Najpre bi trebalo razumeti da inflacija može da bude selektivno korisna. A potom da centralna banka može da obezbedi nisku stopu inflacije, ako joj je to cilj. Polazeći od toga, nije teško razumeti trajno višu stopu inflacije, kao i povremena ubrzavanja i usporavanja rasta cena.

Ako bi, uprošćeno govoreći, svi istovremeno podigli cene za isti procenat, viši nivo cena ne bi nikome bio koristan. Zbog toga je Milton Fridman preporučivao potpunu indeksaciju kako bi se uklonila sklonost ka inflatornom finansiranju. Ako, međutim, neki uspeju da podignu cene pre drugih, njima će tako podstaknuta inflacija biti korisna, jer će im prihodi biti veći uz iste troškove. Isto tako, ako neki zaposleni uspeju da obezbede veće plate, oni će jedno vreme imati realno veću kupovnu moć. Konačno, ako javni prihodi rastu s inflacijom, a rashodi se koriguju naviše kasnije, stanje u budžetu je privremeno povoljnije. To, nazovimo ga, racionisanje inflacije, dakle selektivno povećavanje plata i drugih dohodaka i svih cena, obezbeđuje privremene koristi onima koji su, takoreći, prvi u redu ili imaju prednost kod promene cena. Ukoliko se svi naviknu na taj mehanizam, izostaće podrška politici niske stope inflacije. S vremenom, naravno, inflacija može da se ubrza do mere da se umesto relativnih dobiti može govoriti samo o relativnim gubicima, pa se onda mora pristupiti stabilizaciji cena.

Centralna banka može da odredi nisku stopu inflacije, recimo od dva do četiri odsto, preko koje se samo raspodeljuju gubici i ne mora da čeka da visoka stopa ili čak hiperinflacija to obezbede. Instrument je visoka realna kamatna stopa dok se ne promene inflatorna očekivanja. Kada ga banka ne koristi, to znači da podstiče sve da se koriste inflacijom, usled čega stopa inflacije može da bude trajno visoka.

 
Blic, 25.05.2011.

Peščanik.net, 25.05.2011.