„Možda smo za ovakvo stanje u Srbiji delom i sami odgovorni. Mislili smo – Evropu ćemo, kao i sve one koji se za nju javno zalažu, braniti po svaku cenu, zatvarajući, pritom, oči pred činjenicom da ti isti ljudi državu rasturaju korupcijom i bezakonjem; spustili smo standarde, izgubili kriterijume i sada nam se to vraća“ – kaže za Portal Tamara Nikčević Vesna Vesna Pešić. „Stožer sistema je Boris Tadić, koji je uporište za svoju vladavinu našao u strahu građana od dolaska radikala na vlast. Manipulišući tim strahom, Tadić je dopustio da se državne službe pretvore u partijske prćije povezane sa tajkunima, da brojni „evropski“ političari i funkcioneri postanu ili nastave da budu tajkuni, da zbog partijsko-poslovnih uticaja propadne reforma pravosuđa, da se politički dogovori sklapaju na isti način na koji se prave monopoli i karteli… Srbijom danas vladaju politički karteli i na to se jednom mora staviti tačka“.
Tamara Nikčević: Kada ste odlučili da prestanete da pred tim stvarima „zatvarate oči“?
Vesna Pešić: Ta odluka je došla i kao plod mog iskustva u Liberalno demokratskoj partiji. Kada sam ušla u LDP, verovala sam da će se ta stranka pozicionirati kao neko ko će upozoravati na opasnosti od srpskog nacionalizma, od bezakonja i da će imati kritičku distancu i prema svima, pa i prema Borisu Tadiću. Tako smo počeli. Imalo je razloga da se ova distanca održi, jer je Tadić, u međuvremenu, napravio neke kardinalne greške.
Tamara Nikčević: Na šta mislite?
Vesna Pešić: Pre svega, mislim na donošenje onakvog ustava, kao i na – nažalost – još uvek neodređenu, paralelnu i neartikulisanu politiku prema Kosovu.
Tamara Nikčević: Šta podrazumijevate pod paralelnom kosovskom politikom?
Vesna Pešić: Evo, objasniću vam! Zoran Đinđić je bio istinski opsednut idejom da Srbiju uvede u EU i vrlo dobro je znao da tako nešto neće ići sve dok ne budemo znali gde je realni suverenitet Srbije. Bez mistike, emocija ili religijske pozadine – racionalno i matematički jasno – Đinđić je predložio nekoliko verzija rešenja kosovskog problema. Žurio je, plašeći se da to prepusti demagozima i populistima; znao je da će, ako ga dobiju, oni to pitanje, umesto da ga reše, zloupotrebiti na stari način.
Tamara Nikčević: Nažalost, to se i dogodilo.
Vesna Pešić: Jeste. S tim što se demagozima i populistim priključio i Boris Tadić. Kako? Pa, tako što je, s jedne strane, javnost držao u uverenju da postoji nada da će Srbija na Kosovu ipak dobiti nešto – čime su, naravno, nanovo podgrejavani mitovi i uzburkavane emocije – dok se, sa druge strane, nije usuđivao da izađe na čistac sa nekim konkretnim planom. Moguće je da je jedan od razloga takvog ponašanja i ustav koji je, zajedno sa Koštunicom i Tomislavom Nikolićem, doneo i koji ga, objektivno, danas ograničava. Ali, tu greškama, demagogiji i populizmu nije kraj: u nameri da omasovi i ojača stranku, Tadić je, nažalost, nastavio da konsoliduje liniju koja nije vezana samo za nacionalizam, Kosovo i SPC, nego i za nešto što je Vojislav Koštunica uspostavio kao dominantan način funkcionisanja vlasti: feudalizacija vlade, koja, kroz političku korupciju, stvara pokvarenu državu. Strankama se raspoređuju resori i ministarstva koja međusobno ne žele bilo kakvu koordinaciju i kontrolu; svako ima svoj interes, svoju politiku, svoje kadrove. Đinđić bi rekao: kao kada se kozaci skupe na veselje.
Tamara Nikčević: Kako vam izgleda jučerašnje veselje ovih novih „kozaka“: Čedomira Jovanovića, Vuka Draškovića, Nenada Čanka? Oni predsjedniku Tadiću nude – preokret.
Vesna Pešić: Jednom sam objasnila: zahvaljujući lošem izbornom zakonu, o pobedniku će odlučivati male stranke. Iako će imati slabiju podršku od partije Tomislava Nikolića, DS će jedino sa „malima“ uspeti da formira novu vladu; zato će im otvoriti medije, dati im sve što od njega budu tražili. Drugim rečima, zahvaljujući glasovima svojih birača, „mali“ će sa Tadićem ući u trgovinu ministarskim mestima, upravnim odborima, javnim preduzećima, bolnicama, svim i svačim. Nažalost, na delu je formiranje novog političkog kartela i već se sada sa sigurnošću može pretpostaviti gde će čiji glasovi završiti. Jedino ne razumem zašto je potrebno to presipanje; zar onda nije bolje i poštenije odmah, direktno, glasati za Tadića?
Tamara Nikčević: Hoćete da kažete kako ispada: glasate za Vuka Draškovića, a dobijete Vuka Jeremića i Dulića; glasate za LDP, a dobijete Ivicu Dačića i Palmu?! Ali, kako je LDP uopšte na tako nešto pristao?
Vesna Pešić: Postavljate mi pitanje koja sam i sebi dugo postavljala… U LDP-u nema stvarnog organa na kome se donose odluke i tako je, nažalost, u svim partijama: nemate uvid u organizovanje stranke, u kadrovsku politiku; tako vam mnoge vam stvari promiču.
Tamara Nikčević: Ali, u LDP-u postoji Politički savet; bili ste predsjednica tog tijela.
Vesna Pešić: Trudila sam se da to telo učinim relevantnim. Iako smo se redovno okupljali, slobodno diskutovali, tu nisu donošene nikakve odluke. Uostalom, po mom izlasku iz Političkog saveta, Čedomir Jovanović je, na moje veliko razočarenje, rekao da je to telo bilo fikcija. Ako se Savet tako tretira, onda je logično da se i svi ostali organi stranke doživljavaju na isti način.
Tamara Nikčević: Ako se, kažete, odluke ne donose na stranačkim organima, gdje se odlučuje?
Vesna Pešić: U neformalnim krugovima. Kao i u državi, svuda vladaju neformalni krugovi; pravila se marginalizuju i koriste selektivno; organi su, kako reče Čedomir Jovanović, fiktivni; država je fiktivna, a sve više, ne znajući kako da konačno stignemo do stvarnosti, i sami postajemo fikcija. Skupština je, recimo, institucija u kojoj se više od trideset procenata donetih zakona ne primenjuje. Gde ćete veću fikciju? Uvođenje pravne države i poštovanje zakona je jedini put kojim se Srbija može izvući iz tranzicijskog blata u koje se zaglavila. Pitanje Evrope je pitanje vladavine prava i da je Evropa zaista cilj, borili bismo se za sudsku reformu ili bismo glasali protiv onakvog zakona o informisanju. Ali, lakše je galamiti o 9. decembaru i kandidaturi… Slažem se, kandidatura je važna, ali ne na način da se i ona maskira Kosovom…
Tamara Nikčević: Kaže se da je Kosovo glavna prepreka…
Vesna Pešić: Postoje dva pokazatelja koliko je Srbija blizu Evropi: prvi je da se Srbija poveže i horizontalno, pa da se iz Valjeva direktno, autoputem stigne u Zaječar; drugi je kada državnom tužiocu sms-om više ne budete mogli da dajete instrukcije šta da radi. Da biste napravili elementarno pristojno društvo u kome postoje osnovna pravičnost – što znači prestanak vladavine haosa neformalnih i privatnih interesa i ugrađivanja – mora otpočeti proces poštovanja zakona. Drugim rečima, oni koje smo birali, moraće da počnu da samoograničavaju svoju vlast.
Tamara Nikčević: Da li je tako nešto uopšte moguće? Pitam zbog toga što sam živjela u Jugoslaviji, u Crnoj Gori i Srbiji, ali nikada u državi u kojoj oni koji su na vlasti poštuju zakone.
Vesna Pešić: Naravno to i jeste ključni problem – i sada i ranije. Proces o kome govorim je evolutivan, ali takva evolucija nije svima zagarantovana. Evropa za koju se navodno zalažemo podrazumeva kulturu samoograničavanja na svim nivoima. Ne možete imati tržište, tržišnu privredu, bilo šta, ako nemate zakone. Bez ograničavanja neformalne moći, bez njenog stavljanja u granice zakona i ustava, bez prihvatanja činjenice da je reč o stvarima koje su naprosto iznad ličnog interesa, nema normalnog života, pa tako ni Evrope! Jer, ne možete od građana tražiti da vas po svaku cenu podrže na izborima, a onda državom upravljati putem sms poruka. Zakoni su obezbeđenje za budućnost i oni isključuju svakog novog Tita, Miloševića, Koštunicu, Tadića, Nikolića… Uostalom, šta znače promene ako se nastavi isto – arbitrarno, autoritarno i arogantno vladanje? Naravno, uvek ima razlika u stilu i nacionalnom doziranju…
Tamara Nikčević: Ima li ih? Vidjeli ste, mnogi građani su umorni od tog vječitog biranja istog; rezignirani su, apatični… Predsjenik Tadoć ovih dana apeluje da se izađe na izbore, da se ne križaju glasački listići…
Vesna Pešić: Zašto Tadić apeluje da ne se precrtava glasački listići? Zapanjujuće je da se predsednik države uopšte bavi takvim pitanjem koje je – sasvim marginalno – pomenulo nekoliko ljudi. Svaki građanin ima pravo da svoj protest izrazi na taj način i predsednik države ne bi smeo u to da se meša. Umesto što se godinama igra „miša i mačke“, bilo bi bolje da se potrudi da Srbiji stvarno otvori nove šanse i dokaže da je došao kraj miniranju svih institucija. Tadić je već jednom dobio poverenje na priči: ako ne glasate za mene, doći će „strašni Toma“; sada ćemo, umesto izbora između dva zla, morati da potražimo nešto što nije zlo – ni malo ni veliko; nešto što je dobar plan. Da li ćemo ga naći… Da smo ova pitanja ranije otvorili, možda ne bismo stigli dotle da nam Tadić danas pokazuje otvoreni autoritarizam i diktaturu…
Tamara Nikčević: Kakvu diktaturu?
Vesna Pešić: Odgovoram vam pitanjem: jeste li čitali izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije, Verice Barać, o stanju u srpskim medijima? Zar to nije klasična diktatura, i to bez ikakvog „višeg cilja“ kao opravdanja? Vidite li kako izgledaju naši mediji? Pa, svi su pod kontrolom. Izvinite, šta je to, ako ne diktatura? Šta smo govorili o Slobodanu Miloševiću? Milošević je kontrolisao ključne poluge vlasti, pre svega RTS i Politiku, ali je neke medije prepustio opoziciji; tako smo imali radio B92, Našu borbu, Vreme, Index. Sada su sva uporišta građanske opozicije oslabljena: i B92 je pod kontrolom. Koncept Tadićeve vlasti je da se sve kontroliše – od medija, projekata, kancelarije mladih, upravnih odbora, agencija, tužilaštva, sudova… Svega!
Tamara Nikčević: Odakle kod nekadašnjih demokrata tolika potreba da kontrolišu bukvalno – sve?!
Vesna Pešić: U pitanju je neformalna, lična diktatura; doduše, ona je mekana, zato što nema progona političkih protivnika. Po društvenom kontekstu, Tadićeva vlast se razlikuje od one koja je ostvarena odlaskom Miloševića: Srbija više nije zatvorena zemlja, nije u izolaciji, ne ratuje sa celim svetom i susedima; iako se zaglavila na tom putu, ipak je krenula ka tranziciji i integracijama. Tadićeva vladavina je „dvorska“. Oko njega su po pravilu lični prijatelji, njemu lojalni ne zbog normativnih zahteva radnog mesta; njihova lojalnost proizlazi iz neformalnih razloga, zbog toga što su tu u svojstvu nekakvih ljubimaca i prijatelja. Nekadašnji Tadićevi drugovi iz škole, iz kraja, sa Dorćola, njegovi đaci vladaju ovom zemljom; okupio ih je u Kabinetu. Na taj način, u DS-u su napravljene dve strukture: stranačka i kabinetska.
Tamara Nikčević: Pretpostavljam da je ova kabinetska, dvorska struktura mnogo jača?
Vesna Pešić: Tako je. Sve odluke donosi Kabinet, što stranke – koje inače niko ništa i ne pita – samo aminuju. Pa, vidimo da na partijskim skupovima uvek govori samo Tadić; odavno nismo čuli govor nekoga drugoga. Kao na svakom dvoru, i ovde imate one koji padnu u nemilost; takav je Vuk Jeremić, koji je, iako formalno ministar inostranih poslova, politički potpuno irelevantan. Zahvaljujući volji Dvora, Srbija je praktično ukinula Ministarstvo spoljnih poslova i prebacila ga u Kabinet. Takođe, nemamo ni Ministarstva finansija. Ovako stvoreni funkcionalni nered rezultat je, pre svega, lične vlasti koja se krije iza situacija koje su, spolja gledano, potpuno nerazumljive. Naime, nije jasno zašto se, recimo, otvoreno ne kaže da neki ministar mora da ode; zašto se jednostavno ne smeni, nego se sve krije, sve je u nekoj polu-tami.
Tamara Nikčević: Kada govorimo o formalnim i neformalnim strukturama, čini mi se da je za Crnu Goru interesantno ime Mlađe Đorđevića, savjetnika predsjednika Tadića, zaduženog za…
Vesna Pešić: Đorđević je čovek iz Kabineta Borisa Tadića, zadužen za pitanje položaja Srba i SPC-a u celom regionu, pa tako i u Crnoj Gori; očigledno, Crna Gora je trenutno njegovo najvažnije „zaduženje“. Šire govoreći, čini mi se da sve zemlje bivše Jugoslavije pogrešno smatraju da bez sopstvene crkve nema ni samostalne države. Takvu klerikalnu politiku vode Tadić i njegov savetnik, ali, moram da kažem – isto čine i svi drugi…
Kada se, pre izvesnog vremena, pojavio sporni Zakon o dijaspori, tražila sam da mi objasne pojam – Srbi u regionu. Jer, kakve veze Srbi u Bosni imaju sa Srbima u Rumuniji? Da li ćemo mi i dalje da teramo priču o tzv. matičnoj državi i da li to znači da su Srbi koji žive u Bosni, Hrvatskoj, Crnoj Gori, gde hoćete, u tim državama samo gosti koje štiti njihova „matična država“? Pa, zar svi građani, bez obzira na poreklo, u državama u kojima žive, ne bi trebalo da budu zaštićeni? To, naravno, važi i za strance. Srpski Zakon o dijaspori, po mom mišljenju, je retrogradan i, u nekom prikrivenom vidu, odražava politiku okupljanja srpskog naroda – ne na kulturnom, obrazovanom i ekonomskom smislu – nego kao nekakva zamena za veliku Srbiju. Uostalom, u organima Saveta Srba u regionu, umesto ljudi iz kulture, ekonomije i obrazovanja, sede predsednik države, premijer, ministri…
Tamara Nikčević: Šta mislite o najnovijem skandalu oko tužbe SPC-a protiv Crne Gore u Strazburu, gdje se, kao „prijatelj suda“ pojavljuje Srbija?
Vesna Pešić: Nisam znala ni za tu tužbu, niti za podnesak vlade Srbije. Ne znam kako je do toga uopšte došlo… Inače, uvek sam smatrala nemogućim da se Srbija i Crna Gora svađaju. Rekla bih da bi sve bilo bolje bez tužakanja, da se to rešavalo direktno, razgovorima između dve države. Poznat je moj stav oko toga da SPC ne bi trabalo da se meša u politička i državna pitanja – ni u Srbiji, ni u Crnoj Gori, ni u Makedoniji… Isto tako, države bi trebalo da se drže dalje od crkvenih pitanja i davanja podrške ovoj ili onoj verskoj zajednici. Kod nas to, očigledno, teže ide, jer se pogrešno smatra da je crkva suština nacionalnog identiteta: bez SPC-a, navodno, nema Srba, kao ni Crnogoraca bez CPC-a. A, opet, čini mi se da i sam naziv „Mitropolija-crnogorsko primorska“ govori o tome da ta crkva nije ni srpska, ni crnogorska; ona je crkva vernika pravoslavne veroispovesti… Ali, kada već govorimo o sporovima, moram da kažem da imam primedbe i na „drugu stranu“.
Tamara Nikčević: Koje?
Vesna Pešić: Neka oprosti Milo Đukanović, ali, iako je Crna Gora dobila bolju ocenu od EU i sigurno napredovala u sređivanju nekih stvari, naši su problemi slični: kao ni mi ovde, ni Crnogorci nemaju alternativu vlasti. Ko je alternativa? Istina, imaju neku opoziciju, ali to nije alternativa. Naprosto, ne vuku napred, a mi smo društva koja su se etablirala, u kojima nisu profunkcionisale glavne institucije i potrebno je još mnogo da bi se krenulo napred. Osim toga, negde sam čula Đukanovića kako se žali da ga neki njegovi prijatelji pogrešno savetuju da se mane priče o etničkom identitetu. Mislim da sam prijatelj Crne Gore, pa, bez želje da ga savetujem, moram da kažem kako mi se čini da bi bilo dobro kada bi Crna Gora svoj ponos i identitet branila pomoću nečega što je jedinstveno, a to je država. Od svih bivših jugoslovenskih republika, Crna Gora je, i u najtežim momentima, jedina u regionu, isticala građanski koncept svoje države; nije, kao drugi, pominjala etnički narod, nego je, sasvim ispravno, rekla: Crna Gora je bila 27. država u Evropi i otuda potiče crnogorski identitet; ne od nekakava tri nova slova, po kojima bi se, po svaku cenu, razlikovali od Srba. Amerikanci svoj identitet grade na sopstvenoj revoluciji, na ustavotvornoj skupštini i ustavu, a ne na etničkom poreklu. Ne razumem zašto bi Crna Gora imidž jedine građanske države na Balkanu rušila vodeći besmislenu polemiku o tome ima li više svojih građana koji su Crnogorci, Srbi, Albanci, Bošnjaci ili Hrvati. Ako krenete tim „argumentima“, ako krenete putem nacionalizma, neminovno dobijate kontraudarac: ovde guslaju o srpstvu, tamo o crnogorstvu; izvinite, u čemu je onda razlika?!
Tamara Nikčević: Gospođo Vesna Pešić, prošla je godina dana otkako je advokat Srđa Popović podigao krivičnu prijavu za oružanu pobunu JSO-a iz novembra 2001. Imate li informaciju – šta je sa tim predmetom?
Vesna Pešić: Izgleda ništa. Nisam ni verovala da će se taj slučaj rešiti. Zašto? Pa, zato što bi, to pitanje otvorilo priču o radu našeg tužilaštva. Naime, nijedno drugo ubistvo nije istraženo – od pozadine, do nalogodavaca. Ko je, recimo, nalogodavac ubistva Ivana Stambolića? Crvene beretke i Legija su morali imati nalogodavca da ubiju Stambolića. Ili, jesmo li saznali ko je ubio Arkana? Ili Badžu? O ubistvu Slavka Ćuruvije se sve zna, svaki detalj, osim – ko je naručilac. Dakle, svi nalogodavci su i dalje skriveni; znamo ih, ali njihova imena ne izgovaramo. Umesto toga, kao obećanje da ih o prošlosti ništa nećemo pitati, potpisana je Deklaracija o nacionalnom pomirenju; pomirili smo se i stavili tačku na sve zločine počinjene u Srbiji od strane Moliševićeve vlasti. Periodično, kada nekome iz nove vlasti to zatreba, iz ormara se vade kosturi, otkopavaju se leševi… E, to se zove – spinovanje zločina. A gde ćete sa toliko leševa i zločina? Kuda ste krenuli?
Analitika, 08.11.2011.
Peščanik.net, 13.11.2011.
