Kada je saznao za teroristički akt na aerodromu Domodedovo, predsednik Dmitrij Medvedev je u jednoj od svojih predseničkih rezidencija sazvao hitno savetovanje. Na taj sastanak je pozvao troje ljudi: glavnog načelnika Istražnog komiteta Aleksandra Bastrikina, vrhovnog tužioca Jurija Čajku i ministra transporta Igora Levitina.
Kao što vidimo, Medvedev je pozvao samo one koji su dužni da reaguju posle terorističkiškog akta. Bastrikinu je naredio da osnuje istražnu komisiju, Čajki da sprovede proveru transportnih objekata, Levitinu da uvede poseban režim kontrole na aerodromima, a ministra unutrašnjih poslova Nurgalijeva i direktora Federalne službe bezbednosti (FSB) Bortnikova, dvojicu ljudi koji bi trebalo da daju odgovore na niz neprijatnih pitanja (naprimer, jeli sve urađeno da bi se predupredio teroristički akt?), on na taj sastanak nije ni pozvao.
Njih nije pozvao ni Vladimir Putin. Očigledno da je i premijer Rusije takođe smatrao da je neumesno svojim ministrima postavljati neprijatna pitanja i, sledeći svog predsednika, radije se odlučio na to da izdaje naređenja. Tatjana Golikova, načelnica iz Ministarstva zdravlja i socijalne zaštite, dobila je od njega naređenje da pripremi sva dokumenta koja su potrebna za ukazivanje pomoći porodicama poginulih.
Bortnikov i Nurgalijev ne samo da se nisu pojavili pred svojim načelnicima Medvedevim i Putinom, nego se nisu pojavili ni pred televizijskim kamerama. Tako su oni izbegli i tu neprijatnu nužnost da odgovaraju na pitanja novinara.
Izbor ovakve taktike od strane vlasti može imati samo jedno objašnjenje: teroristički akt na aerodromu Domodedovo izjednačen je s prirodnom katastrofom, nepogodom za koju po definiciji nema krivaca, već postoji samo spontani tragični događaj na koji treba ispravno reagovati. U takvim slučajevima nisu potrebna pitanja, već samo direktive i ukazi.
Ova se taktika već dosta dugo primenjuje. Stiče se utisak da ima već najmanje dve godine kako su službe bezbednosti svrstale terorizam u neugodnu prirodnu pojavu. Za godinu 2009 i 2010, direktor FSB Bortnikov nije novinarima podnosio izveštaj o rezultatima rada svog resora, što je inače bila redovna praksa njegovog predhodnika Patruševa. Ranijih godina se Patrušev svakog decembra sastajao s novinarima i cifre iz njegovih izveštaja su nam davale barem kakve-takve podatke za vođenje statistike. Pre godinu dana, kada je bilo jasno da Bortnikov odustaje od višegodišnje prakse redovnih godišnjih sastanaka s novinarima, pisali smo o tome kako to zapravo znači da FSB više nema nameru da skriva činjenicu da su službe bezbednosti potčinjene isključivo Kremlju. Danas, posle eksplozije na Domodedovu, postalo je jasno da se, barem što se terorizma tiče, ni Federalna služba bezbednosti ni Ministarstvo unutrašnjih poslova više ne podčinjavaju čak ni Kremlju, i da se s tom činjenicom mire i Medvedev i Putin.
I ne samo to. Neprobojna zatvorenost državnih struktura posle terorističkih napada postalo je pravilo ne samo za službe bezbednosti i unutrašnje poslove. Dugi niz godina je bivši gradonačelnik Moskve Lužkov smatrao za svoj dug da izlazi na mesto gde je teroristički napad izvršen i da s tog mesta pred novinarima oglasi prve rezultate istrage i podnese izveštaj o preduzetim merama. Ta je praksa imala sasvim razumljivi cilj. Milionima uplašenih Moskovljana koji sede pred svojim televizorima, glavni domaćin grada je demonstrirao da delotvorna snaga rukovođenja nije poljuljana i da je njihov gradonačelnik zajedno s njima. Odmah nakon što je Medvedev smenio gradonačelnika, ova je stara tradicija iz vremena 90-ih umrla. Sobjanin je stigao na mesto tragedije, to jest ispunio je obavezu koju mu nameće funkcija administratora, ali nije smatrao za nužno da se obraća novinarima. Ograničio se samo na kratku izjavu datu kasnije pred „svojim“ televizijskim kamerama.
Karakteristično je da su i Bortnikov i Sobjanin, obojica imenovani od strane Medvedeva i da su se obojica odrekli prakse svojih predhodnika Patruševa i Luškova. Kolikogod da su bili nakazni izveštaji koje su ova dvojica tokom poslednjih godina podnosili novinarima, oni su ipak odavali utisak da kod vlasti postoji kakva-takva, makar i minimalna društvena odgovornost. Novi tip administratora kojima Medvedev očigledno daje prednost, ne smatra za potrebno da polaže račune javnosti i ne oseća nikakvu odgovornost pred ljudima koji su praktično u njegovoj vlasti.
Ali borba protiv terorizma nije delatnost u kojoj se donete odluke, a zatim i njihovo sprovođenje, kolikogod da su efikasni ili naprotiv promašeni, mogu držati u tajnosti. Ovde su i vlast i društvo suočeni s konkretnim protivnikom koji je neumoljivo aktivan i koji, dok Kremlj i službe bezbednosti ubiraju (uglavnom materijalne) dividende od lagodnog režima vlasti zasnovane na netransparentnoj nedodirljivosti, neumitno, korak po korak ostvaruje svoje ciljeve. Nema te „državne tajne“ koja može da sakrije to da su se službe bezbednosti na kraju uspešno odučile od toga da na opasnosti od terorizma reaguju na vreme.
Navešću samo nekoliko činjenica. Ova današnja strategija borbe s terorizmom, u opštim crtama je bila razrađena još 2004, a konačno je bila uobličena 2006. Njen osnovni prioritet je bio (i ostao) ne dopuštati napade velikih grupa boraca koje bi dovele do gubitka kontrole upravljanja (čitaj političke stabilnosti) u kritičnim regionima ili zemlje u celosti. Otuda tako enormno uvećavanje brojnog stanja specijalaca i vojske za unutrašnju intervenciju, kojima komanduje Ministarstvo unutrašnjih poslova.
U međuvremenu, teroristi su promenili svoju taktiku, i baš te 2006 prešli na dejstva u malim grupama, vratili se praksi korišćenja terorista samoubica (2007), naglo povećali broj terorističkih napada na službe bezbednosti i objekte infrastrukture na Severnom Kavkazu (2009-2010) i ponovo poslali teroriste smrtnike u Moskvu (2010).
I na kraju, dva ključna događaja posle 2006 bili su odluka o imenovanju Hloponjina za ličnog opunomoćenika predsednika Ruske Federacije na Severnom Kavkazu (no bez prava da se meša u poslove službe bezbednosti!) i svečana objava Dmitrija Medvedeva (april 2009) da je kontrateroristička operacija u Čečeniji uspešno završena, što je pred kraj 2009 imalo za posledicu raspuštanje Odeljenja za borbu protiv terorizma i organizovanog kriminala pri Ministarstvu unutrašnjih poslova.
P.S. Sledeći dan posle terorističkog napada, Medvedev nam je ukazao na to ko će biti proglašen za krivca. Prvo je izjavio kako će rukovodstvo aerodroma Domodedovo biti pozvano na odgovornost (što je, obzirom da je to po tipu vlasništva privatni, poslovno najuspešniji, a po veličini prvi aerodrom u čitavoj Rusiji, u široj javnosti odmah zamirisalo na Hodorkovskog i JUKOS), a kasnije je poslao naređenja za otpuštanje nekolicine službenika iz Ministarstva unutrašnjih poslova i Federalne službe bezbednosti zaduženih za transport. Tako nam je Medvedev jasno dao do znanja da je on spreman da kritikuje samo one koji su u neposrednoj vezi s režimom bezbednosti na aerodromima. Službe i ljudi koji bi trebalo da budu zaduženi za sprečavanja terorističkih napada, našeg predsednika izgleda ne zanimaju.
Andrej Soldatov, Irina Borogan, Ежедневный Журнал, 25.01.2011.
Preveo s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 30.01.2011.
