Rešavanje problema uglavnom se odlaže. Ko snosi troškove? Uzmimo primer politike prema Kosovu. Ostavimo po strani koliko kosovska politika košta građane Srbije. Uzmimo da ona košta i građane Kosova. Recimo, tako što je otežana integracija njihove privrede sa susednim, evropskim i privredama u svetu. Na koga padaju troškovi?

Na sve koji žive na Kosovu. No, teret nije isti, kao što nisu ni rešenja. Kao što se videlo posle ukidanja viza za evropske zemlje, ljudi iz depresivnih privrednih krajeva gledaju da emigriraju čim im se ukaže prilika. To nije lako sa turističkom vizom. Ali, Srbi sa Kosova se ne suočavaju sa tom preprekom ako žele da napuste Kosovo i nasele se u Srbiji. Albanci sa Kosova su, naravno, u sasvim drukčijem položaju jer su troškovi emigriranja znatno veći.

Na osnovu toga bi se moglo predvideti da sve ono što utiče na spori privredni oporavak Kosova podstiče iseljavanje Srba sa Kosova. U meri u kojoj srpska kosovska politika otežava privredni život na Kosovu, ona podstiče iseljavanje Srba sa Kosova. Transferi iz srpskog budžeta samo delimično usporavaju iseljavanje, jer to nije alternativa preduzetništvu i zapošljavanju.

Naravno, Albanci sa Kosova moraju da traže alternativna rešenja da bi rešavali svoje privredne probleme. Ako normalizacija sa Srbijom nije moguća, izlaz će biti redistribuiranje onoga čega na Kosovu ima u sopstvenu korist, a na štetu srpske manjine, pogotovo ako ova živi od transfera iz Beograda. Na duži rok, rešenje će biti integracija sa Albanijom. Tako da će se tom politikom postići upravo suprotni efekti od onih kojima se navodno teži.

 
Blic, 17.03.2010.

Peščanik.net, 17.03.2010.