Bio sam u Londonu kada je Margaret Tačer preuzela vladu. Posmatrajući i slušajući je u predizbornoj kampanji, bilo je više nego jasno kolika je velika razlika između nje i ne samo njenih protivnika iz Laburističke partije, već i drugih vođa njene Konzervativne partije.
Ništa ne ilustruje tu razliku bolje nego njena poruka sopstvenoj stranci tek nešto više od godinu dana pošto je stala na čelo vlade: „Ko želi, može da krene unazad. Ova dama nije za zaokret“.
Što će reći da je se ne može okrenuti, da je se ne može skrenuti, da ne namerava da odustane, da nije spremna da se odrekne odgovornosti za politiku sa kojom je pobedila na izborima. A zaista, glasači su dobili tačno ono što im je ona obećala pre izbora.
Gvozdena dama, kako su je nazvali ruski komentatori još dok je samo bila vođa opozicije, bila je suočena sa nekoliko zaista velikih izazova. Prvo su 1981. štrajkovali glađu zatvorenici u Severnoj Irskoj. Kako su jedan pa drugi štrajkač umirali od gladi, tako je rastao pritisak na gospođu Tačer da prihvati njihove zahteve. Što ona nije učinila, pa su štrajkači odustali posle desete smrti.
Ne bi se moglo reći da je ta upornost bila popularna. No, onda je argentinska vojna hunta okupirala Foklandska ostrva. Uprkos raširenom skepticizmu da bi britanska mornarica mogla da povrati kontrolu nad ostrvima, upravo se to dogodilo.
Logistička podrška Sjedinjenih Država je bila od odlučujućeg značaja, što opet podseća na ključnu karakteristiku spoljne politike gospođe Tačer: jačanje strateškog partnerstva sa Amerikom. U tome, njen je uticaj bio veliki i u nekoliko ključnih oblasti, kako kada je reč o evropskoj, tako i svetskoj politici, taj je uticaj bio verovatno odlučujući. Uz to, pobeda u ratu joj je obezbedila reizbor uprkos nepopularnosti privredne politike.
Potom je došao štrajk rudara. Nije nevažno ukazati na činjenicu da je Britanija u to vreme postala izvoznik nafte, što je, i inače sve manje efikasne, rudnike uglja učinilo potpuno neopravdanim fiskalnim teretom, pa je vlada rešila da ih zatvori. Raniji slični napori su uvek propadali pod pritiskom rudarskog štrajka. No, ovoga puta vlada nije popustila i sindikati su doživeli poraz od kojeg se zapravo nisu nikada oporavili.
Društveni trošak nikako nije bio mali, i zapravo bi se moglo reći da je britanska društvena transformacija počela sa tim velikim socijalnim sukobom i kao posledica njegovog ishoda.
Konačno, mada se britanski evroskepticizam vezuje za Margaret Tačer, ona je imale veliki udeo u britanskom pristupanju Evropskoj ekonomskoj zajednici 1973. i u pobedi referenduma koji je doveo do opstanka u njoj. U tome, kao u mnogo čemu drugom, ona nije bila u većini u sopstvenoj stranci.
Ona se protivila daljem jačanju evropske političke unije, ali je razumela da je ekonomska zajednica nadmoćniji oblik privredne saradnje od, recimo, regionalne liberalizacije trgovine. Jer, kako je rasprava o fiskalnim doprinosima ekonomskoj zajednici pokazala, sa političkom integracijom se povećavaju problemi distribucije zajedničkih fiskalnih obaveza i ugrožava i održivost privrednih sloboda.
Svi ovi izazovi i sukobi bili su izazvani politikom radikalnih reformi. Uporna dama je pokrenula procese privatizacije državne imovine, liberalizacije unutrašnje i spoljne trgovine i sveobuhvatnih poreskih reformi. One su koincidirale sa recesijom koju je izazvala stroga monetarne politika američke centralne banke kako bi se suzbila inflacija.
Tako da su prvobitni efekti bili veoma rđavi, posebno zbog dramatičnog smanjenja broja zaposlenih. Zapravo, do značajnog poboljšanja privrede je došlo tek kasnije, najvećim delom posle silaska gospođe Tačer sa vlasti. Do njega je došlo kada je izgledalo da za to ima najmanje razloga. Kako je postajalo jasno da je hladni rat dobijen i da preduzete reforme počinju da daju rezultat, Konzervativna partija je bila nezadovoljna pre svega fiskalnim reformama i pokazala je spremnost da izglasa nepoverenje dami koju nije bilo moguće preokrenuti.
I ona je podnela ostavku 1990. godine pošto je kao prva i do sada jedina žena premijer ostala rekordnih 11 godina na vlasti. Devedesete godine su bile veoma dobre za zemlju, po privrednom rastu i sa gotovo punom zaposlenošću, uz povećani uticaj zemlje u svetskim poslovima.
Ova postignuća se mogu u značajnoj meri pripisati baronesi Tačer, jer mada je ona sišla sa vlasti, njena partija nije značajnije promenila njenu politiku, a nije, što je još zanimljivije, ni opoziciona Laburistička partija kada je konačno ponovo došla na vlast.
Nacionalizacije, protekcionizam, inflatorno finansiranje javne potrošnje i veće regulisanje tržišta rada nisu politike koje zagovaraju dve najveće partije, bar nisu bile do početka krize krajem 2008. godine. To je trajni doprinos politike odgovornosti dame koja nije bila sklona zaokretima kada bi bila suočena sa izazovima.
Da li je to i danas politika koju bi Velika Britanija trebalo da sledi, to je izazov sa kojim se suočava njena partija koja je trenutno na vlasti. Jer jedno je odustati od ispravne politike, a drugo biti uporan u sprovođenju one koja to nije. Dama nije samo bila uporna, i nije samo bila spremna da nosi teret odgovornosti, već je uglavnom bila u pravu.
Što je moralo biti jasno svakome ko je bio u prilici da je sluša dok je obrazlagala i branila načela u koja je bila ubeđena.
Novi magazin, 15.04.2013.
Peščanik.net, 15.04.2013.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
