Tarabićima mora da je puno srce, ako tako može da se kaže: njihovo proročanstvo koje je svojim rečima preneo kineskom premijeru Nikolić Tomislav (ne bio ja prevodilac u tom trenutku, zagrcnuo bih se), da će sa Istoka doći žuti ljudi, mnogo žutih ljudi, jer žutih ljudi zaista ima mnogo, Bog ih sve poživeo, i kreću se u grupama, te da će piti vodu iz Morave, obistinilo se, čak je možda i prevazišlo viziju kremanske braće: najdraži gost, čelični brat, otpivši gutljaj vode iz skupocene čaše pretekle od nekadašnjih saveznih organa rekao je: „Do-bra…“, kao što beli čovek kavkaskog porekla kaže kad proba rakiju, pa je vragolasto se osmehujuć upitao: „Iz Morave?…“ – „Naravno, to je lično naša reka, za razliku od Save i Dunava koje potiču iz odvratnih država, iz Slovenije, a odnedavno i iz Nemačke, za vas je jedno vedro zaitila najbolja vodonoša iz Pomoravlja, i to je učinila četrdeset kilometara pre ušća Morave u Dunav…“
Sve to iz prikrajka gleda bivši naš vladar, osmehuje se kao neko ko zna više, i ko ima više, to je Nikolić Tomislav, kome je kako se govorilo upala lopata u med, a koji se obreo u blizini čeličnog gosta zahvaljujući – kome?
Ne bismo nikad saznali odgovor da nemamo Anu Brnabić: sred halabuke povodom pokušaja čovečanstva da nas žigoše kao genocidlije, usred pojačanih svepartijskih napora da se u junu ponove sve blagoslovene activities koje su u decembru donele zasluženi trijumf na izborima – beše obznanila da je Tomu Nikolića u blagosloveno ozračje kineskog predsednika pozvao ne protokol, nego lično Aleksandar Vučić! Dok je Srbija u iskušenju uporedivom možda samo sa povlačenjem naše vojske preko Albanije, dok iz Slovenije još dopire škrgut zuba, jer nisu znali koliko su odvratni – velikan se, ustreptao unapred od radosti što će gosta dočeka veličanstveno, kako ga niko nigde nije dočekao, setio malog čoveka, svog političkog doduše poočima i ktitora, jer je nekadašnji kragujevački komunalčić stvorio stranku kakvu nemaju ni zemlje trenutno još uvek razvijenije od naše.
Kome nisu navrle suze: usred svetske i naše bure vladar se setio ubogog penzionera, koji doduše uz penziju i radi, kao što se uz rad i školovao! Ko bi ga se drugi u ovim istorijskim lomovima setio! Istinabog, g. Nikolić zadužen je baš za Kinu, Rusiju i ne znam još koju veliku silu, zbog tog svog honorarnog posla i dobio je predsedničku vilu, možda je za dolazak kineskog predsednika i četiri centurije njegovih pratilaca zaslužan baš zadnjepozvani g. Nikolić: ono što je pre dvanaest leta rekao kineskom premijeru mora da je uveliko u kineskim čitankama, a trebalo bi da bude i u našim, i zacelo je uticalo da čelični prijatelj upiše u itinerer i našu zemlju, malecku zemlju, ali bogatu rudom i presrećnu da kineskim fabrikantima podastre bagatelno jeftin proletarijat. Koji se, ushićen pomišlju na zaposlenje u kineskim rudnicima i fabrikama, sjatio iz celog Srpskog Sveta da ličnim prisustvom pokaže koliko mu je važno čelično prijateljstvo, plači Budimpešto, pomislio sam, Mađari neće u ovolikom broju otići sa svojih njiva, vinograda, iz svojih kancelarija i radionica; kad se gost bude vratio u Kinu, u duši će mu dugo biti prizor oduševljene Srbadije kojoj se broja ne zna: nije lako takvog gosta zadiviti pukom količinom, ali će mu bez sumnje značiti puno to što veličanstveni doček nije režiran, nego je samonikli cvet srpske blagodarnosti i nade.
Nakratko sam bio kivan na protokol, pa zašto vas plaćam i preplaćujem ako ne znate koga među prvima morate uvrstiti među najviše zvanice, ali sam im i zahvalan, možda ćete biti ukoreni, ali nipošto nećete biti kažnjeni, a drago mi je što ste svojom sporošću ili letargičnošću omogućili da Svedržitelj Tvorac svojeručno napiše pozivnicu g. Nikoliću kome je, ko zna, već prošlo bilo kroz sedu glavu da će možda biti preskočen, od čega je u grlu osećao bujanje plača, jer se bivša prva dama Srbije danima vrzmala u svome vilajetu, zvanom garderober, ne znajući šta bi za svečanu večeru obukla: „Kako da zasenim i Jingpingovicu i Tamaru, iako su obe mlađe od mene, a da ne isflekam komplet koji košta petnaest hiljada evra?…“
Ali, sve je dobro što se dobrim svrši, čovek koji misli na sve, setio se i Tome Nikolića, i, što je najlepše, nije se vladar hvalisao svojom tankoćutnošću, plemenitošću, zahvalnošću i savršenom memorijom, podsetio me je na svetitelja u čijoj je nadležnosti i moja porodica, koji je dobra dela činio takoreći u potaji, nikada se njima ne hvališući, ali se zato našla verna i prilježna apostolka, koja se potrudila da tu naoko sitnicu, poziv starcu da i on večera sa žutim ljudima, podeli sa celim našim govornim područjem, i da nas podseti kako natčovek, kome ona radosno i predano služi, i uz čije ime idu samo megastrukture, miloši veliki, miloši-borna-kola, miloši-naci.stadioni, EKSPO i sl., i dalje ima dobro srce, isto ono srce koje je kucalo na Marakani, Maksimiru, Poljudu i potom na Palama i drugde…
Da nije sve ovoliko iskreno, i od božanstva i od apostolke, pomislio bih da se zbog ovako sučeljenih suprotnosti – topla ljudska priča usred neuporedivih graditeljskih, poslovnih i domaćinskih podviga – radi o školskom primeru kiča.
Peščanik.net, 13.05.2024.
Srodni linkovi:
Nadežda Milenković – On Kinu, oni kinuše
Ljubodrag Stojadinović – Čiji si ti mali
