Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić
Poznati nemački biznismen Klemens Tenis, čija je velika kompanija još prošle godine najavila da je zainteresovana da u Banatu utemelji nekoliko velikih stočnih farmi i iznajmi oko njih po nekoliko hiljada hektara, te tako uloži nekoliko stotina miliona evra u proizvodnju svinjskog mesa u Srbiji, posetio je 20. aprila Industriju mesa Matijević u Novom Sadu, a u narednim danima u naše medije lansirana je vest da se tom prilikom poveo razgovor i o preuzimanju kapitala (51 odsto) Matijevićeve kompanije u Srbiji.
Kako je za nekoliko srpskih medija, početkom maja, izjavio sam Petar Matijević, on ukupnu vrednost svoje firme procenjuje na oko 200-250 miliona evra, budući da pored klanice raspolaže i sa 135 prodavnica mesa, a obrađuje i oko 32.000 hektara zemlje. U posao sa Klemensom ušao bi, ne krije Matijević, zato što je srpsko tržište malo, i na njemu, ako bi na njega došao i Tenis, “za nas dvojicu neće biti mesta, jedan drugom bismo bili opasna konkurencija, a nikom nije u interesu dupliranje posla”. Tome svemu je Matijević dodao da bi, ukoliko dođe do ovog posla, novcem koji dobije od Tenisa kupio PKB “ako i dalje bude na prodaju” (Politika, 6. maj).
Ovih nekoliko, zasad neodređenih i “kondicionalnih” informacija, komentarišu se u poslovnoj čaršiji na različite načine. Ona grupa poznavalaca našeg tržišta mesa koja smatra da bi dolazak Tenisa u Srbiju upropastio većinu naših malih farmera, smatra da bi ovaj posao značio “legalizaciju” uvoza jeftinijih svinja iz Nemačke u Matijevićevu klanicu. Drugi kritičari najavljenog dolaska Tenisa na naše tržište tvrde da je otpočetka bilo jasno da nije reč o uspostavljanju platforme za izvoz svinjetine iz Srbije u Rusiju, nego o “okupaciji” srpskog tržišta. Treći, kritičari agrarne politike Vlade Srbije, kažu da je sada jasno zašto je naše Ministarstvo privrede zaustavilo proces prodaje PKB-a (za 100 miliona evra) – navodno zbog toga da bi ovaj kombinat koji hrani Beograd ipak dopao u ruke Matijevića, a ne Tenisa, jer je ovaj prvi ipak naš čovek, itd.
Ima, naravno, još špekulacija o značenju ovog tek najavljenog posla, iako iz Tenisove kompanije navodno stižu vesti da ona ne odustaje od prvobitnog plana da svinje proizvodi u Vojvodini, a da da bi ulazak u kapital Industrije Matijević samo obezbedio maloprodaju dela buduće proizvodnje svinjetine, onog koji bi se monetizovao u Srbiji. Valjda s tim u vezi, neke TV stanice već su potražile i mišljenje srpske Komisije za zaštitu konkurencije, a odatle je zasad rečeno da se “prati” priprema ovog ugovora. Uzgred budi rečeno, nama laicima se čini da ako Matijević nije imao dominantan položaj na srpskom tržištu (koji eto nije “zloupotrebljavao”), zašto bi takav položaj mogao biti pripisan Tenisu?
Oni koji smatraju da bi dolazak na “svinjsko tržište” Srbije jedne poznate nemačke kompanije, pored zaoštravanja unutrašnje konkurencije, doneo ovde i savremene tehnologije uzgoja svinja, ističu da bi trebalo zaustaviti manevre da se Tenis spreči u investicijama u Srbiju. Taj stav zasnovan je na mišljenju da i domaće stočarstvo treba jednom iščupati iz ruku nekoliko domicilnih tajkuna i tako ga pripremiti za evropsku konkurenciju, kojoj će kad-tad ionako biti izloženo. Jer, koja je vajda za srpske uzgajivače svinja, koji su trenutno u očajanju zbog niskih cena žive stoke, ako otkupljivači nose “domaće prezime”, a ne nemačko ili austrijsko.
Ti ocenjivači trenutnih prilika na našem tržištu svinja ističu da bi sa Tenisom kao (i) srpskim proizvođačem, država ovde verovatno pokazala više ozbiljnosti u borbi sa svinjskom kugom, pa bi vakcinacija bila redovna i stroža, da zbog te bolesti Srbija ne bude izolovana kada je u pitanju izvoz svinjskog mesa, kao što je to sada slučaj.
Na kraju, ovde ću spomenuti ponovo, moram reći da sam uvek iznenađen kada primetim da naša javnost, pa i naši mladi novinari, malo znaju o agrarnim kapacitetima Srbije, njenim potencijalima i limitima. Pre nekoliko godina, naime, pitao sam grupu mladih novinara znaju li bar orijentaciono performanse naše agroindustrije – a nisu znali. Bilo je to posle popisa 2012. godine, kada je Srbija imala 1.442.626 seljaka, koji su živeli od 3.861.626 hektara poljoprivrednog zemljišta i sa njega skupljali hranu za 908.102 goveda i 3.407.318 svinja, itd. Inače, prošle godine izvoz govedine iz Srbije u Evropsku uniju, koji donosi mnogo više od izvoza svinja, bio je bukvalno bedan – 300 tona.
Novi magazin, 13.05.2016.
Peščanik.net, 13.05.2016.
