Čuveni imidž Srbije u svetu, do koga nam je toliko stalo, za samo 48 sati je sa olimpskih visina na koje su nas popeli teniseri, pao u brlog koji je aktuelna vlast napravila od prisustvovanja, odnosno bojkotovanja ovogodišnje dodele Nobelove nagrade za mir. Osvajanje Dejvis kupa zbog kojeg je Tadić izjavio da je najsrećniji predsednik na svetu, a ministarka sporta zbog euforije koja ju je obuzela umalo da se ošiša do glave kao Đoković, dovelo nas je u sportske rubrike BBC-a, CNN-a, ali nas je zato ovaj mizerni pokušaj da ne naljutimo Kineze i Ruse time što će naš ambasador u Oslu prisustvovati dodeli ovogodišnje Nobelove nagrade za mir, doveo na stub srama vodećih evropskih država sa kojima navodno, osim novca, želimo da delimo i druge vrednosti.
Kada pogledate spisak država koje će bojkotovati današnju ceremoniju u Oslu, mnogo toga je logično. Logično je na primer da tamo neće biti Kine koja je na 11 godina robije osudila čoveka koji se u nekoliko pisanih i javno objavljenih radova zalagao za mirno i postupno sprovođenje političkih reformi, logično je što u Oslu neće biti ni Putinove Rusije, koja zabranjuje politička okupljanja, preti nevladinim organizacijama. Rusije na čijim se ulicama ubijaju novinari koji su pisali o ratnim zločinima ruskih snaga u Čečeniji. Logično je što ceremoniji neće prisustvovati ni predstavnici Egipta, zemlje u kojoj je partija našeg nesvrstanog prijatelja Mubaraka, koji zemljom vlada tri decenije, osvojila skoro 100 posto glasova, Egipta u kojem je nedavno Vrhovni sud podržao presudu kojom se Egipćanima oženjenim Izraelkama oduzima državljanstvo, a cilj presude je da se spreči “nastanak nove generacije koja neće biti lojalna Egiptu”.
Logično je što u Oslu danas neće biti ni Sudana, čiji je šef države Omar Al Bašir pred Međunarodnim sudom u Hagu optužen za genocid u Darfuru, a nedavno je u ovoj zemlji šestoro dece osuđeno na smrt zbog pripadnosti nekoj bandi. Normalno je da tamo neće biti Irana čiji su čuvari Homeinijeve revolucije pre neki dan upali u televizijsku stanicu koja emituje južnoameričke, španske i američke sapunice, zatvorili tu TV stanicu i uhapsili petoro ljudi zbog podrivanja revolucije. I da ne nabrajam dalje naše prijatelje, znate ih već, Kuba i tako te demokratske zemlje.
Ako je logično da su se sve ove države kvalifikovale za sramni spisak zemalja koje bojkotuju dodelu Nobelove nagrade, sa čime smo se mi kvalifikovali? Naš zvanični argument je da bi to štetilo našim nacionalnim interesima, jer bi se Kinezi, ali i Rusi naljutili na nas, a to bi narušilo stabilnost one naše spoljnopolitičke građevine koja se oslanja na četiri stuba – Kinu, Rusiju, Evropsku uniju i SAD.
Povodom ovog slučaja svi naši Evropejci su ponavljali kako je Srbija mnogo puta do sada dokazala da je odana zaštiti ljudskih prava. Povodom prošlogodišnjeg otkazivanja Parade ponosa, kada su na nas, odnosno na našu političku nejač skočili svi, predsednik je svima ljutito odbrusio da niko nema pravo da Srbiji drži lekcije o ljudskim pravima. Ali najbolji odraz predsednikovog shvatanja ljudskih prava je podatak iz istraživanja programa Ujedinjenih nacija za razvoj, po kojima se ogromna većina građana Srbije slaže i veruje u ljudska prava, veruje da je diskriminacija nedozvoljena, ali onda njih 65% izjavi da nikako ne bi želelo da im se neko iz porodice oženi ili uda za Albanku i Albanca.
Odluku da bojkotujemo današnju ceremoniju zvanično je doneo, ko drugi nego Vuk Jeremić. Ali svi znamo ko je tvorac te političke kreature zvane Vuk Jeremić, svi znamo ko je doktor Frankenštajn. Boris Tadić je svoj recept nacionalnog pomirenja, koji ga je doveo do zajedničke vlade i partije basketa sa Miloševićevim omladincem, pokušao da primeni i na spoljnjopolitički teren. On hoće da pomiri i ulazak u porodicu evropskih naroda i ulazak u šator Muamera Gadafija. Ljudska prava i pravo KP Kine da sa aerodroma vraća kući umetnike, pisce i advokate koji su krenuli negde na Zapad, a na Zapadu je i Oslo. Izum Borisa Ujedinitelja i Izumitelja ovoga puta nije uspeo. Ipak moramo u Oslo, po cenu toga da Oslo postane novo stratište srpskih nacionalnih interesa. Kinezi mogu da se uvrede, i to s punim pravom, jer do sinoć su svi sem predsednika, koji skromno odbija da se meša u suverenu odluku ministra Jeremića i premijera Cvetkovića, tvrdili da je tako moralo biti. Da zbog toga imaju stomačne smetnje, ali da su nacionalni interesi ipak prevagnuli nad Jeremićevim grčevima u stomaku. Takozvani premijer je tvrdio da je to koristan taktički potez. Đelić je ponavljao nešto kao papagaj, a predsednik je rekao da će se izjasniti kada za to dođe vreme, a sada nije. Možda će to vreme doći oko Đurđevdana, a sada nam je rezignirano poručio da je bolje da ga ne pitamo šta u ovom trenutku oseća, kao da je to nekog uopšte i briga. Jer, kako se izrazio – njegovo odrastanje jeste bilo disidentsko.
A onda nam je manje emotivno rekao da je ministar Jeremić odluku doneo u skladu sa svojim ovlašćenjima, zakonom i imajući u vidu nacionalne interese zemlje. Neverovatno je koliko je svet mali i kako je srpski jezik ograničen. To isto, da je sve radio u skladu sa svojim ovlašćenjima i u interesu države, istoga dana na suđenju je rekao i Mihalj Kertes. Šef carine koji je iz zemlje u džakovima iznosio novac na Kipar, bio je ipak inventivniji u svojoj odbrani nego Jeremić i ostali članovi Hora beogradskih dečaka. Kertes je, naime, citirao Cicerona – Spas naroda je najviši zakonik.
Dakle, ova najnovija sapunica koju su nam izrežirali Tadić i drugovi degutirala je naše evropske tutore, razbesnela kineske prijatelje, a sve nas u zemlji još jednom ponizila. U Oslo je, pazite sada, kao specijalni izaslanik Cvetkovića otišao ombudsman Saša Janković. I taj konfučijanski mudri i nadasve elegantni potez će nam se predstaviti kao još jedna pobeda srpske diplomatije. Ne bi bilo prvi put da se na našu stranu semafora upisuje i autogol.
Kažu, šta je logičnije nego da dodeli Nobelove nagrade prisustvuje čovek koji se bavi zaštitom prava građana. Sada im je dobar ombudsman, a juče su mu se svi podsmevali, i Visoki savet sudstva Nate Mesarević i ministar za ljudska prava Čiplić. Zašto nisu poslali Čiplić Svetozara, ministra za ljudska prava? Čime se taj bavi osim što organizuje izbore za nacionalni savet Bošnjaka, sve dok rezultati ne budu kako valja i trebuje, što bi rekao pokojni patrijarh Pavle?
Među deset glavnih uslova koji nam se postavljaju iz EU jeste borba protiv korupcije i rešavanje finansiranja stranaka koje su glavni motor sistemske korupcije. Juče je bio svetski Dan borbe protiv korupcije, pa se tim povodom predsednik obreo na obeležavanju godišnjice rada Agencije za borbu protiv ove bolesti, koja je kod nas, kao što znate, metastazirala. I tamo je predsednik održao retko glup govor.
Rekao je kako je korupcija u ljudskoj prirodi i da na njegovu žalost, ljudski rod nije pronašao idealan način da iskoreni tu bolest. Bez snažnih institucija nije se moguće boriti protiv korupcije, to je zaključak koji sam doneo na osnovu mog iskustva kao predsednika – reče predsednik. Ja sam mislila da nam je predsednik pismen čovek, da je član biblioteke, u kojoj ima mnogo knjiga o korupciji, i da ne mora dva mandata da potroši da bi iz iskustva naučio da je se bez snažnih institucija nemoguće boriti sa korupcijom. Nije još potvrđeno da se neko izborio sa korupcijom tako što je raspisao poternicu za njom, uhapsio je ili raspisao nagradu za pronalazak leka protiv tog naopakog sastava ljudskog DNK. Na kraju svog govora, predsednik je zaključio da u pogledu korupcije Srbija nije ništa drugačija zemlja od mnogih drugih.
Svi su se zgrozili nad poslednjim rezultatima PISA istraživanja, koja su pokazala da je trećina naših đaka funkcionalno nepismena. Mene je deprimirao jedan drugi podatak, da dve trećine naše dece ne zna da izvede zaključak na osnovu dobijenih podataka. U slobodnom prevodu to znači da su nam deca malo glupa, a takvima ih je načinio naš školski sistem. Dobro, oni su mali, tek im predstoji da uče, ali šta ćemo sa predsednikom. I on nije u stanju da iz datih podataka izvede inteligentan zaključak. Na osnovu podataka: da je Srbija sa indeksom percepcije korupcije na 83. mestu na svetu, da od 2007. na toj listi stalno nazadujemo, da građani misle da su stranke najkorumpiranije, da šef delegacije EU u Srbiji kaže da Srbija nije ispunila ciljeve iz strategije za borbu protiv korupcije koje je skupština usvojila još pre pet godina – samo glup čovek može da izvede zaključak koji je predsednik izveo pre neki dan – jeste, nije idealno, ali tako je svuda u svetu.
Ne malo ljudi u Srbiji misli da će pritisak iz Evrope biti manji kada i ako Mladić jednom bude otišao u Hag. Doduše, on još uvek nije tamo, ali je i bez toga jasno da će pritisak tek tada postati takav da će nas boleti i stomak i glava. U poslednja tri meseca tri puta smo dobili šamar iz Evrope, jedan kada smo pokušali da našom verzijom rezolucije o Kosovu spasimo malo srpskog obraza posle odluke Međunarodnog suda pravde. Drugi put, evo, povodom ove nesrećne Nobelove nagrade, a treći put kada su nas naterali da dvogodišnju reformu pravosuđa, koja je unela haos u sudnice širom Srbije, u mnogim stvarima vratimo na početak. Neću govoriti o bednom uvijanju ministarke pravde, koja nam objašnjava da je sve rađeno po zakonu, ali da će ona, dobra devojčica, poslušati dobronamerne savete iz EU. I neću govoriti o osionoj i glupoj upornosti predsednice Vrhovnog saveta sudstva, glavne izvođačice radova, koja ne odstupa ni za jotu. Već desetak meseci, iz meseca u mesec mi plaćamo sve one sudije koje su prošle godine proglašene nedostojnima i nesposobnima da i dalje budu sudije. Dakle, između ostalih, gospođa Nata Mesarović im je dala otkaz. Oni su se žalili Ustavnom sudu Srbije, žalili su se Evropskoj uniji i kao kompromis je odlučeno da oni primaju plate do rešenja spora. A do sada je, od skoro 900 žalbi tih sudija, Ustavni sud Srbije rešio jednu. Na taj način smo do sada iz budžeta zbog grešaka Nate Mesarović platili najmanje 5-6 miliona evra, a koliko ćemo još, to niko ne zna. I još nam pre neki dan, sa dosadom i mrzovoljom ona objašnjava da je njen sin izabran za sudiju ne zato što mu je ona mama, nego zato što je, kaže, dobar i častan sudija, i da je sasvim normalno da deca hoće da rade ono što i njihovi roditelji. To je kao neka porodična tradicija. Tako je svuda u svetu, evo, na primer, bio je Kim il Sung, pa Kim Džong il, pa sada ovaj unuk, mali Kim.
Ove nedelje je u parlamentu simulirana rasprava o reformi pravosuđa sa zakašnjenjem od dve godine. Naterala nas je na to EU. Ministarka pravde se zaklela da će uložiti sav svoj veliki autoritet da se reforma sprovede do kraja, i to, kaže, u skladu sa našim mentalitetom. Ja ne znam šta je s ovim ljudima, ministarka priča o mentalitetu, predsednik o ljudskoj prirodi, još samo da neko pomene vaseljenu kao takvu i onda smo obrali bostan.
Najava za emisiju, 10.12.2010.
Peščanik.net, 10.12.2010.
