Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Prosto odjekuje tišina koja je oko ruskog humanitarnog centra u Nišu nastala tokom ovonedeljne (18-20. decembar) Vučićeve posete Moskvi. To je trebalo da bude jedna od najvažnijih, ako ne i glavna tema razgovora, a na kraju nije ni pomenuta.

Slično je prošla još jedna tema. Naime, kako je izjavio ministar odbrane Aleksandar Vulin: „Srbija će početi intenzivne razgovore o kupovini multifunkcionalnog helikoptera MI 17“. Kada se prevede na običan jezik, to znači da u Moskvi „po tom pitanju“ nije urađeno ništa. Da jeste, bila bi upotrebljena neka određenija formulacija, recimo počeli bi pregovori oko elemenata ugovora, a ne (neobavezni) razgovori. Taj utisak pojačava činjenica da Vulin nije ni nagovestio kada bi ti „intenzivni razgovori“ stvarno mogli da počnu. Uzgred, primetno je da se iz Moskve nije oglašavao niko iako je delegacija, što se kaže, bila prilično jaka. Bio je tu, kako je rekao Vučić, „bolji deo Vlade“. Osim već pomenutog Vulina, nju su sačinjavali pre svega naravno ministar spoljnih poslova Dačić, pa ministri energetike (Antić), privrede (Knežević) i trgovine (Ljajić). Ali od njih je stizala samo slika, tona nije bilo.

Zapravo, koliko-toliko relevantnih vesti bilo je jedino iz energetike. U oblasti privrede i turizma potpisani se neki protokoli, ali bez ikakvog stvarnog značaja. U centru pažnje bio je, dakle, prirodni gas. Prva vest je bila da je potpisan aneks postojećeg ugovora o snabdevanju, kojim je količina gasa koju Srbija godišnje može da „povuče“ povećana na pet milijardi kubnih metara, zatim da je Srbija dobila pravo reeksporta ruskog gasa i treće, da je, kako je to formulisano, „Putin pozvao Srbiju da bude deo Turskog toka“. Najpre, mogućnost ili „pravo“ da godišnje kupi pet milijardi kubnih metara prirodnog gasa Srbija ima odavno; još početkom 2013. takav sporazum potpisali su Gasprom i Srbijagas. To su nam Rusi velikodušno dali, jer su znali da Srbija godišnje ne može da potroši više od dve milijarde kubika, a da izveze naprosto nema gde. Sada odobreno pravo na reeksport, međutim, zapravo predstavlja ustupak Gaspromu koji je pre nekoliko dana sa državnim preduzećem Gas-res iz Banja Luke potpisao ugovor o ulaganju 70 miliona evra u postrojenje za tzv. „utečnjavanje“ prirodnog gasa u Zvorniku, te to faktički znači udovoljavanje ruskim (a i Dodikovim) potrebama. I treće, učešće Srbije u Turskom toku je realno otprilike koliko i izgradnja Južnog toka. Doduše, gasovod Turski tok već postoji, ali je čitav njegov kapacitet od 15 milijardi kubika namenjen isključivo turskom tržištu. Polaganje druge cevi istog kapaciteta koja bi trebalo da obezbedi gas za Evropu, pre svega Italiju – od koje bi se jedan krak odvajao za Bugarsku i Srbiju – još nije počelo. Mnogo je zapravo izgledniji gasovod koji bi išao sličnom trasom, ali bi polazio iz Azerbejdžana. Što će reći da nije reč o ruskom gasu. I ta je varijanta, međutim, još na dugom štapu.

Konačno, da se vratimo na početak, po svemu sudeći, od diplomatskog statusa za humanitarni centar u Nišu nema ništa. Jer tu temu na konferenciji za novinare posle susreta nisu pomenuli ni Vučić ni Putin, iako je o njoj sigurno bilo reči. Osim ako Vučić nije Putinu nešto obećao u četiri oka. Možda i pod utiskom onog davljenja psa koji na kraju ipak ostane živ. Mnogi su primetili taj bizaran detalj, ali je većini služio za zbijanje šala. Poznavaocima diplomatskih protokola, međutim, prvo je zapala za oko činjenica da je Vučića sačekao i zatim u obilazak poveo potpredsednik Vlade Dmitrij Rogozin, u ruskim političkim krugovima okarakterisan kao neka vrsta „Šešelja lajt“ (za razliku od Žirinovskog koji mu dođe kao neki pravi Šešelj). To se ne može uzeti kao odgovarajući tretman. A drugo, kažu, krajnje je neobično da se „visokom gostu“ prikazuju takve bizarnosti. Zašto su ruski zvaničnici od čitavog svog naučnog napretka rešili da Vučiću pokažu baš taj eksperiment sa psom? U zemlji sa dugom i rafiniranom diplomatskom tradicijom nijedan potez nije bez smisla. Moguće su, dakle, brojne špekulacije, ali nijedna nije prijatna, ni prijateljska za Vučića.

Sve u svemu, tokom Vučićeve posete Moskvi bilo je mnogo pirotehnike, dimnih bombi i zavesa, tj. diplomatskih „ja tebi serdaru, ti meni vojvodo“, ali kada se „na kraju dana“, što bi rekli menadžeri, podvuče crta i napravi bilans – rezultati su vrlo skromni. Gotovo da bi se moglo reći – troduplo golo. Što i nije tako loše.

Peščanik.net, 22.12.2017.

Srodni link: Ljubodrag Stojadinović – Heroj u Kremlju

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević (Svi tekstovi)