U Americi ne postoji spremnost da se iz sutrašnjih povećanih poreza plaćaju današnja dodatna zaduživanja države. To je jedan, veoma čest, oblik fiskalne krize: ne postoji volja da se vraćaju dugovi. Nije slučaj da ne postoji sposobnost, budući da se federalna država ne suočava ni sa kakvim problemom kod dodatnog pozajmljivanja. U ovom času čak pod veoma povoljnim uslovima, dakle sa niskom kamatom na dugoročne obveznice. No, kako je novac potrebno vratiti, to znači da je odluka o zaduživanju istovremeno i odluka o budućim porezima. Kako se ne može obezbediti potrebna podrška povećanju poreza, ostaje ili da se dugovi ne vraćaju ili da se smanjuje potrošnja. Ovo drugo podrazumeva da se promene prava korisnika budžeta uz izvesne promene u distribuciji poreskih obaveza.

Posledica ovakve strategije javnih finansija jeste da će se smanjiti ukupna tražnja u Americi sve dok se ne povećaju ulaganja privatnog sektora i to dovede do povećane zaposlenosti i tako i većeg dohotka i povećane potrošnje. Koliko bi to moglo da potraje teško je reći. Teorijski, ako se ne očekuju povećane poreske obaveze, i to dugoročno, preduzetnici bi trebalo da povećaju ulaganja danas, a isto bi trebalo da postupe i potrošači jer ne moraju da štede kako bi sutra plaćali povećane poreske obaveze. Problem je u tome što se značajan deo domaćinstava razdužuje, a nezaposleni i onako ne štede, tako da je potrebno vreme da se ovi pozitivni poreski efekti ostvare.

U periodu smanjene američke tražnje, ili njenog usporenog rasta, evropske privrede ne mogu odatle da očekuju podršku njihovom privrednom rastu, čije bi ubrzanje značajno smanjilo probleme sa kojima se suočavaju. U Evropskoj uniji, a ponajviše u evro zoni, još uvek preti izbijanje bankarske krize. Testovi stabilnosti banaka uglavnom daju povoljnu sliku, ali zabrinjava činjenica da postoje tolike razlike u rizičnosti državnih dugova u pojedinim zemljama članicama evro zone. To znači da postoji opasnost da se panično napuste, na primer, italijanske državne obveznice i novac uloži u nemačke obveznice, što bi moglo da dovede do teškoća sa solventnošću sve većeg broja takozvanih perifernih privreda članica evropske monetarne unije.

Za razliku od američkog izbora da se dugovi vraćaju, ali da se smanje obaveze države prema budžetskim korisnicima, mere smanjenja javne potrošnje u Evropskoj uniji nisu popularne, ali je mnogo važnije to što se time ne rešava problem u bankarskom sistemu, jer užurbane mere fiskalne štednje na koje su primorane neke zemlje evro zone zato što ne mogu da obezbede urednu otplatu dugova, samo povećavaju rizičnost ulaganja u državne obveznice tih zemalja. Usled toga su Evropska unija i zemlje evro zone upostavile zajednički fond kojim bi trebalo da priteknu u pomoć jeftinim kreditima zemljama koje ne mogu da se refinansiraju na komercijalnom tržištu. Ta kreditna linija ide uz program prilagođavanja javne potrošnje i uz značajne strukturne reforme, što kratkoročno posmatrano deluje depresivno na sve elemente potrošnje, pa dakle na ukupnu tražnju. Pozitivan doprinos daju privrede u srednjoj Evropi (u širem smislu gde spadaju i Nemačka i Austrija) i na severu, ali to još uvek nije dovoljno da bi se obezbedio brži rast u perifernim privredama, a sve dok je tako bankarska i posledično kriza evra su moguće.

Kriza evra, isto kao i kriza dolara ukoliko bi do nje došlo, bi imala značajne posledice po svetsku privredu. Ta kriza ne bi morala da ima nepovoljan ishod ukoliko bi se njome obezbedilo uravnoteženje u svetskoj trgovini. Problem je u tome što nekih naročito dobrih altenativa evru i dolaru nema. Zemlje koje imaju suficite u spoljnoj trgovini nemaju ni finansijske mogućnosti a ni političke interese da obezbede veću ulogu svom novcu. Sve one drže svoje rezerve, koje su proizvod suficita u međunarodnoj razmeni, u dolarima i nešto manje u evrima, tako da je teško videti kako bi izgledala neka prava kriza dolara ili evra. Usled toga će biti potrebno da se relativna konkurentnost pojedinih privreda uravnoteži merama politike dohodaka i strukturnih reformi. Što zahteva dosta vremena.

Od ove tri krize – javne potrošnje u SAD, banaka u evro zoni i kurseva – daleko najveći rizik dolazi iz krize u evro zoni. Američka kriza će uticati nepovoljno na svetski privredni rast, a neravnoteže u spoljnoj trgovini će otežati dalju liberalizaciju svetske trgovine i takođe doprineti usporavanju oporavka svetske privrede, ali pretnja nove bankarske krize i eventualni raspad evra bi svakako gurnuli svetsku privredu u novu recesiju. Posledice po periferne evropske privrede, među koje spadaju sve balkanske privrede, pa dakle i srpska, bi bile posebno rđave.

 
Ekonomist, štampano izdanje

Peščanik.net, 19.08.2011.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija

Author: Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija