Corax, 18.06.2016, Danas

Corax, 18.06.2016, Danas

Dobro je da je Kina kupila Železaru Smederevo, dobro je da Kina gradi po Srbiji, dobro je i da što više trgujemo sa Kinom. Ali ne bi bilo loše ni da je ta ekonomska saradnja malo uravnoteženija.

Jer, ovako ispada da se naše poslovice „ljubav za ljubav, a sir za pare“, mnogo više drže Kinezi nego mi. Naime, u tim silnim izlivima prijateljstva, koje smo doživeli prethodnih nekoliko dana, nekako su sasvim po strani ostali podaci o robnoj razmeni između Srbije i Kine. Nije valjda zato što su prilično nepovoljni po Srbiju. Jer, iz Kine u Srbiju ide 70 puta više robe nego u obrnutom smeru. Dok srpski izvoz u Kinu iznosi 20,5 miliona dolara, kineski u Srbiju težak je preko 1,5 milijardi dolara.

Uopšte, čudno je kako u trgovini sa najvećim prijateljima, tačnije sa onima koje najveći deo javnosti, potpomognut najuticajnijim (para)državnim medijima, doživljava kao prijatelje, Srbija prolazi mnogo gore, nego u razmeni sa, ako ne baš osvedočenim neprijateljima, onda sa onima za koje isti taj deo javnosti i isti ti mediji tvrde da nam, manje-više, ovako ili onako, rade o glavi.

Recimo, nešto slično onome što se dešava u odnosima sa „najmnogoljudnijom zemljom sveta“ dešava se i u odnosima sa najprostranijom državom zemnoga šara, dakle Rusijom. Srbija, naime, mnogo više uvozi iz Rusije nego što u nju uvozi. Prošle godine je, da podsetimo, naš izvoz u Rusiju iznosio 725 miliona dolara, a uvoz iz Rusije 1,7 milijardi dolara.

S druge strane, u Nemačku je Srbija izvezla onoliko koliko je iz Rusije uvezla – 1,7 milijardi dolara. A uvoz je ne mnogo veći – 2,3 milijarde USD. Još je povoljniji odnos sa našim drugim najvećim spoljnotrgovinskim partnerom, Italijom. Tu čak Srbija ostvaruje suficit, jer je naš izvoz 2,2 milijarde, a uvoz 1,9 milijardi dolara.

Odnos je još drastičniji kad se ove zemlje grupišu. Izvoz u Nemačku i Italiju iznosi 3,9 milijardi dolara, a uvoz iz njih 4,2 milijarde dolara. Što znači da Srbija u trgovini sa najrazvijenijim zemljama zapada ostvaruje deficit od svega 300 miliona dolara. S druge strane, naš izvoz u Rusiju i Kinu iznosi jedva 750 miliona dolara, dok je uvoz četiri i po puta veći – 3,2 milijarde dolara, tako da je naš manjak oko dve i po milijarde dolara. Dakle osam puta je veći nego deficit sa Italijom i Nemačkom.

Možda će neko reći da je to, bar delom, posledica činjenice da se radi o velikim tržištima kojima Srbija ne može da ponudi ni odgovarajući kvalitet ni odgovarajuće količine. Kada je reč o prvom, već sam podatak o veličini izvoza u visoko razvijene zemlje kao što su Nemačka i Italija to demantuje.

Ali, nije tačno ni drugo. Bilo je, naime, i u prošlosti pokušaja da Srbija, odnosno srpska privreda, iskoristi – navodno ili stvarno, svejedno – odlične političke veze i prijateljske odnose sa Kinom. Tako je pre dvadesetak godina Srbija zaključila kreditni aranžman sa Kinom, vredan 300 miliona USD, koji je trebalo da vrati u robi, pre svega traktorima. Ali, kad su prvi traktori poslati u Kinu odmah su vraćeni. Navodno nisu bili dovoljno dobri. U stvari, bili su sasvim dobri, ali je Kinezima više odgovaralo da im vratimo keš, nego da uzmu bilo šta od naše robe. Tako su Kinezi zabili možda poslednji ekser u kovčeg naše inače do devedesetih u svetskim razmerama solidne traktorske industrije.

Ako je neko i poverovao da traktori zaista nisu valjali, u to je posumnjao pošto su se dve druge, po svemu vodeće srpske kompanije, i naši najugledniji direktori, u Kini takođe proveli kao bosi po trnju. Otprilike u isto vreme, dakle devedesetih, Sintelon iz Bačke Palanke i Hemofarm iz Vršca, na čelu sa našim ponajboljim menadžerima, Nikolom Pavičićem odnosno Miodragom Babićem, odlučili su da krenu u osvajanje kineskog tržišta. I tamo su, pošto kineski zakoni drugačije ni danas ne dozvoljavaju, sa domaćim partnerima, osnovali zajedničke firme. Posle nekoliko godina iz Kine su izbačeni takoreći naglavačke, partneri su im bukvalno preoteli preduzeća, a sve što su uložili propalo im je. Naravno, da ne bude zabune, nije to bila nikakava zavera protiv Srba i srpskih kompanija. Samo što su druge firme, kao što su bile nemačke ili finske recimo, mogle da računaju na zaštitu svojih država pa im se to nije dešavalo, dok Srbija, kao „svetski parija“ tih godina, tu moć nije imala. Što su Kinezi samo bez pardona iskoristili. Naravno da je drugima, kad su videli kako su prošli Babić i Pavičić, entuzijazam odmah splasnuo. Pa je put Kine malo ko išao. Da se svila ne bi pretvorila u svilen gajtan.

Dok oni nisu došli kod nas. Nadali smo se, međutim, da će sada biti drugačije. U subotu su između Srbije i Kine potpisana 22, doduše uglavnom načelna sporazuma (govorilo se o čak 34). Među njima pruge Beograd-Budimpešta nema ni u kom obliku. Nijedan sporazum ne predviđa plasman bilo kakve naše robe na kinesko tržište. Ali zato jedan nagoveštava prodaju telekomunikacione opreme kineske kompanije Huavei srpskom Telekomu. Jedini pravi komercijalni ugovor je kredit za izgradnju autoputa Surčin-Obrenovac u iznosu od 250 miliona dolara. Uzgred, Srbija već ima odobrene vrlo povoljne kredite za infrastrukturu, od Svetske banke i drugih međunarodnih finansijskih institucija, u desetostruko većoj vrednosti, koje nije iskoristila.

Peščanik.net, 21.06.2016.

Srodni linkovi:

Radio Slobodna Evropa – Kinesko privredno čudo u Srbiji

Dejan Ilić – Kinesko proleće


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika. Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.
Mijat Lakićević

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)