Čim je iz Brisela nagovešteno da bi Unija Srbiji mogla da ponudi na potpisivanje Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), političke stranke i javnost u Srbiji su se podelili. Političko uzbuđenje je veliko, bez obzira što SSP nije ponuđen i ne zna se da li će u dogledno vreme to biti. Jedan deo smatra da Srbija treba da potpiše Sporazum. Tu spadaju DS, LDP, G17+ i većina stranaka manjina. Drugi misle da Srbija potpisivanje treba da uslovi odustajanjem EU od priznavanja nezavisnosti Kosova, a ovde spadaju SRS, DSS i SPS. 

Osnovno razmišljanje onih koji se protive bezuslovnom potpisivanju Sporazuma bi se moglo sažeti na sledeći način: Srbija SSP treba da potpiše samo kao celina, a ako zemlje Unije priznaju nezavisnost Kosova, onda se Srbija kao država krnji i Sporazum ne treba potpisivati. Ukratko ćemo ispitati da li se ovo mišljenje može opravdati, pošto se osvrnem na to šta SSP predstavlja.

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (eng. Stabilization and Association Agreement) je ekvivalent za nekadašnje Evropske sporazume, koje su potpisivale zemlje istočne i južne Evrope na svom putu približavanja Uniji. Sem sticanja članstva i kandidature, to je treća najvažnija stepenica na putu za Uniju. Za zemlje zapadnog Balkana je ime sporazuma promenjeno, kao što se godišnji izveštaji o napretku pojedinih zemalja ne zovu Redovni izveštaji, već Izveštaji o napretku. SSP se uglavnom tiče ekonomskih pitanja, ali dotiče i druge oblasti, i raščlanjen je na čuvena „poglavlja“ (eng. chapters). Zemlje koje su u Uniji pristupile 2004/2007. pregovarale su prema 31. poglavlju, Hrvatska prema 33, a sada broj poglavlja Acquis iznosi 35. Acquis predstavlja ukuptno trenutno važeće pravo Unije. Poglavlja predstavljaju pojedine oblasti, kao što su npr. sloboda kretanja roba, statistika, energija, transport, itd. Sporazum su potpisale sve zemlje zapadnog Balkana sem Srbije i BiH. Hrvatska i Makedonija su to učinile pre nekoliko godina i sada su već kandidati, a Albanija 2006. i Crna Gora 2007. Njima tek predstoji za izbore kandidatski status. SSP je ugovor sa Unijom, posle čijeg ispunjenja sledi kandidatski status, a posle toga pregovori o punopravnom članstvu i posle njihovog uspešnog okončavanja – punopravno članstvo.

Treba li da Srbija uslovljava potpisivanje SSP, ako ga Unija ponudi? Odgovor je kratak i jasan: ni u kom slučaju. Evo i zašto.

Vlada Srbije je sve do kraja pregovora pregovarala sa Unijom o SSP, a u svim dokumentima vezanim za taj proces stoji da se pregovori odnose na Srbiju bez Kosova. To piše i u Studiji izvodljivosti Evropske komisije od pre više od dve godine, koja predstavlja ulaznicu za SSP-pregovore, gde stoji da se oni ne odnose na Kosovo, pošto tamo srpske ustanove nemaju mogućnost sprovođenja politike i gde se nalazi međunarodna uprava. Dakle, pregovarati više od dve godine sa Unijom uz izričitu pretpostavku da se pregovori ne odnose na Kosovo, a zatim se uzjoguniti kao da je bilo obrnuto, jednostavno je neozbiljno. To se jednostavno u ozbiljnim zemljama ne radi.

Da ostavimo po strani tu okolnost koju niko iz okruženja Vojislava Koštunice nije ni pokušao da obrazloži – kako je bilo moguće da se godinama pregovara ne uzimajući u obzir Kosovo, a da se onda post festum traži da se ono uključi – i okrenimo se sledećem pitanju: da li je Srbiji u interesu potpisivanje SSP i kasniji ulazak u Uniju. Odgovor je pozitivan. Generalno, pravila u Uniji u okviru tri ključne porodice ustanova (vladavina prava, demokratija, tržišna privreda) bolje su uređena nego u Srbiji. Usled toga, ulazak u Uniju je povezan sa unapređenjem ovih pravila, a bolja pravila daju bolji rezultat – ekonomski i svaki drugi. To se na kraju materijalizuje u boljem životu svih građana neke zemlje, bilo ekonomski bilo u pogledu pristojnijeg socijalno političkog života.

Ako je tako, onda je Srbiji – sa ili bez X – bolje da se nađe u Uniji, nego da ostane izvan nje. Ne menja na stvari da li se na mesto X stavi Kosovo, folklor ili crkva. Ali, bez obzira što je Srbiji u obe varijante bolje da bude u Uniji nego izvan, od dve opcije bi bilo bolje da se tamo nađe „sa X“ nego „bez X“. To može biti drugi razlog uslovljavanja. Koliko je on osnovan, koliko ima šanse da uspe?

Prema trenutnoj situaciji, sve zemlje Unije (osim Kipra) su spremne da priznaju nezavisnost Kosova kada ona jednog dana bude proglašena. Na priznavanje su rešene i druge zemlje van EU, kao što su SAD, Kanada, Švajcarska, Norveška, Australija, itd. Da li u takvoj situaciji uslovljavanje DSS i još nekih stranaka može da spreči Uniju u priznavanju nezavisnosti Kosova. Svakako ne. Ako je tako, onda uslovljavanje potpisivanja SSP od strane Srbije odustajanjem od priznavanja nezavisnosti Kosova nema nikakvog smisla. Zemlje Unije će priznati Kosovo htela Srbija da potpiše SSP ili ne.

Ako je tako, onda je zahtev DSS i drugih sasvim neracionalan i štetan po interese Srbije. Pošto se to vidi kao na dlanu zanimljivo je pitanje, kakav smisao onda može da ima odustajanje od potpisivanja SSP.

Nikakav drugi do čuvanje interesa DSS, koji nije u tome da se Srbija nađe u Uniji i da postane pristojnija država. Većina vodećih funkcionera DSS na čelu sa Vojislavom Koštunicom prosto nema šta da traži u Uniji niti oni po načinu rada i razmišljanja mogu biti partneri predstavncima drugih zemalja. Zato ova grupa političara ubrzano zemlju pokušava da odvuče od EU i da je veže za Rusiju.

Vodeći političari zemalja članica Unije se rukovode interesima svojih zemalja i za njih je nerazumljivo da neko može do te mere pogaziti interese svoje zemlje i elementarne norme razuma i dobrog ponašanja, kao što to čini DSS sa interesima Srbije. Zato uglavnom i ćute, ne odgovaraju na tirade DSS, nadajući se da će te detinjarije prestati. Uzalud se nadaju, jer je mnogo ilustracija neodgovornog ponašanja vodećih ljudi DSS. Podsetiću samo na nekoliko očitih novijih primera.

Nedavno je jedan od savetnika Vojislava Koštunice rekao da Srbija treba i da ratuje za Kosovo, ako zatreba (Aleksandar Simić). Srbija je već jednom ratovala s NATO za Kosovo i taj rat izgubila. Jedan komentator je već primetio, a ja ne mogu ništa bolje da smislim, da je budala onaj ko se tuče sa jačim, a da je idiot onaj ko to zaboravi i hoće da se tuče po drugi put.

Drugi savetnik Vojislava Koštunice (Vladeta Janković) je nedavno rekao kako je srpska politika zabeležila veliki uspeh time što je od Kosova napravila veliki međunarodni problem. Neshvatljivo je da čovek ne razume da napraviti međunarodni problem nije plus nego minus, a napraviti veliki problem je veliki minus. Pozitivan korak bi bio da se problem reši, a ne napravi. Šta o tome drugo reći nego da se neznalica i pokvarenjak ponosi onim čega se pametan stidi.

Treći blizak saradnik Vojislava Koštinice (Slobodan Samardžić) je svojevremeno tvrdio kako se sprska pregovaračka strategija sastoji u tome da se SAD i EU posvađaju na temu Kosova, pošto se na stav SAD o priznavanju nije moglo uticati. Time bi se omogućilo da se kosovska nezavisnost ne prizna. Da li je inscenacija te svađe uspela? Naravno da nije. To se vidi po tome što je 26 od 27 zemalja EU rešeno da prizna nezavisnost Kosova. Svako normalan bi u takvoj situaciji podneo ostavku, jer je pretrpeo potpuni neuspeh u strategiji koju je odabrao. Ali to se ne dešava, jer isti Koštuničin saradnik ima manir da predlaže nebulozne politike koje bankrotiraju, a da nastavlja da sedi na važnim položajima. Setimo se samo kako je svojevremeno tvrdio da se Crna Gora neće osamostaliti, pa se osamostali; da neće biti primljena u međunarodne organizacije, pa bi primljena; da će propasti ako se osamostali, a Crna Gora mnogo bolje napreduje posle osamostaljenja, nego dok je bila u zajednici sa Srbijom.

Ličnosti poput pobrojanih, na čelu sa Koštunicom, jer on je te ljude birao na osnovu pristupa, slabog obrazovanja i lošeg morala, nemaju šta da kažu evropskim političarima, niti ovi hoće da se bave takvim „kolegama“. Zato ekipa oko Koštunice očajnički pokušava da spreči dalje napredovanje Srbije u evro-atlantskim organizacijama, iako je to štetno za interese zemlje, i iako je dve godine pregovarala o sprskom približavanju Uniji bez Kosova.

Političari koji tako očito stavljaju sopstvene interese iznad interesa zemlje će brzo nestati sa političke scene. Naša nevolja je što se to ne može desiti dovoljno brzo, što Srbiju mogu da uvuku u izolaciju i konfrontaciju sa svetom i vrate je tamo gde je sa Miloševićem bila 1990-ih.

 
Peščanik.net, 12.01.2008.

Leave a Reply