Zamislimo da smo u stanju da sprovedemo testiranje kojim bi se utvrdilo u kojoj meri možemo da se oslonimo na zdrav razum. To zamišljeno testiranje, dakle, ne bi se svelo na utvrđivanje da li kao građani Srbije uopšte više raspolažemo zdravim razumom. Polazna pretpostavka bila bi da se nešto zdravog razuma ovde ipak zadržalo, a fokus bi bio na tome kako ga primenjujemo u realnim situacijama, recimo u razumevanju događaja na političkoj sceni.

Test, zasnovan na izjavama i događajima iz poslednja 24 sata, na osnovu koga bismo saznali je li nam zdrav razum od ikakve pomoći da bilo šta ovde shvatimo, mogao bi da izgleda otprilike ovako:[1]

1. Ministar prosvete je izjavio: „Kada govorimo o tome da završni ispit treba više da liči na PISA test, ne mislim na tip zadataka i ne mislim na način sprovođenja.“

Pitanje: Na šta ministar misli – ako završni test ne treba da liči na PISA test ni po tipu zadataka ni po načinu sprovođenja, po čemu bi onda trebalo da liči?

2. Ministar prosvete dalje kaže: „Završni ispit još nije razvijen da bi taj broj [osvojeni bodovi] nešto značio u smislu kvaliteta pokazanog znanja. […] Ono o čemu mi možemo da govorimo sada je, zapravo, način realizacije gde su svi akteri pokazali da možemo da budemo odgovorniji i da možemo zaista da sprovedemo proceduru do kraja, počevši od nastavnika, direktora, roditelja, učenika…“

Pitanja:

a) Koja je bila svrha završnog ispita: da izmeri kvalitet znanja koje su đaci stekli u osnovnoj školi ili da državni službenici sebi pokažu da mogu biti odgovorniji i sprovesti proceduru do kraja?

b) Zašto državni službenici preko leđa osnovaca i njihovih rodetelja sebi dokazuju da mogu biti odgovorniji i sprovesti neku proceduru do kraja?

c) Zašto državni službenici nisu testirali sami sebe i tako dokazali da mogu biti odgovorniji i sprovesti neku proceduru do kraja?

3. Ministar prosvete opominje da je završni ispit potreban jer „ima učenika koji su nerealni u svojim željama, koji bi upisali neku školu koja njima ne bi značila ništa, samo roditeljima i zbog toga je potrebno da postoji selekcija“.

a) Ako nema pouzdanih merila, kako ministar zna da su neki učenici nerealni u svojim željama?

b) Koliko je dobra i pouzdana selekcija koju vrše državni službenici kojima je u tom procesu selektiranja jedino bitno da sebi pokažu da mogu biti odgovorniji i nešto sprovesti do kraja?

c) Kako ministra prosvete nije sramota da kaže bilo šta o nerealnim željama đaka i roditelja kada je okružen visokim političkim funkcionerima koji ne samo što su imali nerealne želje u pogledu vlastitog obrazovanja, nego su te želje i zadovoljili na očigledno nezakonit način, a da on, ministar, kada je to razotkriveno ništa u vezi sa tim nije preduzeo?

4. U izvrtanju zdrave pameti naglavce ministar prosvete, nažalost, nije sam. U tome ubedljivo prednjači njegov šef – predsednik vlade. On je u stanju da kaže: „Odlagali smo sve reforme, usuđujemo se da kažemo, vekovima, ali zapravo decenijama, i sada moramo da uradimo skoro sve da stvorimo bolje uslove za poslovanje.“

a) U čije ime govori predsednik vlade kada koristi prvo lice množine?

b) Zašto se „oni“ usuđuju da kažu „vekovima“, kao da nije dovoljno strašno „decenijama“?

c) Zar ne bi bilo bolje (više u skladu sa zdravim razumom) da je predsednik vlade rekao: decenijama sam bio aktivan oponent reformama i činio sve da do njih u Srbiji ne dođe, i neviđeno je glupo što se sad baš od mene očekuje da ih sprovedem?

5. Predsednik vlade dalje kaže: „Kad god pokušate da sprovedete bilo kakvu reformu na Balkanu, bilo u Hrvatskoj, Bosni ili Srbiji, biće gore nego u paklu – veoma teško naravno, ali ja sam apsolutno posvećen tome i nemam sumnje da ćemo biti veoma uspešni.“

a) Može li išta biti gore od pakla?[2]

b) Na osnovu čega je predsednik vlade siguran da je njegova posvećenost dovoljna da svi „mi“ budemo uspešni? O kakvom je uređenju reč u društvu u kome je posvećenost jednog čelnika garancija uspeha čitavog društva?

c) Da li su Srbija i njen sadašnji predsednik vlade imali ikakve veze s „paklom“ kroz koji su prošle Bosna i Hrvatska u devedesetima, i da li to kroz šta su prošle te dve države tada ima veze sa njihovim stanjem danas? Nije li u najmanju ruku neumesno govoriti zbirno o ove tri države kao da između njih nema razlika?

6. Zdravom razumu pružio je u ovih 24 sata znatan otpor i sada već bivši ministar finansija. On je podneo ostavku na mesto ministra s obrazloženjem da se ne slaže s predsednikom vlade: ministar finansija je zahtevao trenutno preduzimanje skupa reformskih mera, što je predsednik vlade odbio. Čim je podneo ostavku, bivši ministar finansija postao je specijalni savetnik predsednika vlade.

a) Ako vas neko nije slušao kao ministra finansija, zašto bi vas poslušao kao specijalnog savetnika?

b) Ako iskreno verujete u mere koje ste predložili, kako možete da nastavite da sarađujete sa osobom koja je te mere odbila?

c) Da li je bivši ministar finansija u svojstvu specijalnog savetnika predsednika vlade i dalje član vlade ili je deo lične pratnje predsednika vlade? Ko plaća specijalne savetnike predsednika vlade? Da li će zbog ostavke ministra i njegovog novog nameštenja za specijalnog savetnika građani ubuduće plaćati dve plate za isti posao u vladi – jednu novom ministru a drugu novopostavljenom savetniku?

Vratimo se ponovo ministru prosvete i postavimo mu nekoliko pitanja za kraj:

a) Od kakve je koristi znanje koje stiču đaci u domaćim školama za razumevanje nonsensa domaće politike?

b) Nije li konačni test za kvalitet svakog obrazovnog sistema opšta situacija u društvu u kome taj sistem deluje?

c) Da li postoji veza između budalaština kojima svedočimo u poslednjih 24 sata, a kojima ste i vi svojim izjavama dali znatan doprinos, i obrazovnog sistema za koji ste odgovorni?

d) Umesto što jadikujete za novcima koji nedostaju za vaše loše predloge, nije li najbolje da predložite da se domaće obrazovno zdanje naprosto digne u vazduh?

Peščanik.net, 13.07.2014.

———–    

  1. U ovom testu, dakle, pažnja neće biti usmerena na sve loše posledice koje bi nastale ako bi se završni ispit posle osnovne škole oblikovao, kako to uporno sugeriše ministar prosvete, po uzoru na PISA testove (o tome sam ovde već pisao [vidi „Ko testira testiranje“]), kao što će se po strani ostaviti i sve mane reformskih mera koje predlaže ova vlada (i o tome su drugi ovde već mnogo napisali), a zbog kojih su se navodno razišli ministar finansija i premijer. Umesto toga, da ponovim, test se fokusira na elementarnu logiku i zdrav razum, koji očito manjkaju čelnicima ove države, a realan je strah da toga nema mnogo ni na strani građana, što bismo da proverimo.
  2. Po definiciji, u paklu grešnike očekuju najgore zamislive i nezamislive muke. Pošto se ovde bavimo elementarnom logikom i zdravim razumom a ne psihoanalizom, ostavićemo za drugi put pitanje šta nam pominjanje pakla u kontekstu Hrvatske, Bosne i Srbije sugeriše u vezi sa premijerovim mogućim podsvesnim osećanjem krivice, te njegovom mogućom samopercepcijom kao grešnika.
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)