Uprkos naslovu koji se može shvatiti kao ciničan i donekle zloban, želeo bih na početku da razuverim čitaoce. Naime, ironija je samo fusnota. Ovaj tekst treba razumeti kao podsećanje na 35. godišnjicu Islamske revolucije u Iranu i skroman doprinos komparativnoj politici kroz poređenje dve autoritarne ličnosti. Smatram da uprkos različitom kontekstu, vremenu i na kraju krajeva izgledu, ova dva čoveka dele određene političke crte.
Prozapadni vladar Irana Šah Reza Pahlavi svrgnut je 1979. godine udruženim snagama različitih grupa koje su odražavale nezadovoljostvo iranskog naroda. Ipak, ubrzo je vođa islamista ajatolah Ruholah Musavi Homeini, na talasu verskih strasti i poštovanja koje Iranci tradicionalno gaje prema verskim vođama, uspeo da nametne svoje viđenje budućnosti Irana i da se tokom rata sa Irakom učvrsti na mestu neprikosnovenog vođe. Osnovni problem sa kojim se Homeini suočio nakon dolaska na vlast bio je čime zameniti korumpirani i neefikasni sistem upravljanja koji se primenjivao pod Šahom? Kao odgovor, on uvodi koncept upravljanja islamskog vođstva (Velayat-e faqih). Polazeći od toga da je šerijatsko pravo savršeno te da ne treba tragati za novim sistemom upravljanja, on zaključuje da svi zakoni koje parlament donese moraju biti u skladu s njim. Jedini problem je kako osigurati da se ovo savršeno pravo pravilno primenjuje i obezbedi savršeno funkcionisanje države. Osnov svoje teorije on je izložio u nizu predavanja 1970. godine.
Ukratko, imajući u vidu raširene probleme u Iranu početkom druge polovine prošlog veka (korupcija, slaba uprava, siromaštvo itd.), on predlaže prenošenje islamskog koncepta starateljstva u političku sferu. Starateljstvo u islamskom ali i u drugim pravnim sistemima, nužno pretpostavlja dve strane, jednu koja nije sposobna da razume svoje okruženje i donosi odluke o svom životu i drugu koja ima potrebne kapacitete i voljna je da se stara o zaštiti interesa druge strane. U ovom slučaju celokupan iranski narod je nesposoban da odlučuje te vrhovni verski vođa preuzima stvar u svoje ruke i stara se o zaštiti njegovih interesa. Treba primetiti da je ovaj koncept potpuna suprotnost demokratskom principu u kojem je narod vrhovni izvor suverenosti, a ne masa nesposobna da zaštiti svoje interese. Starateljstvo nad narodom bi obavljali verski učenjaci, tj. ličnosti najupućenije u šerijatsko pravo, na čelu sa vrhovnim vođom.
Tako ajatolah Homeini, kao mudrac nad mudracima, postaje vrhovni vođa, tj. staratelj celokupne države. Iako moja namera nije da detaljno opisujem desetogodišnju vladavinu Homeinija, treba pomenuti da je on prevazišao Šaha u surovosti i potiskivanju različitog mišljenja, doprineo masovnoj emigraciji, sprovodio mučenje i masovna pogubljenja političkih protivnika itd. Takođe, njegov verski ekstremizam, najbolje oličen u izricanju fatve tj. poziva na ubistvo pisca Salmana Rušdija zbog objavljivanje knjige Satanski stihovi, dobro je poznat.
Na razvojni put Aleksandra Vučića nije potrebno trošiti reči, jer smatram da su čitaoci imali prilike da se sa njim upoznaju.
U čemu su, dakle, ove dve ličnosti slične?
Prvo, obojica su na vlast došli kroz oštre kritike prethodne vlasti, da na početku svoje vladavine iz čisto pragmatičnih razloga ne bi ukinuli one poteze koje su ranije kritikovali. Homeini je kritikovao državnu politiku Šaha Pahlavija, naročito niz društvenih reformi sprovedenih u okviru tzv. Bele revolucije 1963. godine (preraspodela zemlje, davanje biračkog prava ženama itd), da po dolasku na vlast ne bi ukinuo te reforme. On takođe nije obnovio kalifat (islamska država koju su osnovali naslednici proroka Muhameda), već je zadržao republikansko uređenje, koje je doduše prilično obesmislio uvođenjem opisanog koncepta starateljstva. Vučić je otišao i dalje od toga te po dolasku na vlast eksplicitno zagovara politiku koju je tokom većeg perioda svoje političke karijere u najmanju ruku prezirao.
Druga sličnost je kult ličnosti, tj. može se slobodno reći natprirodna svojstva koja im se pridaju kroz mrežu poltrona i kontrolu javnog mnenja. Homeini je slavljen kao veliki vođa, spasitelj nacije i oličenje islamske revolucije, na šta se Iranci neprestano podsećaju 25 godina nakon njegove smrti. Čak je više puta eksplicitno pomenut u ustavu Islamske republike Iran. Iako se, za sada, ne pominje u ustavu, Vučićeva nepodmitljivost, oštroumnost i pragmatičnost dobija mitske razmere. On se kroz svakodnevnu baražnu vatru izjava, pre svega njegovih stranačkih vojnika, koje sladostrasno prenosi većina medija, suprotstavlja mračnoj sili. Iako je jasno da u ovakvoj podeli uloga mračna sila koja državu i narod treba da odvuče u ponor i vrhovni vođa koji to nastoji da spreči moraju da postoje, nejasno je ko, u odsustvu odgovarajućeg spoljašnjeg neprijatelja, čini mračnu silu? Ipak, najviše plaši relativna lakoća sa kojom je prvi potpredsednik zadobio poverenje javnosti, koje je u suštini ostvareno hapšenjem jednog čoveka.
Treća sličnost, što je i srž ovog teksta, jeste sistem upravljanja (starateljstvo nad državom), koji je ajatolah Homeini izmislio i primenio. Ovaj koncept izričito odbacuje institucionalne aranžmane i pluraritet kao mehanizme kontrole vlasti i kao odgovor na sve izazove sa kojima se jedna država u procesu modernizacije susreće predlaže apsolutnu vlast jednog čoveka, čije znanje i ličnost predstavljaju jedinu garanciju protiv mogućih devijacija. Slično, prvi potpredsednik ne ističe definisani politički ili ekonomski program, već kao odgovor na izazove i jedinog garanta razvoja i uspeha republike nudi sebe. Doduše on formalno ne odbacuje institucionalne aranžmane ograničenja moći, ali svakako njihovo postojanje čini besmislenim. Iako se formalno zalaže za nezavisno pravosuđe, njegova dela pokazuju da zapravo ne radi na njihovom osnaživanju. Slično, oštrina i ton odnosa prema opoziciji, ili onoga što je od nje ostalo, ukazuju da on čini sve da sistematski demontira bilo kakve naznake različitog mišljenja.
Čini se da se danas nijedna odluka ne može doneti bez saglasnosti prvog potpredsednika. Tako on odlučuje o održavanju izbora, sklapanju sporazuma sa Kosovom, pridruživanju Evropskoj uniji, predlozima zakona, sudbini reformi, održavanju parade ponosa, krivici lica protiv kojih se vodi sudski postupak, sudbini FK Crvena Zvezda, najavljuje hapšenja, dovodi strane investitore, spasava decu iz mećave itd. Čini se da ne postoji sfera koja se njega ne dotiče i u kojoj on nema presudan uticaj i viziju. Široki koncept javne vlasti u Srbiji previše je uzak za njega i institucije. U ovom sukobu uvek će pobediti on, a ne institucije. Zapravo, kada malo bolje razmislimo, sukoba i nema, jer su mu institucije, nesposobne da odlučuju, tu ulogu dobrovoljno prepustile. Drugim rečima, on po svemu sudeći ima ulogu vrhovnog vođe, ajatolaha ili staratelja nacije.
Obojica ajatolaha se iracionalno uzdaju u sopstvenu sposobnost da kontrolišu sve, odbacujući pritom (Homeini eksplicitno, Vučić implicitno) mehanizme provere i ravnoteže između različitih institucija i pluralitet mišljenja kao brane zloupotrebi moći i osnove dobre vladavine. Iako ovakav pristup, na prvi pogled, potcenjuje sposobnost građana da prepoznaju njegovu plitkost, obojica dobro poznaju mehanizme sticanja vlasti, psihologiju ljudi i društvene i političke prilike sveta u kojem žive.
Konačno da pomenem i par razlika. U svojim javnim nastupima Homeini nije pridavao značaj privrednom razvoju govoreći da je to za magarce. Vučić s druge strane, stalno naglašava važnost ekonomskog razvoja. Jedini problem je što konkretni rezultati izostaju. Takođe, Homeini je po svemu sudeći bio tvrd čovek. Po povratku u Iran nakon petnaestogodišnjeg izgnanstva odgovorajući na pitanje šta oseća rekao je… ništa. Vučić je po ovom pitanju ambivalentan, nekada prilično sklon melodrami, patetici i suznim očima, a nekada štur na rečima.
Kako Iran, koji je neuporedivo snažnija država sa ogromnim prihodima od nafte, izgleda posle više od 30 godina „starateljstva“ možemo videti. Kako će „naša“ Srbija izgledati posle 30 godina „starateljstva“, možemo samo da pretpostavimo.
Peščanik.net, 18.02.2014.