Efekat trese Nemačku – Clarkov efekat. Knjiga Mesečari: Kako je Evropa ušla u Prvi svetski rat australijskog istoričara koji predaje u Engleskoj Christophera Clarka se već godinu dana nalazi na svim bestseler listama u Nemačkoj. Ona se zasniva na opširnim arhivskim istraživanjima u osam zemalja. Odlično napisana, njom se detaljno analizira južnoevropska predistorija Prvog svetskog rata i ne samo što se osvetljava srbijanska politika pre atentata u Sarajevu, već i aktivna uloga koju su igrale Rusija i Francuska u zaoštravanju sukoba na jugoistočnoj granici Habsburškog carstva. Ključna Clarkova teza glasi da je kriza iz 1914. bila izuzetno složena, što on na impresivan način dokazuje.
Ali za uspeh njegove knjige u Nemačkoj postoji još jedan razlog. Ono što Clark piše o politici Berlina tokom julske krize 1914. prožeto je velikim stepenom razumevanja, čak i simpatije. „Blanko ček“ koji je nemački Rajh 6. jula, osam dana posle ubistva austrougarskog prestolonaslednika u Sarajevu, predao svom savezniku Austrougarskoj, bio je prema ocenama brojnih istoričara fatalan korak ka Prvom svetskom ratu jer je omogućio austrijski ultimatum Srbiji 23. jula koji je odlučujuće doprineo daljem zaoštravanju sukoba. Međutim, Clark u berlinskom punomoćju Beču ne vidi „rizičnu strategiju, već želju da se ispita snaga Rusije“.
Clark s druge strane negira nadmoć vojske nad civilnom vladom u Berlinu u danima pred izbijanje rata: „U Rusiji, Nemačkoj, Austriji, Velikoj Britaniji i Francuskoj, vojno planiranje je bilo podređeno političkim i strateškim ciljevima civilnog rukovodstva.“ On otkriva „predratni sistem“ koji se 1914. našao u stanju iz „koga je rat bio jedini izlaz“. Uzevši sve ovo u obzir, za njega je pitanje o krivici kranje nevažno. „Kriza, koja je 1914. dovela do rata, plod je zajedničke političke kulture.“
Ukoliko je Clark u pravu, Nemačka je oslobođena odgovornosti. Zaista niko ni ne zastupa tezu da je Nemačka jedina kriva za rat, već se često govori da su Nemačka i Austrougarska najodgovornije za njegov početak. Razlog za neverovatnu popularnost Clarkove knjige u Nemačkoj je taj što Clark svojom tvrdnjom o unutrašnjoj ratnoj logici predratnog sistema ostavlja po strani pitanje krivice. On je time pronašao veliku, pretežno stariju konzervativno-građansku publiku gde ga mnogi slave kao izbavitelja od nacionalnog „samoponiženja“, kome je Nemačka izložena još od objavljivanja knjige hamburškog istoričara Fritza Fischera Posezanje za svetskom moći.
Clarkov primer slede mnogi. Berlinski politikolog Herfried Münkler u svojoj daleko značajnijoj knjizi Veliki rat, nemačku politiku u leto 1914. opisuje kao „smelu“, ali ne i „neodgovornu“. On primećuje, kada je reč o blanko čeku Austriji, da je Berlin preuzeo rizik „kako bi otklonio opasnost velikog rata“. Rajh je Beču „pružio mogućnost ograničenog vojnog udara na Srbiju, kako bi izbegao rat protiv Rusije i sve njegove potencijalne posledice“. Fritz Fischer je prema Münkleru tvorac istorijske slike koju moramo da dekonstruišemo iz aktuelnih političkih razloga. „Zato što snosimo istorijsku krivicu moramo da odustanemo od spoljnopolitičkog angažmana. To se najbolje videlo tokom evrokrize kada smo izbegavali preuzimanje odgovornosti.“
Troje mladih istoričara i jedna publicistkinja – Dominik Geppert, Sönke Neitzel, Cora Stephan i Thomas Weber – ohrabreni Clarkovim i Münklerovim stavovima, u zajedničkom članku objavljenom u Die Weltu početkom ove godine sa olakšanjem zaključuju: „Pitanje o krivici, dugo vremena centralno pitanje nemačkog samopreispitivanja, ne igra više nikakvu ulogu.“ Prvi svetski rat označio je početak mnogih zala, među kojima je i pitanje „moralizovanja rata“. Multipolarni svet današnjice iziskuje kao nikada pre „realpolitički umesto moralni odgovor na svetska dešavanja“.
Za razliku od Münklera, četvoro autora iz Die Welta svoj doprinos reviziji ranijih teza o krivici za izbijanje rata ne povezuju sa pozivom za više spoljnopolitičkog angažmana, već sa odbacivanjem nadnacionalnih institucija: „Omiljena ideja o pacifikujućem dejstvu evropskog ujedinjenja, barem kada je reč o prevazilaženju nacionalnog bića, počiva na pogrešnim premisama, to jest na široko rasprostranjenom uverenju među nemačkim političarima, prosvetnim radnicima i novinarima da je Nemačka odgovorna ne samo za Drugi već i za Prvi svetski rat.“
Jedan drugi autor Jörg Friedrich se još jezgrovitije obračunava sa navodnim moralistima u nauci i javnosti. „Krivica za svetski rat pripada propagandnom sektoru“, piše on u svojoj knjizi 14/18 Put u Versaj. Friedrich u intervjuu magazinu Cicero nemačku publiku optužuje da je zaljubljena u sopstvenu krivicu: „Krivi možete biti za saobraćajnu nesreću, ali ne i za međusobno istrebljenje miliona ljudi.“ Krivica nije istorijska kategorija. „Niko ne traži krivca za reformaciju ili seobu naroda. Pitanje krivice je budalaština.“
Revizionisti u vezi sa pitanjima iz 1914, od Clarka do Friedricha, razlikuju su u mnogome, ali im je zajedničko to što se oslanjaju isključivo na diplomatiju i državne sankcije kada je reč o predistoriji Prvog svetskog rata. Ni reči o političkim sistemima i društvima iz tog perioda. Ovo usko gledanje na stvari ima svoju cenu, jer otežava poređenje spremnosti za rat kod pojedinih nacija. U svim zemljama koje su ušle u rat 1914. postojala je jedna ratna partija, ali je ona u Nemačkoj bila daleko uticajnija nego u Francuskoj i Velikoj Britaniji. Razlozi za to sežu daleko u prošlost. Nemačka nije bila parlamentarna, već ustavna monarhija. Glavnokomandujući vojnih snaga, institucija preuzeta iz Pruske po ujedinjenju Nemačke, bio je nemački Kajzer, koji nije odgovarao parlamentu. Time je delić apsolutizma unet u nemačko ustavno pravo i ustavnu stvarnost.
Uspon socijaldemokrata, koji su još 1890. postali najjača partija a posle parlamentarnih izbora 1912. i najjača frakcija u Rajhstagu, ispunjavao je vladajuće slojeve velikim strahom. Mnogi političari i publicisti sa desnice smatrali su rat jedinim trajnim rešenjem kojim bi se mogao sprečiti zaokret ulevo i dalja demokratizacija nemačkog društva. Nemačke vojne novine 1911. pišu: „Velikodušni rat bi bio veoma blagotvoran za unutrašnju situaciju, iako bi to bilo izuzetno bolno za neke porodice.“ U Postu, vodećim novinama slobodarsko-konzervativne nemačke rajhspartije, 26. avgusta 1911. mogli smo da pročitamo: „Rasprostranjeno je uverenje da bi se ratom rezrešila naša neizvesna politička situacija i otpočelo ozdravljenje političkog i socijalnog stanja.“ Kada je August Bebel, predsednik SPD, 9. novembra 1914. citirao ove navode u Rajhstagu kako bi upozorio na prestojeću katastrofu velikog rata, dočekla ga je salva smeha i uzvici poslanika desničarskih partija: „Sve je bolje posle rata.“
Rajhskancelar Theobald von Bethmann Hollweg nije delio stavove ratnih partija. On je strahovao da bi rat osnažio socijaldemokratiju i doveo do pada monarhije. Sve do leta 1914. odbacivao je preventivni rat protiv sila Antante, Rusije, Francuske i Velike Britanije. Posle sarajevskog atentata je popustio pod pritiskom vojske učinivši ono što je od njega očekivala ratna partija: blanko čekom Austriji svesno je preuzeo rizik da sukob Beograda i Beča može da preraste u svetski rat.
Hollweg je razloge za oklevanje negovestio 24. februara 1918, nekoliko meseci pre odlaska sa mesta kancelara, u razgovoru sa Conradom Haußmannom, poslanikom naprednjačke narodne partije: „Da, bože, u određenom smislu bio je to preventivni rat. Rat se nad nama nadvijao, vojska je tvrdila da će za dve godine biti još opasniji i neizbežniji i da sada možemo da pobedimo, ali ne smemo oklevati. Da, vojska.“ Bivšeg kancelara mučila je sumnja. Rat je besneo u njemu. Pitao se da li rat može da se izbegne i šta on može da učini. „Svi narodi su krivi, a Nemačka snosi veliki deo krivice.“
Za razliku od revizionističkih istoričara danas, Hollweg nije izbegavao pitanja o krivici. Prema sopstvenom svedočenju, tokom jula 1914. on nije reagovao kao „mesečar“, već, protivno svojim uverenjima, kao igrač na sve ili ništa. Indirektno je priznao da je Nemačka jula 1914. vodila politiku zaoštravanja sukoba, precizno označivši pokretačku snagu iza tog procesa – vojno rukovodstvo.
Suprotno Clarkovim i Münklerovim tezama, politika se u Nemačkoj u odlučujućem trenutku pretvorila u izvršni organ vojnih interesa. Clarkova teza o „zajedničkoj političkoj kulturi“ u Evropi 1914. iziskuje određene ispravke. Ključnu nemačku karakteristiku ubedljivo prikazuje Jörn Leonhard u svojoj knjizi Pandorina kutija: „U Nemačkoj je nedostajala delotvorna civilna protivteža, jedna efiksana kontrola vojske, zato je nastao vakuum u kome su prevagu odnele panične uobrazilje o opkoljavanju i ishitreno oslanjanje na uobičajene obrasce reakcije. Nemačka zbog svoje politike do 23. jula 1914, to jest zbog vršenja pritiska na austrijsku vladu da iskoristi novonastalu situaciju kako bi se obračunala sa Srbima, snosi posebnu odgovornost za julsku krizu.“
Odbacivanje moranih pitanja od strane mlađih revizionista neodoljivo podseća na ideološke sukobe iz prošlosti. U Prvom svetskom ratu je nemačka ratna ideologija suprotstavila univerzalističkom moralu zapadnih demokratija narative potekle iz dubina nemačke kulture, odbacujući kosmopolitske norme poput slobode, jednakosti i bratstva. „Realpolitika“, nemački pojam iz polovine 19. veka koji se odavno odomaćio u mnogim svetskim jezicima, u zemlji svog porekla je bio sveden isključivo na politku sile praćenu odlučnim odbacivanjem navodno licemernih zapadnih ideala ljudskih prava i demokratije. Upravo se na ovaj narativ posle 1918. oslanjala intelektualna desnica vajmarske republike, takozvana konzervativna revolucija – pokret čijim su se idejama po potrebi vraćali i nacionalsocijalisti.
Stvaranje prve nemačke demokratije, Vajmarske republike, bilo je, kao što je dobro poznato, posledica nemačkog poraza u Prvom svetskom ratu. Tek su krajem rata umerene snage buržoazije i radništva, koje su predstavljali katolički centar i levo-liberalna naprednjačka narodna partija sa jedne i SPD sa druge strane učinili prve korake ka saradnji bez kojih bi parlametarna demokratija bila nezamisliva. Rođenje demokratije iz poraza bilo je najveći teret vajmarske države i jedan od najdubljih uzroka njenog sloma. Međutim, ovaj kontekst ne možemo da nađemo u revizionističkoj literaturi o Prvom svetskom ratu.
Negiranjem veze između odbojnosti prema demokratiji kod nemačkih elita pre 1914. i nemačkog puta u Prvi svetski rat, jeste u stvari pokušaj da se u starom maniru Versajski ugovor proglasi uzrokom svih zala koja su usledila. Ako je nemačka kriva „samo“ za Drugi svetski rat, ali ne i za Prvi, onda nije daleko ni tvrdnja da je Hitler bio „samo velika greška“ nemačke istorije. To se do sada nije usudio da napiše niko od revizionista. Ali, ako je tačno da se Clarkov efekat može objasniti duboko usađenim nacionalno apologetskim potrebama, onda je lako pretpostaviti da su mnogi Nemci već izvukli ovakav zaključak.
Doprinos revizionista razumevanju stvarnosti je krajnje sporan. Münkler je u pravu kada upozorava da Nemačka ne treba da odbacuje svaku humanitarnu intervenciju ili mere za podsticanje mira pozivajući se na svoju prošlost. Ali krajnje je neumesna preporuka da se iz aktuelnopolitičkih razloga smanji samokritičko posmatranje našeg udela u izazivanju Prvog svetskog rata.
Još neobičniji su nacionalni, čak nacionalistički tonovi četvoro autora iz Die Welta. Kada prebacuju zagovornicima nadnacionalnog ujedinjenja Evrope da žele Evropu bez nacija, oni se služe upravo onim raspoloženjem i resantimanima na koje se pozivaju AfD a povremeno i CSU. „Načelo pisanja istorije bez normativnog balasta“, tvrdi jedan od autora teksta iz Die Welta, „dovodi do zabuna.“ Istorijska nauka, koja sledi ovaj stav, završiće ili u ispraznom pozitivizmu ili kod specifično nemačkog shvatanja „realpolitike“ koje je Nemačku odvelo u Prvi svetski rat. Vreme je za samopreispitivanje revizionista.
Heinrich August Winkel je profesor nove istorije na Humboldt univerzitetu u Berlinu.
Die Zeit, 18.08.2014.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 23.08.2014.
PRVI SVETSKI RAT