Ovo je skica za jednu ozbiljnu teološku raspravu a koliko je ona ozbiljna i da li i pisac njen laže – videće se iz rasprave same.

Podigla se velika bura oko „parade ponosa“ i buka do neba, gori Srbija vascela kobno podeljena. Političari i državnici – crkveni velikodostojnici posebno – udaraju jedni na druge. Na ulicama vri a predstavnici raznih grupa, i desnih i levih, sve osioniji i ratoborniji. Svi se pitamo šta će s nama još biti. Grmi mitropolit Amfilohije – i pola Srbije stoji uz njega – da „drvo koje ne rađa siječe se i u oganj baca“. Misli na brakove bez dece i na brakove među istopolnim osobama i svi se pitaju šta će biti. Ima se utisak samo što nije krenulo to sa obračunom i do „istrage naše ili vaše“. Od jednog ličnog strogo intimnog problema načinjena je javna stvar – kako je ko seksualno orijentisan i kako upražnjava ljubav postalo je hamletovsko pitanje. U raspravi ovoj neće o tome biti reči – neka svako živi po svojim sklonostima. To je sloboda, i da drugog ne ugrožava, jer smisao Zakona protiv diskriminacije je u
tome. Pitanje kojim se mi bavimo je mnogo važnije: sam mitropolit Amfilohije je „uzoriti devstvenik“ i time se ponosi i drugi ga zbog te vrline veličaju. To znači kaluđer je i telesna ljubav ga ne dotiče, niti ima dece dakle, ali neće biti pravo da ga zbog toga neko u oganj baci. Hiljade je kaluđera i kaluđerica koji se inspirišu onim iz jevanđelja po Mateju – 5.28. – koje ćemo ovde navesti: „A ja vam kažem da svaki koji pogleda na ženu sa željom već je učinio preljubu u srcu svojemu“. Dalje znamo – bolje je odseći ruku svoju nego opštiti sa ženom i imati porodicu. Egzegeti su se odavno složili da ovo ne mogu biti Hristove reči već obična interpolacija kakvih u Bibliji ima mnogo. Besmislica, i ne može biti reč Hristova, a to se lepo vidi kod istog Mateja – u 11.19. Isus iz Nazareta se ne bavi na ovakav način intimnim odnosima između ljudi, i o njegovim odnosima sa Marijom iz Magdale sve znamo, ne samo iz gnostičkih jevanđelja – nađenim 1945. u Nag Hamadiju – već i iz istorije uopšte. Ovo što popovi izmišljaju nezanimljivo je jer ima među kaluđerima i kaluđericama ljubavi i polne i istopolne. Oduvek je tako i bilo. Da o sablažnjavanju dece nejake i ne govorimo. Nigde u rečima Isusovim pomena nema o bacanju u oganj ljudskih bića.

Svak bi trebalo lične odnose da zadrži za sebe a ne da javno o tome tera politiku kako mu se hoće.

Svi su počeli da lažu i da ne govore ono što čine, a posebno popovi bi trebalo o tome da zaćute. Načelo je jasno: sloboda je sloboda za drugog i drugačijeg pod uslovom da se ne ugrožava sloboda drugog. Niko se u Srbiji ne pita ko je agresivan, ko lomi grad i da li su to ljudi ove ili one seksualne orijentacije; svi bismo se morali zapitati o nasilju i nenasilju. Ako neko ne čini nasilje ostavimo ga da bude slobodan u svojim intimnim odnosima. Ovako kako je počelo, biće „krvi do kolena“, kako već mnogi i najavljuju. Poznato je da u totalitarnim sistemima ćelavi propisuju dužinu kose mladićima i devojkama. Ako u Srbiji postoje manjinske grupe koje su seksualno orijentisane tako i tako zašto se niko ne pita za desetine hiljada ekstremista iz jasno deklarisanih političkih partija i grupacija – niko, jer ovde je unosno lagati. I zaista svi lažu, svako na svoj način. Problem se mora posmatrati i iz ugla nasilja i nenasilja, a ne iz ugla neke intimne orijentacije u strogo privatnim odnosima. Niko nije precizno utvrdio šta su „ipsissima verba“ odnosno autentične Isusove reči, ali ono navedeno je besmislica koju Isusu pripisivati glupo je. Sve su dopisali ljudi u takozvanim „svetim knjigama“ koje su, navodno, bogonadahnute. Praviti od ličnih i intimnih orijentacija politiku besmisleno je, a to se u Srbiji uporno čini.

Patriote-siledžije bi morale znati da nije seksualna orijentacija u ovom slučaju zlo, već da je to nasilje i rušilački nagon koji povremeno bukne u Srbiji.

Da li su apostol Pavle ili prorok Muhamed bili intimno skloni ovoj ili onoj vrsti ljubavi – kakvih sve teorija nema o tome – nije najbitnije. Bitno je kako su se odnosili prema slobodi drugog i od nas drugačijih a ostalo je – avaj politika. I to loša. Može Srbija da gori, ali valja znati ko pali a ko vatru gasi i kuda će nas to odvesti, ako nas već nije dovelo do praga preko kojeg nije dobro zakoračiti. Jedini prag koji valja prekoračiti je prag nade a i papa rimski tako poručuje –Varcare la soglia della speranza. Nasiljem se taj prag ne prekoračuje i stoga ne valja lagati – a mi lažemo li lažemo iz dana u dan. 

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 05.10.2011.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (Svi tekstovi)