U ovim zapisima nema mesta nagađanjima, ali nam se sve čini da će kosovska večera u Briselu proteći bez Vuka Brankovića. I red je jednom da bude.

Odavno smo zapazili da baronica Ešton i frau Merkel očijukaju ili se, kako bi se grublje reklo, domunđavaju u vezi sa Kosovom. Tu nelegalno uistinu nečeg ima. Možda sve i nije ilegalno, jer ponešto vidimo. Otputovao je u Brisel famozni državni vrh – kakva država takav i državni vrh – u grad poznat po čipkama i diplomatskim dogovorima. Ne znamo ko je na čelu kolone, da li sam vojvoda Toma N. ili Gospodar Vučić ili pak I. Dačić. Kako god bilo, večera je izvesna i zvanično se pominje. Nikada nije bilo ni u mitološkoj ravni, ni u stvarnosti, kosovske večere bez Vuka Brankovića, a sada ide Vučić, pa ćemo videti. Postoji neki dokument nemački za koji kažu – možda je i tako – da nije siguran, ali opet ima tu nečega. Zvaničnici su pred polazak poštedeli narod junačenja i zaklinjanja, ali su nešto neodređeno mrsili. Izvesno je samo da će večere biti. I vina i viskija. Sve bez Vuka B.

Neki su znaci jasni, neki nisu, ali moramo se potruditi da ih čitamo i da nešto o tome kažemo – onako bez nagađanja.

U kosovskoj delegaciji H. Tačija je i jedan pravi pravcati Srbin, a Dačić nije uspeo da nađe nekog Albanca na jugu Srbije, ali i tu se nešto promenilo. No, i oni su uoči ovih pregovora zaigrali svoju kartu i gle čuda složili su se sa Srbima na severu KiM. Zaista su se složili. Neće Srbi sa severa KiM da imaju svog Dodika, ali neće ni Albanci da imaju svog Dodika. I jednima i drugima je izgleda dosta onoga iz Bosne. Ko ovo ne vidi, ne vidi da se nešto počelo događati oko Kosova. Srbija i Kosovo se kao države ne moraju priznati – niko to i ne traži – ali pristaju na “međusobno poštovanje teritorijalnog integriteta”. Obe strane – nigde se ne pominje reč država – se moraju boriti za mesto u OUN i to zajedničkim naporima kako bi jednoga dana bile u EU. “Oficiri za vezu”, a to je eufemizam za ambasadore, će biti pri vladama. Sve bez dva Dodika, odnosno bez ikakvog Dodika. I uzajamnog dodikovanja, jer svaka strana je “autoritet na svojoj teritoriji”. I tako dalje. Amerikanci su daleko, ali su za svaki slučaj prekomponovali trupe iz Avganistana na Kosovo uz granicu sa Srbijom. Dok ovo zapisujemo državni dvojac ima ovaj dokument u rukama, ali još nismo sigurni kako ga ko čita. Vuk Branković, izvesno je, neće biti garant novog stanja u odnosima između Kosova i Srbije. Naravno, imaju i Albanci svog nekog De Gola, a ne samo mi Srblji. Ili nekog K. Adenauera, jer ovih dana svi se ubiše na tenderu za neku takvu veličinu – no, o tome nećemo. Još jedna bi napomena bila nužna: da su Srbi i Albanci sami, ovog ne bi bilo, ali posla su se prihvatili Nemci i Englezi. Najvažnije je da su se oni sa severa KiM i oni iz Preševa, Bujanovca i Medveđe makar u nečem složili. A ako nisu, sve opominje da će tako jednom morati da bude. Sam I. Dačić je izjavio da Kosovo “nije naše” i da su nas lagali svi, a lagao je godinama i on. Još samo da H. Tači izjavi – a još nije – da ni Kopaonik i Kragujevac nisu albanski.

Videćemo, ali za mnogo šta je kriv Vuk Branković koji nam se vekovima mota oko nogu – a davno je umro u turskoj tamnici.

I sad jedno pitanje koje nam je upravo muka u ovom zapisu – je li ovo moglo i ranije ovako da počne i da nevolja manje bude? Moglo je naravno. Još pre ravno sto godina, i postojao je plan, jasan, i autori su bili neki Tucović ili Kosta Novaković, da druge ne pominjemo. Ima se utisak da mi o ovome zapisujemo ovako, a večera nije briselska još završena. Još ima vremena da neko napusti večeru ili da neko “prozove” onog nesrećnog Vuka Brankovića. Za sada je makar to dobro da njega u delegaciji zvanično nema. A ima dosta lepe plakate po zidovima i obznanjuju narodu ono što je onaj Rus jednom zapisao na moskovskoj televiziji da je Z. Đinđić agent Zapada, a ne ime za pamćenje. I znak o koji ćemo se spoticati, kako za sebe kaza onaj mladić iz Nazareta koga umoriše preci cara Konstantina i na krst raspeše. Onako sramno kao i Zorana Đinđića, koga bukvalno streljaše bez suda na pravdi boga kao invalida. Reći će neko da smo mi optimisti u vezi s kosovskom večerom u Briselu. A jesmo, jer samo oni koje su decenijama ubijali pesimizmom imaju pravo da budu optimisti. Uzgred, da se nečim pohvalimo što nikad ne činimo – lično smo na funkciji potpredsednika Novog optimizma i to bez ograničenja mandata.

Možda smo otišli predaleko, a večera tek što je počela u Briselu.

Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 13.03.2013.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)