Počeo je proces protiv Radovana Karadžića. Bosna i Hercegovina će se možda kvalifikovati za učešće na svetskom fudbalskom prvenstvu u Južnoj Africi. A u svim posleratnim državama na tlu bivše Jugoslavije integracija u EU upravlja politikom. Sve to zvuči kao uspeh u smirivanju i stabilizovanju poprišta poslednjeg rata u Evropi.
Netačno.
Poslednjih dana u BiH borave visoki predstavnici EU i SAD, koji nastupaju kao krizna vatrogasna služba. Već tri i po godine se tamo razbuktava retorika etnonacionalizma, sprečavajući političke reforme. Po prvi put posle deset godina se u javnoj debati opet koriste izrazi „rat” i „oružani sukobi”. Pri tome se kao najratoborniji pokazuje Milorad Dodik, premijer Republike Srpske (RS), srpskog entiteta u Bosni. Populističko-nacionalističkim nastupima i pretnjama secesijom on održava tamošnji autoritarno-korumpirani režim i neprestano šikanira međunarodnu zajednicu.
Međunarodna zajednica je želela da zavođenjem poluprotektorata stabilizuje tu posleratnu državu, da bi zatim otpočela sa postepenim povlačenjem. Obrazloženje: Posle više od decenije nakon kraja rata, došlo je vreme da Bosanci i Hercegovci preuzmu punu odgovornost za svoju zemlju. I, uopšte, međunarodni nadzornici su u suštini nedemokratični, dodaje se. Ovom naoko samokritičnom argumentacijom kamufliraju se dva središnja problema: Prvo, međunarodna zajednica je želela da se najzad otarasi problematičnog deteta zvanog Bosna. Drugo, namera joj je da odvrati pažnju od činjenice da tokom četrnaest posleratnih godina nije razradila strategiju dugoročne političke stabilizacije BiH bez autoritarne međunarodne kontrole.
Jedan od korena problema leži upravo u Dejtonskom sporazumu, kojiim je 1995. obezbeđen prestanak rata. Posleratni poredak uspostavljen u Dejtonu je umanjio dejstvo etnonacionalizma i ponovno uspostavio bezbednost i slobodu kretanja u celoj zemlji. Ratne vojske su raspuštene, čime su vojske kao faktori sukoba eliminisane.
Mir, međutim, ima svoju cenu: umesto funkcionalne bosanske države koja bi izrasla posle ratnih sukoba, u Dejtonu je napravljena slaba, disfunkcionalna i preskupa država. Jedna državna konstrukcija u kojoj Ustav garantuje decentralizaciju vlasti i premoć etničkih stranaka. Istovremeno su u sistem ugrađene previsoke brane protiv suštinskih promena Ustava iznutra, iako se većina stanovništva već davno udaljila od političkih elita.
Međunarodna zajednica je pokušala da preko ureda Visokog predstavnika (OHR) unese izvesne korekcije. Visoki predstavnik je dobio ovlašćenja da nameće ili ukida zakone, kao i da smenjuje državne funkcionere čija je politika ili retorika nedvosmisleno etnonacionalistička. Ovo jačanje OHR je, međutim, manje izraz jedne autentične strategije usmerene ka političkoj stabilizaciji, a više proizvod želje da se stvore uslovi kako bi se skupo i nedovoljno efikasno međunarodno angažovanje u Bosni okončalo u doglednoj budućnosti.
Kada su SAD posle 11. septembra 2001. skinule Balkan sa liste svojih prioriteta, sva odgovornost za taj region je prepuštena Evropskoj uniji, koja je požurila da integraciju u EU proglasi novim konceptom izgradnje tamošnjih država. Visokom predstavniku je, istovremeno, dodata i funkcija predstavnika EU. Evropa je tako od Bosne načinila test za svoju zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku, a raspoređivanjem snaga EUFOR je preuzeta i briga za vojno obezbeđenje mira. Sve to bi zvučalo dobro – da nije bilo jednog važnog propusta: u Briselu nikada nije došlo do strategijske diskusije o tome da li je članstvo posleratnih zemalja Jugoistočne Evrope u EU dovoljno da bi se lokalne političke elite pridobile za sprovođenje neophodnih reformi države i privrede.
Što se više širio jaz između ambicija EU i stvarnosti u Bosni, rastao je i „zamor” Unije Bosnom. Umesto da na novu situaciju reaguje politički, Brisel 2006. uključuje birokratskog automatskog pilota i kreće u svojevrsno bekstvo unapred: EU lokalnim političkim elitama pripisuje dovoljnu političku zrelost i najavljuje ukidanje OHR. Kad je najavljeno povlačenje dovelo do kolebanja u reformskim nastojanjima političkih elita, EU je odustala od glavnog uslova za potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji sa Bosnom. Posledica: do očekivane reformske dinamike nije došlo. Dva visoka predstavnika su potrošena, OHR tone u nedelotvornost. EU gubi poslednji ostatak svog autoriteta u Bosni.
Brisel se teši nemogućnošću izbijanja novog rata – već zbog same činjenice da više nema etniciziranih armija. To je tačno, ali je tačno i da se time pažnja odvraća od stvarnih opasnosti. Bosni nedostaju pouzdani državni organi koji su u stanju da spreče provale nasilja. To znači: danas u toj zemlji nema depolitizovane policije niti pravosuđa koji bi bili u stanju da bez pomoći spolja bar u elementarnom obimu obezbede vladavinu zakona.
Bez tih instrumenata državnog monopola sile sasvim je moguće da banalan fizički sukob lokalnog karaktera – makar to bio sudar navijača različitih fudbalskih klubova – preraste u nasilan regionalni etnički konflikt. A u oružju se u Bosni ni danas ne oskudeva.
Uprkos svemu, EU nastavlja da luta u političkim nedoumicama. U njoj se zagovornici tvrđeg kursa (to su, pre svega, Velika Britanija i Holandija) suočeljavaju sa pristalicama mekšeg pristupa (ponajviše Švedskom), ali ni jedna evropska vlada nije spremna da se pojačano angažuje u Bosni.
Pri svemu tome nema potrebe da EU ponovo izmišlja toplu vodu, niti da obezbeđuje neka dodatna sredstva. U današnjoj Bosni su autoritarno-nacionalističke snage suštinski slabije nego pre nekoliko godina. Trenutna politička eskalacija je u manjoj meri izraz snage političkih elita u Bosni, nego vakuuma u sferi vlasti, kojeg za sobom ostavlja EU.
Šta bi EU, dakle, trebalo da čini? Ona se mora iznova angažovati. I mora shvatiti da će joj još neko vreme – tokom procesa integracije BiH u EU – biti neophodni i autoritarni zahvati u suverenitet Bosne i održavanje postojećeg vojnog kontingenta. Neophodna je, dakle, i politička volja i dugoročna perspektiva kojom će se stanovništvu ulivati uverenje da je bezbedno, a elitama sužavati prostor za manevrisanaje i manipulacije. Svojom sadašnjom ignorantskom politikom Evropa rizikuje da sadašnje kratkoročne uštede na kraju plati znatno višim izdacima za otklanjanje posledica takve politike.
Nemačka bi unutar EU mogla da preuzme vodeću ulogu i da Uniju na taj način izvede na ozbiljniji kurs kad je u pitanju Bosna. Nastajanje zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU i ambicija Nemačke da na međunarodnom planu igra važnu ulogu, neodvojivi su od genocida u Srebrenici i neuspeha Evrope u Bosni. To bi za Nemačku trebalo da bude dovoljno motivirajuće. U narednim nedeljama i mesecima pokazaće se da li će nova nemačka crno-žuta vlada SRN sa sebe otresti zamor Bosnom, karakterističan za prethodni kabinet. Tada će se videti i koliko će biti protivrečja između ambicija i stvarnosti nemačke spoljne politike.
Bodo Weber, Die Zeit, 03.11.2009.
Preveo Dušan Bogdanović
Peščanik.net, 05.11.2009.
