Tako bih jedino mogla da opišem duševno stanje u kojem se nalazim zajedno sa mnogim stanovnicima države u kojoj trenutno živim (ne obećavam ništa više). Ubijeno je još jedno medveđe mladunče, jer društvo nije u stanju da ostvari malu nišu za bića koja potpadnu pod zavisnost od ljudi, odnosno njihovih otpadaka. Dok je siroče bacalo svoje poslednje svetleće poglede prema kameri i nama, građani i građanke su se nadmetali ko će izraziti veću zabrinutost od medveđe opasnosti. Iz njihovih izjava jasno se videlo da medved kao neki semiotički sunđer upija mržnju na svakoga ko je drugo, ne-naš, neregularan… i ubistvo je jedini mogućni lek. Između optužbi da neko sistematski krade plodove sa polja i drveća, koje je lokalna policija morala neutralizovati, naslućuje se lik: Rumun? Rom? Medved? Koji god, samo ga treba istrebiti.
I otkuda onda terminalni optimizam? Nešto ga ipak priziva, možda sasvim paradoksalno, možda u potpunom odsustvu realnih mogućnosti delovanja – ali ipak… Prvo, pomoć koja se i dalje šalje, nesmanjenim tempom, u poplavljena područja. Naklonost i trpeljivost su dosegle vrhunac na dobrotvornom koncertu za poplavljene, na kojem se sakupila lepa gomila novca, premda su pevači (sem retkih) iz svih krajeva Slovenije pevali neverovatno raštimovano, pored ključa, bez sluha. Dobra volja pobeđuje, bez obzira na talenat – jedino što se Toše Proeski obrtao u grobu.
I konačno, proleće stranaka. Pojavilo ih se nekoliko, neke iz nužde, druge posle višegodišnjih priprema i vrednog rada desetina uglednih stručnjaka (po svojoj tvrdnji), treće zato što se bez njih izvesno nije moglo, i što su se mnogi već dugo vremena pitali zašto, recimo, popularni poštenjak Igor Šoltes (Kardeljev unuk) još nije osnovao svoju stranku. Sasvim logično, nove stranke nose imena svojih osnivača, koji možda nisu voditelji, još nisu izabrani, možda i ne bi hteli da budu ni voditelji ni izabrani – no kako god, oni obezbeđuju sećanje na stranku, u slučaju da je jedini prežive. Tako sada imamo stranku premijerke u ostavci, imenom Alenka Bratušek, pa stranku imenom Igor Šoltes (najavljivana i imenom “Verujem”), i konačno stranku imenom Miro Cerar, inače sin legendarnog gimnastičara Mirka Cerara. To što nijedna od novih stranaka koje bi se najradije uvrstile na mesto na političkim mapama pod imenom Nigde – nema neki jasniji program, i što je inače tražena stereotipska transparentnost u njihovom slučaju postala nevidljivost, očigledna je zajednička osobina: oni zahtevaju da ih mi, građani, zamislimo! Potpuna politička magla je prekrila prizorište: po prvim javnim anketama, stranka imenom Miro Cerar je na istraživanju mnenja dobila više od Janšine stranke – bez programa, samo sa uspomenom na slavnog tatu, i sa insistiranjem voditelja na etici i uz to već duže vremena dobro nervirajućim neutralizirajućim izjavama.
Da bi se razumelo šta se dešava, svakako treba reći nešto o kontekstu. Prošle nedelje je u Sloveniji održan referendum na koji je bilo pravo zadovoljstvo ne izaći: isilili su ga Janšini pioniri i naročito neka dominatriks pionirka, sve zajedno prava freak-show grupa, kao iz mitskih vremena srpske televizije. Smišljen je kao histeriziranje javnog mnenja pred izbore, protiv popravki zakona o arhivima, koji modernizuje stvari i odgovara arhivarima. Kao, to je zapravo zatvaranje arhiva, gde ćemo mi sada otkrivati skrivene udbaše… i sve to u korist dva “istraživača”, od kojih je jedan već sedeo u zatvoru zbog pronevera, i posle veselih pokušaja da se iz dokumenata arhiva putem makaza i lepka načini nešto užasno škodljivo za protivnike. Zahvaljujući novom zakonu o referendumima, sramota je sprečena jednostavnim ignorisanjem – pošto su pioniri u prethodnim godinama uspeli da proguraju glasanje protiv ljudskih prava i pameti, i to nekoliko puta. I nekako u isto vreme, predsednik države i ustavni sud su odlučili da će prevremeni izbori biti 13. jula. Srećnici sa savešću će iz prijatne vode trčati da čekaju u redu na lokalnoj pošti, nesrećnici će, ako ih dovoljno izazovu, izaći iz svojih malih senki, sa klupica u dvorištu i iz lavora na balkonu da glasaju. Zamišljam bolje stojeće slovenačke turiste u Crnoj Gori kako na dan ustanka kao i državnosti jure na zatvorenu poštu u Prčnju e da bi glasali…
Onaj neočekivani poziv mašti budućih birača je zapravo osnova onoga što sam nazvala terminalni optimizam. Građani, naime, na prazan prostor novih stranaka projektuju holograme koji svedoče o političkoj svesti i uloženom naporu kako mašte, tako i razuma. Zamislimo stranku u nekoj od evropskih država, koja bi se biračima ponudila kao neispisana stranica, koju potpisuje jedno zasada još omiljeno lice. Prvo, teško bi se našlo takvo omiljeno lice, drugo, na takvu bi stranku navalili ekstremisti i ludaci svih vrsta. Slučaj Slovenije je u tome smislu jedinstven, jer kandidno i zapravo krajnje opasno otvaranje prema “svima” nije (još) završilo u potpunom rasturanju tih stranaka. Ali to može biti već sledeći korak. Lokalna rasparčanost, fragmentacija na malome prostoru, legendarna komšijska zavist i mržnja mogu biti prvo i operativno objašnjenje. Prilično je nerealno da će u kratkome vremenu do vrućinskih izbora na scenu stupiti neka nova ekstremna sranka, još manje da će potpuno poraženi i potvrđeni autsajderi uspeti da skoče na bilo koji od vozova u vožnji. I tu smo pred privremenim, ali koliko-toliko utešnim zaključkom: građanke i građani Slovenije nisu u ovome trenutku naklonjeni ekstremnim desnim strankama.
Ukratko, još nešto malo prostora ostaje za terminalni optimizam. Praznoća uspešno smanjuje glup sadržaj, eksces gluposti ispražnjava prostor za nove sadržaje. Ili, ako to jasnije opišemo, nikada stranke nisu uspešnije presipale iz šupljeg u prazno, i nikada nagrade za to nisu izgledale privlačnije. Prostor politike izgleda nabijeno pun, prva neprijatna mogućna koalicijska iznenađenja su već tu. Na račun minimuma – ne upadanja u naci-folklor – najverovatnije će se sve to nekako provući na izborima. Nećemo glasati sa štipaljkom na nosu, nećemo glasati za predsednika stranke koji je za naredni petak dobio poziv za zatvor, ni za gradonačelnika koji je izazvao krizu vlade i prepolovio svoju stranku: glasaćemo bez veze, i to je možda najbolje što možemo da uradimo – i najviše što zaslužujemo.
Terminalni optimista ima, međutim, i neke odgovornosti. Recimo, da se upita koliko vremena, novca, nerava, mišićne mase i kičme je potrebno nekim sasvim drugačijim strankama da porastu, umreže se, i dobiju onakvu pobedu kakvu je dobila Syriza u Grčkoj na evropskim izborima. Predvidljivi odgovor nije nimalo blistav, i apsolutno ne dozvoljava terminalni optimizam. Tu, dakle, stvar sa takvim optimizmom prestaje. Za veliki udar potrebna je velika pobeda: oboje smo imali pre dve godine, sad nemamo skoro ništa. Volela bih kada bih mogla da verujem kako je tajna u sticanju zrelosti građana i građanki, širenju znanja, vrednom terenskom radu od bar tri godine, medijskoj prisutnosti, dobroj raspodeli poslova, iskorišćavanju potencijala članova stranke i simpatizera. Ili, kako je to lepo formulisao grčki karikaturista Jani Joanu, u prvoj godini posle pada diktature, 1974, uz sliku ljudi koji padaju na glavu sa grana drveta: “Naš narod je politički sazreo”. Na prvim izborima je tada pobedila desnica, valjala se u korupciji sedam godina, ostavila nepopravljive posledice koje se i danas osećaju. Probajmo, dakle, da prilikom sazrevanja ne padnemo na glavu, ili bar da nas neko pažljivo prihvati.
Peščanik.net, 15.06.2014.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Unezveritet - 10/05/2025
- Šta bi, kad bi? - 05/05/2025
- Za Mirjanu Miočinović - 28/04/2025
