Ovogodišnja konferencija Globalne mreže za razvoj, međunarodne organizacije koja okuplja istraživače iz celog sveta koji se bave razvojem, održana je u Brizbejnu, u Australiji.

To je na drugom kraju sveta, uz put se staje na raznim mestima, recimo u Mumbaiju i Hong Kongu. To su tri veoma različita grada.

Mumbai ima gotovo 20 miliona stanovnika, i izgrađen je na ostrvu (nekada je to bio arhipelag, ali to je druga priča). Prvi utisak je veoma povoljan, jer nema prosjaka. Ima puno bede, to se vidi odmah kada se ulazi u grad, ali je gužva na ulicama velika, a ima veoma mnogo novih automobila. Ljudi, koji se probijaju kroz automobile, a i oni koji idu trotoarom, tamo gde ga ima, ostavljaju utisak da negde žure, da idu nekim poslom ili za nekim poslom. Privredni rast Indije je gotovo 10 odsto godišnje. Ne može se reći da se to baš vidi na ulicama Mumbaija, ali ljudi, uglavnom mladi, ne sede okolo i ne čekaju beznadežno da se nešto desi. „Hope is in the air“, što bi se reklo.

Naravno, problema ima na pretek, od siromaštva, preko zagađenosti, do rđave infrastrukture. Ali se stiče utisak, koji potvrđuju i indijski ekonomisti, da je visoki rast održiv. Što znači da će za desetak godina Mumbai biti veoma privlačan turistički grad, jer ima divne zalive i interesantna ostrva u blizini.

Na konferenciji je bio izložen rad o tome kako regulacija građevinskog zemljišta rđavo utiče na rast indijskih gradova. Naime, propisi ne dozvoljavaju gradnju visokih zgrada, zbog čega gradovi rastu u širinu. To povećava troškove saobraćaja, a oni najviše padaju na siromašne. Naravno, povećava i cene stanova u centru, što je korisno za njihove vlasnike. Koliku ulogu u tome igra neefikasnost lokalne ili već one administracije koja je za to nadležna, teško je reći. Uopšte, na svakom koraku u Mumbaiju, kao uostalom u zemljama u razvoju uopšte, vidi se da bi vlasti mogle da budu efikasnije. U Indiji vlada demokratija, pa struka i politički pritisak imaju određeni uticaj.

Kada se iz Mumbaija dođe u Hong Kong, to je kao da se preskočio neki vek. Odjedanput se oseti šta znači efikasnost i privatnog i javnog sektora. Infrastruktura je savršena, grad je veoma moderan, sa izuzetno lepim visokim zgradama, koje su toliko elegantne da se stiče utisak da ne mare za zakon gravitacije. Cene su niske, jer je hongkonški dolar fiksiran za američki, a nema ni poreza. Pored toga, ova izuzetno razvijena sredina ima i puno ljudi. Tako da se stiče utisak da je nekako postignuta kombinacija visoke tehnologije sa neograničenom ponudom radne snage. Ovo drugo je posledica činjenice da je u zaleđu Kina sa ogromnom populacijom. Tako da je usluga izuzetna, bez obzira na veoma visoki nivo razvijenosti. A i javne službe očigledno rade veoma dobro, jer je sve uređeno i čisto. Svuda se može pročitati šta se sve ne sme raditi kako bi se očuvala okolina.

U Hong Kongu je nemoguće ne zapitati se je li politička stabilnost osigurana? Na direktno pitanje kada se očekuje da bi moglo da dođe do integracije sa Kinom, odgovor je, nikada. Naravno, to bi moglo da se promeni u zavisnosti od političkog razvoja u samoj Kini, ali se stiče utisak da se ne očekuje da će on biti naročito brz.

U Brizbejnu, opet, pitanje političke stabilnosti je aktuelno, ali u zemljama u okruženju, ne u samoj Australiji. U njoj je upravo doneta odluka da se Vlada i Parlament izvine Aboridžinima za takozvanu izgubljenu generaciju, jer su majkama otimali decu, i da im se plati odšteta. Na ovo je vlasti primorala javnost, koja više nije mogla da se miri sa tom teškom moralnom štetom. Kada se iz Evrope stigne u Brizbejn, to je kao da se dođe kući, jer grad deluje poznato i sreću se ljudi koji govore poznate jezike. Razlika je, naravno, velika u drugom smislu. Reč je o zemlji koja ne zna šta su problemi sa bezbednošću. Po tome je odmah jasno da je Evropa daleko, o Balkanu i da ne govorimo.

Ono što povezuje ova tri grada jeste da se napredak vidi golim okom. Takođe, bez obzira na ogromne političke probleme, nema se utisak da postoji spremnost da se sve žrtvuje „državnom i nacionalnom interesu“. Čak ni u Hong Kongu, a ni zarad Hong Konga.

 
Ekonomist magazin, 18.02.2008.

Peščanik.net, 18.02.2008.


The following two tabs change content below.
Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija