Grafit: RTS okupatori
Foto: Slavica Miletić

Zamislimo da žitelji Evrope o 2. svetskom ratu uče iz popularne britanske serije „’Allo ’Allo“. Nije zamislivo. Dobro, zašto nije? Zato što ta serija očigledno prikazuje izmišljene događaje. I ne samo što su prikazani događaji tako apsurdni da je jasno da se nisu mogli dogoditi, nego su i karakteri tako postavljeni da nisu zamislivi u realnom svetu. Malo ko mogao bi se identifikovati sa njima. Na tom otuđenju ili distanci od realnosti počiva svet grubih – ako hoćete: prostačkih – šala. Kada je serija 1982. počela da se emituje, malo ko je od kritičara očekivao da će potrajati: mahom su svi napisali da je besmislena.

Znamo, potrajala je i čak bila vrlo popularna. Moglo bi se sad natezati objašnjenje da je u seriji proradio bahtinovski karnevalski momenat niskih registara pučke kulture sa svom njenom neobuzdanom telesnošću u jakoj opreci prema katastrofalnom masivnom uništavanju i komadanju tela u 2. svetskom ratu. Tek, kritičari nisu propustili da naglase da je humor u „’Allo ’Allo“ bio banalniji – opet, ako hoćete: prostačkiji – od humora u tri i po decenije, od 1955. nadalje, izvanredno omiljenom takođe britanskom programu „The Benny Hill Show“. Šta god da je razlog za popularnost „’Allo ’Allo“, sasvim je jasno da to ne može biti želja publike da iz te serije sazna nešto o 2. svetskom ratu.

Sa serijom „Blackadder“ („Crna Guja“) stvari stoje sasvim drugačije. Baš kao i sa pandanom te serije – domaćim „Crnim Grujom“. Obe serije nemaju za cilj samo da zabave i nasmeju. Mnogo su ambicioznije od toga. One su parodija na zvanične istorije, na veličanje nacionalnih junaka i prepravljanje važnih istorijskih događaja kako bi se oni uklopili u klišee jedino prihvatljivog nacionalno-istorijskog mitomanskog žanra. Ako neko ikada pomisli da ekranizuje roman Svetislava Basare Početak bune protiv dahija – obe serije bi mogle biti dobar putokaz kako to da se uradi. Ali, bez brige, neće se dogoditi. Taj Basarin roman razorna je kritika domaćih kvaziistorijskih nacionalnih mitova. Kao takav, nije zanimljiv za ekranizaciju.

Umesto razbijanja mitova, pak, u poslednjih desetak godina – jeste, poklapa se to sa dolaskom na vlast novoradikala – imamo jak talas mitologizovanja i to ne davne, srednjovekovne istorije, ili moderne, novovekovne, nego baš nedavne ujedno i najspornije prošlosti. Dobro, dobili smo i „novi“ srednji vek i „novo“ novo doba, ali na to smo se nekako već navikli u protekle revizionističke više od tri decenije. Sad smo u fazi da nam se predstavlja prošlost koju smo gledali svojim očima. I otvoreno nam se kaže – ne verujte svojim očima, verujte našim pričama. Sinoć smo imali priliku da vidimo kako radi taj pogon za proizvodnju mitova na RTS-u. Dobro, „mitovi“ zvuči isuviše fino i stoga netačno – reč je o golim lažima.

Siguran sam da će jednog dana, kada na red dođe svođenje računa, gostovanje Čedomira Jovanovića u četvrtak uveče u studiju RTS-a današnji urednici i novinari te kuće beležiti kao svoju otvorenost i spremnost da razgovaraju sa političarima iz opozicije: sloboda medija na delu na „erteesovski“ način. Ići će im u prilog barem to što je Jovanović spram novinara koji je u studiju sedeo zajedno sa njim zaista izgledao kao „ljuta“ opozicija. A pri tom, razgovor se uopšte nije ticao, barem ne na površini, aktuelne politike. Obojica su se ponašali kao protagonisti kulturno-umetničkog programa. Pogotovo novinar.

U studio je Jovanović bio pozvan da komentariše seriju „Porodica“. O seriji se ovde već pisalo. Pisalo se i na jednom drugom mestu. Na tom drugom mestu, autor prikaza poentira: lik Slobodana Miloševića u seriji nehotice bi se mogao ispostaviti kao „slučajni heroj“. Ej, nehotice. Znamo, serija prikazuje višednevnu krizu oko hapšenja Miloševića i samo hapšenje. Znamo, za Čedomira Jovanovića se veruje da je privoleo Miloševića da se preda. Znamo, jedni su sigurni da je Jovanović (a kad kažu Jovanović misle na Đinđića) prevario Miloševića. Drugi veruju da je to bila kulminacija ovdašnjeg suočavanja sa sramnom prošlošću iz devedesetih. Od tada nadalje, sve je bio sunovrat (s ponekim iznuđenim izuzecima). Linija podele povlači se tako između rodoljuba i izdajnika. I jedan i drugi status stiču se na osnovu stava o zločinima srpske strane u ratovima iz devedesetih.

U razgovoru sinoć, kao i u seriji, devedesete su u dalekom drugom planu. Stvar se svodi na sukob između starog i novog režima. Stari režim otelovljuje „slučajni heroj“. Novi režim… zaista, ko otelovljuje novi režim, ako je na strani starog „slučajni heroj“. To je mogao i morao biti predmet sinoćnjeg razgovora. Ali, taj razgovor bi onda podrazumevao otvoreni razgovor o zločinima iz devedesetih. Jovanović to zna, ali svaki put kada bi krenuo u tom smeru, novinar bi ga zaustavio i pitanjem vratio na pravi put: koliko serija tačno predstavlja događaje iz kuće Miloševićevih? Jovanović: nisam gledao seriju, odgledao sam samo desetak ili dvadesetak minuta druge epizode. Novinar: u tih desetak ili dvadesetak minuta, da li su tačno predstavljeni događaji?

Jedan drugi političar, ne iz opozicije, ispravno je primetio: na početku svake od tri epizode iz serije trebalo je da stoji – događaji u priči su izmišljeni. Za Ivicu Dačića dakle nije dovoljno što će Milošević iz serije izaći kao „slučajni heroj“. Za njega Milošević jeste heroj. Treba umiriti Dačića, to je sledeća narativna/mitografska faza. U ovoj sad fazi treba izbrisati neherojske/kriminalne delove nedavne prošlosti. Kada se to uradi, može se pristupiti otvorenoj heroizaciji. Kao glavni protagonista, Jovanović je u studio bio pozvan da potvrdi da je sve u seriji tačno. Novinar nije bio sagovornik: ponašao se kao nadzornik „istine“. Tamo gde bi Jovanović kao „svedok“ zakazao, novinar bi sam svedočio. A da se stvari zakucaju, dobili smo i transkript intervjua na sajtu RTS-a, iz kog su nestale sve reference Jovanovića na devedesete.

Serija „’Allo ’Allo“ bila je gledljiva i ponekad smešna samo pod dva uslova – da se potisne sećanje na 2. svetski rat; da događaji budu tako neverovatni da je odmah jasno da autori nemaju ni trunku ambicije da bilo šta predstave ili tumače u vezi sa 2. svetskim ratom. Pod istim uslovima, bila bi gledljiva i „Porodica“.

Peščanik.net, 02.04.2021.

Srodni linkovi:

Ljubomir Živkov – Diptih za ovu sedmicu

Saša Ilić – Tvoje lice zvuči poznato


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)