Kada je pušteno obaveštenje o oslobađanju Gilada Šalita,[1] ponovo je nama ovladao severnokorejski sindrom, kao u dane socijalnog protesta ili operacije u Gazi. Razlike među medijima su se istopile u talasu samoljublja i zadovoljstva jedinstvom osnaženim kroz prezir prema Palestincima čije su ruke umrljane krvlju. Operacija u Gazi je, u odnosu na to, bila pružena ruka od meda i mleka ka njima.

Nebrojeni reporteri su se uključivali sa ulica, iz kuće zarobljenika, iz Macpe Hila, Šalitovog rodnog mesta, suze, zagrljaji, bivši zarobljenici, aktivisti, obaveštajna služba, tuga, nada, psiholozi, predstavnici vojske koji su bili za i oni koji su bili protiv ovog dogovora, Hamasom razočarani Palestinci, statistički podaci o procentu onih koji su ponovo vratili terorističkim operacijama, sve nas je to bombardovalo sa televizijskih ekrana.

I, naravno, iznad svega kraljica ispiranja mozga lažno stvorena “dilema” uz pomoć koje se stiče utisak “slobodnog dijaloga”. Uloga ove dileme jeste da podari kredibilitet pitanju: da li ste za spasavanje života jednog vojnika nasuprot ugrožavanju života mnogih Izraelaca. Odgovor je jasan (da nije ne biste ga ni postavljali). Ono je ionako postavljeno u stilu rialiti programa: da ste vi Limor Livnat[2] da li biste glasali protiv dogovora? Ne? Dilema je rešena.

Kao i uvek, ispod ovog zgodnog klišea za ispiranje mozga zakopano je (kao mrtvo telo koje zaudara) mnogo ozbiljnije pitanje: da li da odmah posle otmice ubijemo naše zarobljene vojnike ili da ih pustimo da godinama trunu u zatvorima? Naravno da ovakvu formulaciju nećemo sada čuti: ona nam ne dâ da volimo sebe, a kolektivna ljubav je najbolja garancija rejtinga u medijskom praćenju.

Odakle dolazi ovolika glad za banalnim prenosima? Ipak Roni Daniel sa Drugog kanala i njemu slični nisu mračni predmet želja, čak ni kod onih sa manje sofisticiranim ukusom. Međutim, komentatori i reporteri se već nalaze u našim dnevnim sobama. Orkestrirani i reciklirani diskurs je odavno postao tema privatnog razgovora, čak i „šaputanja na jastuku“.

Ovakva ograničena i monotona “dilema” uspeva da marginalizuje druge istorijske događaje koji bi sada trebalo da budu u žiži interesovanja, kao što je napuštanje dvojice vojnika koji su uneli bakteriju tifusa u Gazu u maju 1948. godine i tamo bili ubijeni. Decenijama njihova tela nisu prenešena u Izrael. Ili duge godine zarobljeništva umešanih u aferu Lavon,[3] neuspešnu sabotažu u Egiptu iz 1954. godine, dug period neoslobađanja Rona Arada, i neuspeh da se spase vojnik Nahšon Vaksman[4] 1994. godine jer on nije bio dovoljno važan da opravda oslobađanje lidera Hamasa šeika Ahmeda Jasina (nasuprot Mosadovim agentima zatvorenim u Jordanu koji su bili dovoljno važni). I kako su Ehud Goldvaser i Eldad Regev[5] ubijeni na libanskoj granici 2006. godine, da li pre ili posle otmice i ko ih je ubio?

Možda će neko napraviti film o Mirijam Grof koja je spasila sina iz sirijskog zarobljeništva? Da li je izraelska demokratija pretvorila svoje građane u osetljivije u pogledu vrednosti sopstvenih života? Možda ih je učinila neosetljivijima za živote drugih? Da li bi otmica vojnika druske nacionalnosti izazvala takve emocije? Tišina! Mi smo usred uzbuđenja!

Ukratko, kroz ovu oluju emocija, mi obnavljamo zajednicu koja je izgubila sposobnost mišljenja. Emocije koje se prenose kroz medije su surogati spontanih emocija, a sreću koja izlazi iz naših grla kupuju reklamne agencije i kreatori javnog mnjenja koja ih emituju 24 časa. To je kao traka snimljenog smeha u američkom sitkomu. Oni su sretni umesto nas.

Izraelci su zavisnici od istorije ali samo pod uslovom da se to dešava na njihovoj televiziji. Nijedan narod ne zavisi od istorije kao mi, pod uslovom da smo mi njeni junaci, a takvu herojsku biografiju omogućava samo televizija. Ova zavisnost deluje kao trenutna bez ikakvog osećaja za istoriju. Drugim rečima, nema mogućnosti da se ovaj trenutak protumači kao istorija, na primer kao deo priče o zalasku izraelskog militarizma, bez obzira da li će biti rata sa Iranom ili ne.

Uzbuđenje trenutka takođe uključuje mnoga podsećanja na porodicu Fogel čijih je 5 članova ubijeno u terorističkom napadu u martu. Zašto? Zato što su imena drugih ubijenih utopljena u kolektiv. To je istina o pamćenju televizije.

Sada na kraju stižemo do Gilada. On će još do kasno sedeti i pričaće majci o snovima koje je sanjao u dugim zarobljeničkim noćima, a mi ćemo polako početi da razumevamo, na primer, letnju revoluciju[6] i zagrljaj smrti televizije koja je pretvorila u “istoriju” i zbrisala je. Rođen je novi diskurs, protiv tajkuna a za kotedž sir, rekli su nam, a onda je revolucija završena i došao je sledeći događaj i to kroz iste medije. Ali, onda je umro Stiv Džobs, tajkun igračaka za srednju klasu. A sada – čekamo sledeće uzbuđenje.

 
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat

Jichak Laor, Haaretz, 18.10.2011.

Peščanik.net, 21.10.2011.

———–    

  1. Izraelski vojnik uhvaćen od strane Hamasa u junu 2006. Posle više od 5 godina zarobljeništva zahvaljujući upornosti porodice i pritiska javnosti pušten je 18. oktobra 2011, u zamenu za oslobađanje više od hiljadu Palestinaca osuđenih zbog terorističkih napada. Dogovor izraelske vlade sa Hamasom je podelio izraelsku javnost po pitanju opravdanosti spasavanja vojnika i dovođenja u opasnost brojnih Izraelaca budućim delovanjem oslobođenih terorista.
  2. Ministarka kulture i sporta čiji je mladi rođak ubijen od strane palestinskih vlasti prilikom ilegalnog prolaska kroz Nablus.
  3. Afera iz 1954, nazvana po tadašnjem ministru odbrane Pinasu Lavonu koji je optužen da je organizovao grupu egipatskih Jevreja da postave bombe i nateraju Engleze da ostave svoje trupe unutar Egipta kako bi se nadjačao američki uticaj. Amerikanci su u to vreme ohrabrivali egipatski nacionalizam, a Izraelci su to shvatali kao egzistencijalnu pretnju.
  4. Vaksman je služio vojni rok u elitnoj Golani brigadi. Kidnapovan je od strane pripadnika Hamasa. Za njegovo oslobađanje je zatraženo puštanje na slobodu Šeika Ahmeda Jasina, osnivača Hamasa. Premijer Jichak Rabin je odlučio da kroz vojnu akciju pokuša da spase Vaksmana. Međutim ova akcija je propala i Vaksman je ubijen istog dana kada su Rabin, Peres i Arafat dobili Nobelovu nagradu za mir 1994. godine.
  5. Izraelski vojnici oteti 2006. godine od strane Hezbolaha. Otmica ovih vojnika je bila povod za drugi libanski rat koji je odneo oko 1.200 života. Vojnici su ubijeni i njihova tela su preneta u Izrael u zamenu za oslobađanje petorice Hezbolahovih aktivista.
  6. Ovde se misli na veliki socijalni protest započet u julu ove godine sa ciljem da se poprave ekonomski uslovi života građana.