Brisel, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Brisel, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Prva jeste da EU nije geopolitički akter. Nema ni jedinstvenu spoljnu politiku niti raspolaže vojskom. Jeste geoekonomska sila, najuticajnija pored Amerike. Članice EU ispunjavaju Kopenhaške kriterije, koji se nisu promenili od kada su usvojeni 1993. Kompromisi su činjeni i čine se, ali u osnovi da bi zemlja postala članica EU potrebno je da ima, pojednostavljeno govoreći, demokratski politički sistem, vladavinu prava i tržišnu privredu. Sve evropske zemlje mogu da se učlane. Geopolitički kriteriji – da li je neka teritorija sredstvo ostvarenja određenih političkih ili drugih ciljeva prema trećim zemljama – ne igraju nikakvu neposrednu ulogu.

Zbog ovog poslednjeg, EU ne transformiše zemlje koje teže učlanjenju, već ih njihov interes da se pridruže podstiče da ispune Kopenhaške kriterije. Tu unutrašnju transformaciju nadzire proces pregovaranja. Ukoliko neka zemlja, recimo Mađarska ili Poljska ili Nemačka, sutra poželi da napusti EU, kao što je to prošle godine odlučilo Ujedinjeno Kraljevstvo, to je moguće ostvariti jednostranom odlukom, u roku od dve godine, kroz uspešne ili bezuspešne pregovore.

To što EU nije geopolitički sila ne znači da ona ne doprinosi bezbednosti zemalja članica i celog kontinenta. Mada posredno. Primera radi, jedan razlog zašto je učlanjenje Turske teško ostvarivo jeste nespremnost EU da preuzme neposredniju odgovornost za bezbednost područja u kojem Turska vojno interveniše. To je, vidi se iz sporova sa Trampovom spoljnom politikom, i problem kada je reč o većoj ulozi EU u vojnim angažovanjima na Bliskom istoku ili u Aziji. Još važnije, nedostatak geopolitičkih sredstava i ciljeva se jasno vidi i u slučaju Ukrajine, gde je osnova evropske spoljne politike poštovanje međunarodnog prava i poboljšanje povezanosti sukobljenih strana – privredne, infrastrukturne, energetske, političke i društvene.

I sada Balkan. I pre svega Srbija. Problema su dva. Jedan jeste da srpska politika ima geopolitičke ambicije. Članstvo u EU podrazumeva priznavanje kosovske državnosti. Kod modaliteta toga priznanja je moguća fleksibilnost, ali srpska politička javnost naprosto nije na to spremna. Usled toga i neotitoizam. Isti je problem i sa Bosnom i Hercegovinom, prema kojoj se politika sve više može označiti kao neomiloševićevska. Takva Srbija naprosto ne može biti članica Evropske unije.

Drugi problem je to što srpska javnost odbacuje neoliberalizam Evropske unije.1 Nemali broj zagovornika članstva u EU, izvan vlasti čija je proevropska politika taktičke prirode, jesu i glasni kritičari neoliberalizma, koji se poistovećuje sa tržišnom privredom, a ona jeste u temelju EU, i veoma je važan element Kopenhaških kriterija. Dodatna kritika dolazi sa strane nacionalističke verzije neoliberalizma, gde je zapravo EU ne samo suprotstavljena nacionalnim geopolitičkim interesima, što je tačno, već nije ni dovoljno posvećena tržišnim slobodama, što je netačno.

Zaista, pristupanje Evropskoj uniji ima geopolitičke posledice u tom smislu da zemlje članice ne mogu da imaju teritorijalne pretenzije prema susedima, ali sama EU nije geopolitička sila koja može da zavodi teritorijalni ili bilo koji drugi red neposrednim sredstvima prinude. Ona je, pre svega, jedinstveno tržište.

Iz ovog nerazumevanja uloge EU proizlazi i nezadovoljstvo odnosom prema, primera radi, srpskoj vlasti, a slični se prigovori mogu čuti i u drugim zemljama kandidatima za članstvo. Ovo je slično mišljenju u nekadašnjim opozicionim krugovima u Beogradu da Amerika podržava Tita, inače bi predsednik bio neko kao Dobrica Ćosić. Zapravo, budući da Vučić ima podršku srpskih glasača, Amerika i EU gledaju da imaju dobre odnose sa njim kako bi se izbegla regionalna nestabilnost. Kao i u drugim slučajevima, videće se da će srpska vlast postati izvor nestabilnosti, ali tada će se moći opravdati upotreba sredstava intervencije koja sada nisu dostupna i čija upotreba ne može da se opravda. Kada je reč o EU, to se pre svega odnosi na odustajanje od pregovora o članstvu Srbije. Neodustajanje sada jeste i podrška opoziciji, jer se pretpostavlja da su njene šanse veće ukoliko se o članstvu pregovara, naravno pod pretpostavkom da sama opozicija ne odustane od učlanjenja u EU. Slično je bilo i sa Jugoslavijom, gde se srpska nacionalistička opozicija odlučila za antiamerikanizam i antikapaitalizam jer su navodno srpski komunisti bili izdajnici i neoliberali.

To je, dakle, prva primedba: EU nije geopolitički akter i pogotovo ne sila.

Druga jeste da je interes za članstvom u EU u porastu u većini balkanskih zemalja. Ostaviću po strani zemlje koje su već članice EU gde to članstvo dodatno utiče i na privrednu i na opštu javnost. No, privrede jugoslovenskih država postaju sve povezanije sa privredom Evropske unije i to počinje da utiče na shvatanja privrednika, ako već ne i šire javnosti. Srpska, makedonska i bosanskohercegovačka privreda su sve otvorenije, u smislu udela izvoza u ukupnoj proizvodnji, i to pre svega usled povećanog prisustva na tržištima Evropske unije. Štaviše, privredni oporavak ili rast, takvi kakvi su, ne bi bili ostvarivi da u poslednjih gotovo desetak godina nije veoma značajno povećan izvoz, pre svega u EU. Kao posledica toga, istraživanja javnog mnenja, recimo Balkan Barometar, registruju značajan porast optimizma među privrednicima, kao i porast podrške učlanjenju u EU. Slično je bilo i u Jugoslaviji, posebno pred sam raspad, ali je sve to ustuknulo pred teritorijalnim pretenzijama i pred ratnim profiterstvom. Zapravo, u poslednjih par godina se opažaju pozitivne promene u privredama zemalja koje su kandidati za članstvo, pa i u srpskoj. Većina tih promena je nezavisna od privredne politike, koja ih uglavnom još uvek zapravo sputava. To se vidi u postepenom porastu ulaganja, domaćih pre nego stranih, u rastu izvoza, i u smanjenju nezaposlenosti praktično u celoj regiji. Ovo poslednje prvi put u dužem vremenskom periodu. Politika i javni diskurs su najveće prepreke. Pristup tržištu – robe, usluga, rada – Evropske unije u tome igra veoma važnu ulogu.

Koliko je u tome važno članstvo u EU? Za obe strane, to postaje utoliko važnije ukoliko su privredne veze jače. Razlog jeste upravo u tome što je reč o dodatnom osiguranju od eventualnog političkog zaokreta. Tako da nije teško razumeti zašto uz povećanu trgovinu i svaku drugu privrednu saradnju sa EU jača i interes za učlanjenjem. Obe strane imaju interes da umanje eventualne političke i institucionalne rizike. Ni Srbija niti regija nisu ni blizu tržišne i privredne integracije sa EU u meri koja bi politički zaokret učinila preskupim da bi bio politički izvodiv. Ali se ide u tom pravcu, privredno, mada još uvek nedovoljno politički i u javnosti.

Druga primedba jeste da su privredni napredak i politička stabilnost, ne samo na Balkanu već u Evropi, zavisni od približavanja članstvu u EU.

Treća primedba jeste da se EU zaista suočava sa veoma značajnim izazovima. Ovi nisu neočekivani, istorijski posmatrano. Uzmimo jedan primer: fiskalna politika. Poređenje može da razjasni o kakvom je problemu reč. EU se finansira doprinosima zemalja članica, koji su usklađeni sa njihovom ukupnom proizvodnjom (BDP). Sama EU, Brisel dakle, ne oporezuje i ne zadužuje se. Sličan sistem je imala Austrougarska monarhija posle 1867. i Jugoslavija posle 1974. To stvara probleme u vreme krize, kao što je ova posle 2008. Zemlje koje imaju dugove ne mogu da se oslone na potporu centralne banke, jer to onemogućuje njen statut, a EU ne može da preuzme njihove obaveze, jer nema potrebne prihode kojima bi mogla da ih finansira. Tako da je potrebno izabrati – ili neku vrstu zajedničkih fiskalnih obaveza ili nacionalizaciju pre svega centralne banke. Zemlje poverioci nisu spremne da podrže fiskalnu centralizaciju, dok zemlje koje su dužne nisu spremne da napuste novčanu uniju jer bi to moglo da bude znatno skuplje od postojećih dugova. Tako da se problem rešava postepeno, uz delimično preuzimanje dužničkih obaveza od strane EU ili bolje rečeno zemalja članica novčane unije, dakle zone evra.

Kako se zapalo u krizu? Uzrok nije u potpunosti u EU i u njenoj monetarnoj uniji. Zaista, pre krize su nastale značajne makroekonomske neravnoteže, no one nisu neuobičajene u bilo kojoj zemlji, o federacijama i da ne govorimo. Recimo, zemlje srednje Evrope su imale značajne deficite u spoljnotrgovinskoj razmeni i u platnom bilansu, ali su oni smanjeni još pre krize. Same neravnoteže, deficiti dakle, nisu nužno neodrživi. Zapravo je prednost Evropske unije to što omogućuje ulaganja iz razvijenijih zemalja u one manje razvijene, jer to ubrzava razvoj ovih drugih. Problem nastaje ukoliko se poremete relativne cene, a nastupi svetska finansijska kriza. Ključni problem jeste takozvani realni kurs. Ukoliko on apresira (pojednostavljeno rečeno, plate se povećaju iznad produktivnosti, posebno u sektoru usluga) usled priliva stranih ulaganja, to će zahtevati korekciju u času kada te dugove više nije moguće refinansirati. U Srbiji je dinar devalvirao nominalno, u drugim zemljama je došlo do realne devalvacije. No, u mnogim zemljama, nezavisno od toga da li su imale značajne spoljne neravnoteže ili nisu, realni kurs nije bio neuravnotežen, usled čega je bilo lakše korigovati spoljnotrgovinske i platnobilansne deficite. EU je ustanovila postupak nadzora nad neravnotežama, takozvani Evropski semestar, ali u osnovi je reč o privrednoj politici zemalja članica. To ne zahteva napuštanje jedinstvenog tržišta ili novčane unije, dakle ne zahteva napuštanje Evropske unije. I zaista, neravnoteže su uglavnom korigovane i relativne cene, posebno realni kursevi, su usklađeni.

Uopšteno govoreći, evropske zemlje su birale, biraju i biraće između Unije evropskih država i Evrope nacionalnih država. Izbor će zavisiti pre svega od toga da li će preovladati shvatanje da su bezbednost, pravda i blagostanje evropska javna dobra ili su nacionalna. U budućnosti će se to pitanje postaviti u kosmopolitskom kontekstu, ali to nije na dnevnom redu sada u eri neo-iliberalizma. Koji otvara pitanje neposrednije evropske brige za bezbednost. Usled neizvesnosti oko američke podrške evropskoj bezbednosti i pošto Britanija napusti EU, postaviće se pitanje evropskih snaga bezbednosti. Čija bi snaga svakako zavisila od spoljne politike, koja bi zamenila trgovačku politiku na koju se EU najviše oslanja. Kako EU nije geopolitički akter, to bi moglo da bude neizvodivo. Za EU bi bilo važno da ojačaju univerzalne multilateralne ustanove, ali to nije pravac u kojem se svet kreće.

Treća je dakle primedba da privredna kriza nije nerešiv problem za EU, a nije ni nacionalizam u Evropi, ali kosmopolitizam je sve udaljeniji, što pred EU postavlja zahteve, pre svega u oblasti bezbednosti, koje ona nije osposobljena da zadovolji. Pa je, ako se obnove teoritorijalni problemi u Evropi, balkanizacija moguća. U kom slučaju eventualni neuspeh Evropske unije da se održi neći spadati među značajnije štete.

Peščanik.net, 31.05.2017.


________________

  1. Kako većina onih koji govore o neoliberalizmu ne definišu šta je to, ovde tu reč i ja koristim u čisto retoričke svrhe.
The following two tabs change content below.
Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija