Da li je u Srbiji tranzicija završena? Kada se slušaju izjave političara ili se čitaju prelozi ekonomskih programa, novih i starih stranaka svejedno, odgovor koji oni daju jeste da je sa privrednim sistemom sve u redu, samo politika ne valja. Šta se podrazumeva pod privrednom politikom?

Odgovor je, uglavnom, da država nešto učini u jednoj, drugoj ili trećoj oblasti, uglavnom tako što će biti pristrasna upravo u korist tih, kako se kaže, prioriteta. Ova se pristrasnost uglavnom vidi kao finansijska podrška, neposredno ili posredno.

Čak i oko toga ko bi trebalo da dobije subvenciju ili, recimo, poresku pogodnost, postoji prilična saglasnost koja je uglavnom uslovljena time što stranke očekuju finansijski doprinos ili glasove ili neki drugi vid političke podrške od onih na čijoj se strani država angažuje. Pri tom, privredni i politički sistem proizvode masovnu nezaposlenost, siromaštvo i besperspektivnost.

Uz to, ukoliko se postojećem sistemu stavljaju neke primedbe one se najviše odnose na to da je previše liberalan, dakle da je suviše naklonjen privatnim interesima i tržištu, a malo ili nikako ne brine o javnom interesu i ne koristi državnu intervenciju svake vrste da bi ga ostvario.

Tako, primera radi, ne nedostaju kritike na račun suviše liberalnog sistema spoljne trgovine i posebno se često ponavlja kako je sporazum o slobodnoj trgovini sa Evropskom unijom imao pogubne posledice. Jer je, navodno, uništio domaću proizvodnju, usled prevelikog uvoza, a i smanjio je poreske prihode usled smanjenja carina. Kao i u drugim slučajevima činjenice u svemu tome ne igraju nikakvu ulogu.

A do njih i nije teško doći. Recimo, uvoz je u periodu pre primene sporazuma o slobodnoj trgovini sa Evropskom unijom rastao znatno brže i bio veći nego posle postepene liberalizacije u skladu s njim. Isto tako, carinski su prihodi smanjeni ne samo zbog slobodnijeg trgovanja, već i zbog manjeg uvoza. Tako da je uvoz, ukoliko je zaista imao nepovoljne efekte po domaću proizvodnju, imao veći uticaj pre nego posle liberalizacije trgovine sa Evropskom unijom.

Šta, uglavnom, objašnjava veliki rast uvoza i praktično stagnaciju industrijske proizvodnje u poslednjih desetak godina (a posebno pre izbijanja krize)? Veliki doprinos imala je politika kursa i monetarna politika uopšte. Ukoliko cene rastu po stopi od desetak odsto, a kurs dinara je stabilan u odnosu na evro, kao što je bio slučaj u periodu između 2005. i 2008, to ne da je isto kao da su smanjene carine, nego zapravo predstavlja način da se subvencioniše uvoz i, uz to, zaduživanje u inostranstvu, usled čega je u tom periodu došlo do dramatičnog povećanja deficita u razmeni sa inostranstvom i povećanje stranog duga.

U tom je periodu takođe prestalo da se govori o potrebi da se sistem reformiše i, štaviše, govorilo se da je tranzicija praktično završena. Uz to, tada je promovisana politika ekonomskog patriotizma i državne podrške nacionalnim i regionalnim liderima koji su potom, kada je izbila kriza, uglavnom prodavali imovinu ili ulagali u druge zemlje.

A dinar je devalvirao i stotine hiljada ljudi izgubili su posao. I tim povodom kritika se svaljuje na tržište i na nestabilan kurs, kao što se kritikuje tržište i posebno prekogranična trgovina.

U tim okolnostima nije čudno da se traži da država preuzme što je moguće veće obaveze, jer je svakako velikim delom odgovorna što je do tog privrednog propadanja došlo. Problem je u tome što je sistem koji je izgrađen takav da bi trebalo da pretrpi značajne reforme da bi državna intervencija mogla da bude podsticajna kako za privatni, tako i za javni interes.

Posebno je ograničeno delovanje tržišta, što rđavim, što nepostojećim propisima. Tako da na tržištu posla nema, a država nema valjane instrumente privredne politike.

U tim uslovima nije čudno da političari, državni činovnici i stranke nude preduzetničke, menadžerske i usluge investitora, iako uopšte nije jasno ni da li su za to osposobljeni niti da li imaju sredstva da to ostvare. Za sada je ishod dalje ograničavanje tržišnih sloboda i neprestana obećanja sve novijih subvencija i investicija, za šta u stvari nema novca.

Novi magazin, 08.04.2013.

Peščanik.net, 08.04.2013.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija

Author: Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija