Kritičke refleksije nakon prve dve epizode serije Porodica Bojana Vuletića
Konačno je na RTS-u počelo emitovanje dugo najavljivane mini serije Porodica, koja bi trebalo da tematizuje „tri dramatična dana“ u Vili Mir tokom hapšenja Slobodana Miloševića krajem marta 2001. Radi se o ozbiljnom produkcijskom poduhvatu izuzetne odgovornosti, budući da se prvi put ekranizuje jedan segment života i rada vladarskog para Milošević-Marković, čiji je period vladavine ostavio dalekosežne tragične posledice. Moram priznati da sam sa zebnjom uključio TV i prepustio se odličnom dokumentarno igranom prologu, kao i sjajnoj uvodnoj špici za koju je iskorišćena muzika (kao i montažni postupak iz spota) Milana Mladenovića iz pesme „Crv“, sa albuma Angel’s Breath. Brzo smenjivanje dokumentarnih sekvenci već je najavljivalo dobru energiju filmske interpretacije događaja koji bi se mogao ticati baš svakog ko je u tom periodu živeo ili bi želeo retroaktivno da se obavesti o minulim istorijskim događajima. I tu negde, nakon špice, kada se na ogromnom krevetu u spavaćoj sobi Vile Mir pojavi Milošević himself, sa rukopisom svoje supruge koja iščekuje njegove komentare, počinje da raste horizont mog očekivanja. Odličan početak, pomislio sam. Boris Isaković u ulozi Miloševića pleni, baš kao i Mirjana Karanović u ulozi Mirjane Marković. Međutim, njihov dijalog već unosi zebnju, jer je površan i neadekvatan, ali podnošljiv jer njihova izvrsna gluma nadomešta ovaj početni nedostatak. Kako scene nastavljaju da se nižu, ispostaviće se da je taj inicijalni impuls bio ono najbolji od prve i druge epizode Porodice.
Ovdašnji režiseri imaju ozbiljne probleme kada je u pitanju ekranizacija života političara, državnika ili neke dinastičke priče. Uprkos tome, za relativno kratko vreme, dobili smo nekoliko ekranizacija, najpre Nemanjića, zatim Karađorđevića, a sada i vladarskog para Milošević-Marković. Naravno, svaka od ovih serija ima svoj osoben problem, odnosno nesrećna je na svoj način, no ono što im je zajedničko a pritom loše tiče se scenarija i režije. Glumci, uglavnom izvrsni, koje znamo iz drugih odličnih uloga, kada se nađu u nečemu što ne može da im pruži dovoljno prostora za interpretaciju, jednostavno padaju ispod svakog nivoa prihvatljivosti. Takav je bio slučaj sa katastrofalnim Nemanjićima. U Aleksandru od Jugoslavije problem je druge vrste jer se radi o propagandno nacionalističkoj interpretaciji jedne epohe i jednog od najznačajnijih izdanaka dinastije Karađorđević. U čemu je problem sa Porodicom? Pre svega u vidljivom režiserskom kolebanju između igrane i dokumentarne serije, odnosno televizijske rekonstrukcije događaja. Porodica jeste sve to i ništa od toga, i u tome je njen najveći problem.
Naime, scenario je pisan uglavnom na osnovu štampanih i video dokumenata, i kao takav ne dozvoljava glumcima da razviju svoje likove. Naprotiv, oni se takmiče ko će bolje imitirati političare koji su tog trenutka bili na sceni i učestvovali u odsudnim događajima. Jedino Isaković i Karanovićeva imaju taj povišen stepen kreativnosti, koji je opet limitiran prekomernim insistiranjem na šminki, kostimu, lošem dijalogu i što je najopasnije, pogrešnom režiserskom imputu. Oni glume odlično i da njih nema u prve dve epizode, Porodica bi ličila na igrani rimejk nekadašnje humorističke serije sa lutkama Nikad izvini, koja je nastajala u real timeu sa događajima, ali je imala odličan scenaristički odmak od realnosti i predstavljala je duhovitu interpretaciju i nadgradnju onoga što se dešavalo u politici. Porodica, međutim, iako ima dovoljnu istorijsku distancu – mnogi od prototipova za likove u seriji nisu više među živima – pokazuje sistemsku slabost, jer nema distancu u odnosu na materijal koji obrađuje, već nastoji da liči na to, umesto da nam to interpretira. Ovde se izvođenje svodi na puko podražavanje što kod publike u jednom trenutku, iako se radi o spletu različitih tragičnih priča, može izazvati urnebesni smeh. Do toga dolazi jer likovi ne pokazuju neku dublju svest o sebi u odnosu na to što gledaoci znaju o njima na osnovu njihove višedecenijske medijske reprezentacije.
Kada sam to shvatio, nastavio sam da gledam Porodicu kao neočekivani nastavak šou programa Tvoje lice zvuči poznato, gde takođe nema glume kao kreacije već samo puke imitacije. Na način kako se pojavljuju maskirani akteri u toj emisiji, režiser Porodice uvodi nove likove, uz koje dobijamo čak i pisanu afilijaciju, za slučaj da nismo prepoznali o kome se tu zapravo radi. Tako se nižu imena i funkcije premijera Zorana Đinđića, predsednika SRJ Vojislava Koštunice i tako redom. Moram priznati da su članovi DOS-a u Vuletićevoj interpretaciji pravi izvor (nehotične) komike u seriji, jer glumci koji ih igraju nastoje da budu što vernije kopije prototipova. Toliko da postaju sopstvena parodija, kao što je to slučaj sa likovima Đinđića i Koštunice. Njihova kreacija svedena je na kolokvijalno shvatanje glume – imitaciju, dok je dijalog toliko slab, površan i neprihvatljiv da podseća na plakatni politički govor: Koštunica je neobavešten, Marija voli oružje, Mira je patetična, Đinđić priča pričice o pragmi i podseća Koštunicu na predizborni slogan („Ko sme da vam pogleda u oči“), Čedomir Jovanović je urbana verzija mladog Džon Vejna, dok je Beba Popović „skockan“, poslovično protokolaran, začinjen ponekom psovkom. Svi funkcionišu kao našminkane lutke, površni su i bez ikakve emocije ili, daleko bilo – psihologije. Stoga im i priliči žanr televizijske rekonstrukcije, ali u tom slučaju nedostaje glas naratora koji bi nam pružio neke dublje i važnije informacije o tim figurama koje se kreću po sceni.
Vrhunac komike predstavlja pojavljivanje Vuka Kostića u ulozi Milorada Ulemeka Legije, koji kao divljačni carev zatočnik izlazi na scenu sa zadatkom da uhapsi svog bivšeg, možda je bolje reći – večnog šefa. Kada ga ugledamo takvog, počinjemo da pratimo komičku radnju, koja se pojačava u svakoj njegovoj pojavi tokom prve dve epizode (smehotresan je njegov odnos sa Goranom Petrovićem, novim šefom DB-a, ili ulazak u Vladu uz pozdrav „Pomaže Bog!“). Verujem da se Ljubiša Ristić, čiji lik se inače pojavljuje u seriji, valja od smeha dok prati režiserski postupak u Porodici.
Izuzetak čine oni glumci koji nose sporedne, ili neistorijske role, nisu u prvom planu ili nisu radili na isti način kao ostali (skidajući geste i grimase sa snimaka na youtubeu). U pitanju su Miloš Timotijević (Bogoljub Bjelica), Jana Bjelica (nova služavka Ana) Mima Karadžić (Nebojša Pavković), Isidora Simijonović (novinarka RTS-a) i Ljubomir Bandović (urednik informativnog programa RTS-a). Oni su utisnuli nešto svoje u te likove što ih je spaslo, bar za sada, od opšte porodične katastrofe.
Režiser Vuletić je svojevremeno izjavio da se radi o „seriji koja prevazilazi politiku i bavi se ljudskim sudbinama“, kao i da tematizuje događaje koji „predstavljaju metaforu i tragediju ne samo porodice, već i cele zemlje i naroda“. Imajući u vidu prva dva čina ove drame, reklo bi se da će biti neophodan Tantalov napor da iz ovog farsičnog sunovrata režiser Vuletić podigne radnju Porodice na nivo tragedije. Uostalom, treći čin tek predstoji.
Peščanik.net, 31.03.2021.
Srodni linkovi:
Ljubomir Živkov – Diptih za ovu sedmicu
Dejan Ilić – ’Allo ’Allo istorija
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Za Beograd se mora boriti - 10/04/2024
- Stadionska groznica - 29/03/2024
- Točak nesreće - 20/03/2024
