Pet godina je prošlo otkako je predsednik Obama potpisao Zakon o američkom oporavku i reinvestiranju, takozvani stimulans. Kako je vreme prolazilo, postajalo je jasno da je ovim zakonom mnogo postignuto. Zakon je doprineo zaustavljanju ekonomskog sunovrata, otvorio ili sačuvane milione radnih mesta, ostavio važno nasleđe društvenog i privatnog ulaganja.
Ali ujedno je bio i politička katastrofa. A posledice ove političke katastrofe – utisak da stimulans nije uspeo – i danas progone ekonomsku politiku.
Počnimo od pozitivnih strana zakona.
Glavni argument u prilog stimulansu bio je da smo pogođeni velikim deficitom ukupne potrošnje, i da su posledice finansijske krize i pucanja mehura nekretnina po ekonomiju toliko ozbiljne da Federalne rezerve, koje se protiv recesije obično bore spuštanjem kratkoročnih kamata, ne mogu same da se izbore sa takvim padom. Ideja je, dakle, bila da se obezbedi privremeni podsticaj tako što će država direktno trošiti više i upotrebiti poreske olakšice i društvenu pomoć za jačanje porodičnih prihoda i podsticanje privatne potrošnje.
Protivnici stimulansa su na sav glas vikali kako će deficitarna potrošnja drastično podići kamatne stope, „istiskujući“ privatnu potrošnju. Zagovornici stimulansa su, međutim, odgovarali da se istiskivanje – koje zaista predstavlja problem kada je država blizu pune zaposlenosti – ne može dogoditi u duboko depresiranoj ekonomiji, preplavljenoj viškom kapaciteta i viškom štednje. I pristalice stimulansa su bile u pravu: umesto da skoče, kamatne stope su pale na istorijski minimum.
Šta je sa pozitivnim dokazima prednosti stimulansa? To je malo složenije pitanje, jer je teško odvojiti efekte zakona od svih drugih stvari koje su se odvijale u to vreme. Ipak, većina detaljnih studija daje dokaze o snažnim pozitivnim efektima za zapošljavanje i proizvodnju.
Još je značajniji, po meni, ogromni prirodni eksperiment koji je Evropa sprovela o efektima ogromnih promena u državnoj potrošnji. Dakle, neke ali ne sve članice evrozone, tj. grupe zemalja koje dele zajedničku evropsku valutu, bile su primorane da nametnu mere drakonske fiskalne štednje, to jest negativnog stimulansa. Da su protivnici stimulansa imali pravo o tome kako svet funkcioniše, ovi programi štednje ne bi izazvali ozbiljne negativne ekonomske efekte, jer bi smanjenje državne potrošnje bilo nadomešteno porastom privatne potrošnje. Zapravo, štednja je izazvala opasan, u nekim slučajevima i katastrofalan, pad proizvodnje i zaposlenosti. A privatna potrošnja u zemljama koje su nametale oštre mere štednje na kraju je pala umesto da poraste, pogoršavajući direktne efekte politike smanjenja javne potrošnje.
Svi dokazi, dakle, ukazuju na značajane pozitivne kratkoročne efekte Obaminog stimulansa. A sigurno je bilo i dugoročne koristi: velika ulaganja u sve, od zelene energije do elektronske zdravstvene evidencije.
Zašto onda svi – ili da budem precizniji, svi osim onih koji su ozbiljno proučili ovo pitanje – smatraju da je stimulans bio neuspešan? Zato što je američka ekonomija i dalje bila slaba – ne katastrofalna, ali slaba – nakon uvođenja stimulansa.
Nema nikakve misterije zašto je to tako: Amerika se borila sa posledicama pucanja ogromnog mehura nekretnina. Do danas su se nekretnine samo delimično oporavile, dok potrošače još uvek koče dugovi nagomilani tokom godina mehura. A stimulans je ujedno bio i premali i prekratak da nadoknadi taj težak udarac.
Uzgred, ovo nije pokušaj pravdanja te činjenice. Redovni čitaoci znaju da sam praktično čupao kosu početkom 2009, upozoravajući kako je zakon o oporavku neadekvatan – i da će nedovoljan učinak diskreditovati i samu ideju stimulansa. Tako je i ispalo.
Već dugo se vodi debata o tome da li je Obamina administracija mogla da dobije više. Administracija je napravila još veću štetu preterano optimističkim prognozama, zasnovanim na pogrešnoj pretpostavci kako će se ekonomija oporaviti kad se obnovi poverenje u finansijski sistem.
Ali to je sada iza nas. Važno je da je fiskalna politika SAD krenula u sasvim pogrešnom pravcu nakon 2010. Dok je stimulans shvaćen kao neuspeh, otvaranje novih radnih mesta je gotovo nestalo iz vašingtonskog diskursa, da bi ga zamenila opsesivna briga o budžetskom deficitu. Državna potrošnja, privremeno pojačana zakonom o oporavku i sigurnosnim programima poput bonova za hranu i naknade za nezaposlene, počela je da pada, a najviše su pogođene javne investicije. I taj anti-stimulans je uništio milione radnih mesta.
Drugim rečima, opšta priča o stimulansu je tragična. Inicijativa je bila dobra ali nedovoljna, i protumačena je kao neuspešna, što je pripremilo teren za izuzetno destruktivan pogrešan zaokret.
The New York Times, 20.02.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 27.02.2014.