Ko god je služio vojsku zna značaj terena, jer se kretanje po njemu i njegova upotreba najpre uče. Na taktičkom nivou, onom koji je relevantan za vojnike i oficire, to je uglavnom fizički teren (uključujući i naselja). Strateška upotreba terena, geografije znači, jeste opet ono što se naziva geopolitikom. Na terenu, naravno, žive ljudi, antropološka je to geografija, što ih, ljude i njihova društva i imovinu, takođe čini sredstvom geopolitike. Tu se sada često greši tako što se brka nacionalizam sa patritotizmom.
Patriotski je, kaže se, služiti našim geopolitičkim ciljevima, recimo kada je reč o geografskom proširenju, aneksiji naše, a trenutno tuđe, teritorije, dakle. Tu je tačno to da je kod patriotizma reč o dužnosti, samo je ona pogrešno određena. Jer, u stvari, kod zauzimanja terena nije reč o dužnosti, već o sticanju prava. Da bi se to videlo, valja razlikovati nacionalizam od patriotizma.
Nacionalizam jeste jedno opravdanje nejednakosti u pravima. Ova je nejednakost pripisana, potiče od razlika u poreklu, koji god da je relevantan kriterij razlikovanja – etnički, kulturni ili civilizacijski, jezički, verski, rasni, istorijski ili neki drugi. Pripadnost zajednici, po osobini koja je nacionalna, na odgovarajućoj teritoriji, obezbeđuje veća prava onima koji dele te osobine, od onih koja imaju drugi, čak nezavisno od toga ko tačno ternutno živi na toj teritoriji. Recimo, ako je reč o staroj Srbiji ili novoj Rusiji. Usled čega su te teritorije sredstvo geopolitike, proširenja države ili utvrđivanja linije između nas i njih, prijatelja i neprijatelja ili, miroljubljivije, naših i vaših prava.
Patriotizam je, međutim, politička obaveza, dušnost koja postoji u okolnostima kada postoji i odgovornost za politiku. Nije reč o obavezi po krvi, niti o kulturnoj dužnosti, recimo o obavezi da se gradi kolektivni identitet, šta god da je to. Obaveze prema vrednostima, recimo u nauci, umetnosti ili bilo kojoj profesiji, a isto važi i za moralne dužnosti, nisu patriotske niti mogu biti podređene njima. Patriotizam kao politička dužnost jeste ugovorna, ima smisla ukoliko se politička zajednica može opravdati nekom vrstom društvenog ugovora. Ona podrazumeva odgovornost za politiku te zajednice, koja se, ta odgovornost, određuje individualno, kao da se taj društveni ugovor obnavlja svaki put kada je pojedinac pozvan da preuzme odgovornost za neku političku odluku. Usled toga se može govoriti o političkoj neposlušnosti, o dužnosti nesaglasnosti, sve do dezerterstva. Kod patriotizma je reč o hrabrosti da se, kako je rekao Forster, „izda zemlja, a ne prijatelj“. Kako ne bi predstavljao, po čuvenoj Džonsonovoj izreci, „poslednje utočište hulje“.
Iz čega sledi da patritota ne može biti nacionalist, jer ne može da opravda nejednaka prava, kao i da nacionalizam ne može da računa na patriotizam kada razmatra geopolitičke strategije, kao uostalom i sve druge kojima se instrumentalizuju političke obaveze i čak moralne i epistemološke vrednosti. Teren ne određuje političke dužnosti.
Peščanik.net, 27.07.2014.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
