajn tupav, i što su njeni pokreti ukočeni i sa vidljivim tehničkim problemima. “Rana” Hatsune Miku (ime bi trebalo za znači “glas iz budućnosti”) se kretala ukočeno i bez slobode, docnija je malčice bolja, ali još uvek to deluje žalosno. Najžalosnije je kada se pomeša sa nekom postojećom muzikom: finska Evina polka (Levan polkka), komponovana tridesetih godina prošloga veka po narodnome motivu, i poznata po celom svetu, u interpretaciji Hatsune Miku izgleda neobično žalosno, plesni pokreti nisu vredni ni ranih Diznijevih “silly symphonies”. Ukratko, nula, umesto predviđenog letnjeg hita pre nekih šest godina. Hologram bi morao izvoditi plesne korake koje ljudsko teko ne može: kada ljudsko telo izvodi ples Hatsune Miku, to izgleda grozno, tromo i besmisleno. Stvari postaju jasne tek kada se vidi Hachune Miku, njena parodična dvojnica, koja je naprosto nedovršen crtež. I pre i posle Hatsune Miku je napravljeno još mnogo vokaloida, vizualno većinom u manga stilu. Oduševljenje publike može se razumeti kao kombinacija omiljenog stripa/crtića sa muzikom koja odgovara publici, njenom uzrastu i okviru razumevanja sveta, sve to u trodimenzionalnoj projekciji, na koncertu na kojem se može sretati, flertovati, mahati baterijama, uz sve što koncertu prethodi i sledi. Jedino što nema gužve pred garderobom i deljenja autograma. Tajna ostaje ko uzima pare autorskih honorara, za organizaciju koncerata je jasno; tata Yamaha? Da i ne pominjemo neverovatne uštede u kostimima, šminki, skupoj svakodnevici zvezda, logistici, hrani i potrebama, a posebno to što Hatsune Miku ne podleže gojenju ili bulimiji, nesrećnim ljubavima ili promiskuitetu, ne pije, ne puši i ne drogira se. Najvažnije od svega, garantovano je da će imati šesnaest godina koliko god bude prodaja htela.

Nemam dakle ništa posebno protiv dečije zabave, ali da li sva ta tehnologija uistinu nije izazovna i za ponešto veće i bolje, i za publiku malo stariju od dvanaest godina? Mogućnosti rekonstrukcije prošlosti su danas neverovatne, ali ih određuje isključivo kapital, i to iz oblasti koje sa znanjem niti hoće niti mogu da imaju veze. Takozvana poučna televizija je našla svoju nišu u produkciji nasilja, koje ne može beskonačno da se vrti u filmovima, a i skupo je. Tako dečica, skoro eksluzivno muška, dobijaju dnevnu dozu krvoločnosti gledajući “obrazovne” programe o praistorijskim životinjama koje se beskonačno ubijaju i žderu u svim kombinacijama. Od pre nekoliko godina, antički svetovi su popularni u istome žanru: krv prska na sve strane, odsečeni udovi otpadaju. Film 300 (2007) je zajednički proizvod fašistoidnog stripa i dinosaurske virtualne tehnike: mišići na spartanskim junacima su virtualni, prostori su virtualni, jedino su paćeničke spartanske supruge/majke bez dodataka. Svakodnevicu nastavljaju “poučne” serije o antičkim ratovima, oružju, načinima ubijanja i sl. Sluđivanje devojčica je potpuno odsečeno od prošlosti.

Nikako ne mislim da prošlost treba cenzurisati, niti sakrivati surovost: no ako već uveliko postoji globalna populacija koja temeljno meša stvarnost sveta sa svojim prolazom do interneta, onda pojmove treba rašćišćavati na jednom još nepostojećem nivou opšteg obrazovanja, koje ionako nije svima dostupno…

Vraćam se onome što bi vokaloidi mogli biti: zamislite, recimo, isti postupak beleženja nota/fraza koje je otpevala Marija Kalas, i rekonstrukciju operskih uloga koje nije često pevala, ili uopšte nisu zabeležene: primera radi, Mocartova Čarobna frula. Zamislite virtualnu operu najboljih pevačica i pevača raznih generacija, koncert velikih ili manje poznatih muzičara, rekonstrukcije izgubljenih muzičkih dela: deo toga je već u industriji ozbiljne, etno muzike i džeza. Stvar je, dakle, u još malo strpljivog čekanja. Verovatno će se morati duže čekati na ubedljive filmske rekonstrukcije: glumci i glumice, plesačice i plesači iz prošlosti mogli bi oživeti u novim ulogama. Rekonstruisanje ljudskog glasa bez fonografskog zapisa je skoro uzaludan posao: neuporedivo je jeftinije i u kulturnom kodu dostupnije da sve to zameni glumac. Istorija je svakako deprivilegovana pred unutarnjim istorijama umetnosti, pre svega filma.

Sa druge strane, crtani film ima ogromne mogućnosti upravo u upozoravanju na stvarnost, bilo da je reč o izbegavanju cenzure ili o potrebi da se surovost stilizuje zbog lakšeg razumevanja. Sjajan primer toga je Valcer sa Baširom, izraelski crtani dokumentarac (zvuči ludo, ali odgovara filmu) iz 2008, u kojem su sudbine izraelskih vojnika u ratu sa Libanom 1982 povezane sa pokoljma u palestinskim izbegličkim logorima Sabri i Šatili. Politički strip je uspešno menjao politiku: nema boljeg od nama najbližeg primera, Lovra Matiča i stripa Sokol in golobica, neposredno pred izbore 2008: on je gotovo sigurno usmerio urbane i obrazovane glasače po celoj Sloveniji i doprineo drugom velikom padu Janše.

I tako se vraćamo na početak, i na Hatsune Miku: razlika između nje i svih drugih ostvarenja koja su imala smisla, i onih koja bi imala smisla ali nemaju sredstava za izvođenje, svode se na jedno: novac odnosno moć. Zato je skoro neophodno da misleće grupe krenu sa dna, ulice, najjednostavnijeg, improvizovanog, od arte povera, i da uz to iskustvo prodiru u ogromno područje koje je još nezauzeto, a besplatno. Našla sam na internetu predavanje mladog naučnika o Hatsune Miku u Los Anđelesu: uvodna objašnjenja, o tome kako pratiti, tvitati, šerati, lajkati i tome slično, trajala su dobrih pola sata: nikada nisam čula tako dug uvod, čak ni kada sam slušala nobelovce. Pouka? Dok oni objašnjavaju, imamo dovoljno vremena da ponešto uradimo.

Peščanik.net, 28.08.2013.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)

Author: Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.