U ime AV

Najbolji student u istoriji Pravnog fakulteta svakodnevno vređa i preti sudijama i tužiocima koji ne pristaju da budu njegovi telohranitelji. Oni koji veruju da presude i dalje treba da počinju sa „U ime naroda“ su se samoorganizovali u neformalnu zajednicu javnih tužilaca i sudija Odbrana struke. Govore Snežana Vidojković, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu, Savo Đurđić, sudija Apelacionog suda u Novom Sadu u penziji, Radovan Lazić, tužilac Apelacionog javnog tužilaštva u Novom Sadu, Gordana Vidojković, sudija Višeg suda u Požarevcu, Vesna Danilović, sudija Ustavnog suda, Tanja Kandić, sudija Apelacionog suda u Kragujevcu, Vladimir Vučinić, advokat, i Bojan Božović, sudija Višeg suda u Novom Sadu.

Snežana Vidojković: Još je Dušanov zakonik 1349. godine propisao da sve sudije treba da sude po Zakoniku, a ne po strahu od carstva. Ukoliko to prenesemo na današnje vreme, onda to znači da sudije treba da sude po zakonu, Ustavu, na osnovu dokaza o spisima predmeta i slobodnog sudijskog uverenja. Međutim, postavlja se pitanje šta raditi ako im se zamera što sude po zakonu, što sude po dokazima, šta ako im se zamera što su donete neke odluke, šta ako se zamera tužiocima što su neka lica optužena a neka lica nisu, što su nekima određeni pritvori, a nekima nisu.

Upravo grubo uplitanje kako izvršne, tako i zakonodavne vlasti, a pre svega izvršne vlasti u liku predsednika Republike Srbije, dovodi do toga da se stvaraju veliki pritisci za sudstvo i tužilaštvo, i zbog toga je struka odlučila sada nešto da kaže. Sudije se inače retko oglašavaju u javnosti, mi smo svi nekako zauzeti svojim predmetima, suđenjima, nosimo kući, diktiramo presude, tužioci dežuraju, nemamo zapisničare, kucamo te presude i druge odluke… nemamo pripravnike, nemamo saradnike. Jednostavno, ljudi odlaze iz pravosuđa i to je takođe neki pokazatelj. Ostaćemo jako brzo bez kadrova. Sve je to neki pokazatelj i alarm da nešto moramo da uradimo. Koji su to događaji koji su doveli do toga da se udružimo? To su događaji koji su pokrenuli direktan atak na sve nas. O tome će više govoriti naši govornici.

Savo Đurić: Nakon izjave predsednika Republike da će svi tužioci koji ne štite zakon i poredak – a pitanje je šta se pod poretkom podrazumeva, jer nije rečeno „ustavni poredak“ – izdato je prvo saopštenje grupe Odbrana struke, koje je potpisao 621 sudija i tužilac. Nakon izjave predsednika Republike da će on lično podneti krivičnu prijavu protiv tužiteljke koja je zakonito preduzimala radnje u predistražnom postupku povodom protivpravno postavljenih traktora u Pionirskom parku u Beogradu, saopštenje je potpisalo 317 pravosudnih funkcionera. Ukupno je preko sedam stotina sudija i tužilaca reagovalo, što ima veliki značaj za pravosuđe, jer se mi izuzetno retko na ovaj način obraćamo javnosti, a to uopšte nije mali procenat, zato što sudija i tužilaca ukupno ima nekoliko hiljada aktivnih.

Nažalost, i pored svih naših reakcija i obraćanja javnosti, nedozvoljeni uticaji su nastavljeni, i to više puta. Došli smo u stadijum da sve zavisi od pritiska javnosti. Dakle, mi kao sada neformalna grupa više stotina sudija i tužilaca želimo da javnost upoznamo sa bitnim razlikama i činjenicama našeg angažovanja isključivo u odbrani struke. Mi pre svega želimo da podržimo i ohrabrimo kolege, tužioce i sudije, čak i u uslovima te neverovatne kampanje protiv sudske i tužilačke vlasti. Da uprkos pretnjama sudijama i tužiocima od strane zvaničnika izvršno-političke vlasti, nastave da rade svoj posao, rukovodeći se isključivo i beskompromisno sudskom zakletvom, Ustavom i zakonom.

Upozoravamo u tom delu sve nosioce političke vlasti – i ovo vam zvuči možda malo i preteće, ali verujte da nije, jer smo dugo čekali na korekciju ponašanja – da se drže podalje od pravosuđa. U kom smislu? U tom smislu što ćemo se mi na sve dozvoljene i dostupne načine odupreti svakoj vrsti zloupotrebe položaja i funkcija, kao i svakom neprimerenom uticaju, ovo posebno imajući u vidu da smo mi, kao sudstvo i pravosuđe u širem smislu reči, korektori njihovog zakonitog postupanja, a ne obrnuto. Pravosudni organi su održali neke sastanke, ali ne sa ovom temom. Oni nisu imali snage da osude protivpravni pritisak na sudstvo i na tužilaštvo, i Visoki savet sudstva i Visoki savet tužilaštva. Visoki savet tužilaštva je doneo neke odluke, ali one se ne tiču, recimo, izjava predsednika Republike, a Visoki savet sudstva čak najnoviju sednicu nije ni održao 6. juna, jer su opstruirali istaknuti pravnici. Njima je izgleda bilo mnogo što su, negde tamo od polovine maja, počele da se snimaju sednice Visokog saveta sudstva, i tamo smo mogli čuti različite stvari, pored ostalog i ocenu predsednice Vrhovnog suda da nije potrebno da reaguje Visoki savet sudstva na pritiske na sud i sudije, iz razloga što je to toliko često da je nepotrebno reagovanje. Mislim, to je začuđujuća izjava jednog visokog funkcionera, kao što smo odavno očekivali konferenciju za medije, razloge i pravce istrage recimo u slučaju „Nadstrešnica“, ali i dalje postupanje tužilaštva u svim spornim pitanjima, u tužilaštvu od strane Zagorke Dolovac, vrhovne javne tužiteljke.

Radovan Lazić: Već odavno možemo konstatovati da poverenje građana u javno tužilaštvo ne postoji. To nije nešto što se pojavilo sa padom nadstrešnice, nešto što se pojavilo prošle godine, pa ni u zadnje dve-tri godine. To traje već decenijama. Zbog čega je tako? Mislim da je odgovor vrlo jednostavan: to je posledica servilnog odnosa vrha tužilaštva prema izvršnoj vlasti. Kad kažem vrh tužilaštva, u prvom redu mislim na vrhovnog javnog tužioca, nekadašnjeg republičkog javnog tužioca, i na Visoki savet tužilaštva. To je organ koji bi trebalo da zaštiti tužilaštvo od izvršne vlasti, da zaštiti samostalnost tužilaštva i da omogući tužilaštvu da po Ustavu i po zakonu vrši svoje nadležnosti, da goni učinioce krivičnih dela i da štiti javni interes. To Visoki savet tužilaštva ne radi.

Zbog takvog odnosa vrha tužilaštva vlast je, to možemo sad reći sasvim opravdano, počela da doživljava i tužilaštvo i čitavo pravosuđe kao svoj servis. Gledali smo kako se milioni para budžetskih sredstava odlivaju u sumnjive poslove i u velikoj meri u privatne džepove najviših funkcionera izvršne vlasti. Da li smo imali ijedan predmet visoke korupcije, ne rešen nego uopšte započet postupak? Nismo ga imali, iako smo još 2018. doneli zakon, uspostavili normativni okvir i formirali posebne organe za suzbijanje korupcije i u sudovima i u tužilaštvima. Praksa tih organa je bila da su se uglavnom bavili prevarama u privredi, a da se visoke korupcije u stvari nijedan od tih organa nikada nije ni dotakao. I šta se onda dešava? Onda se krajem prošle godine u novembru obruši nadstrešnica u Novom Sadu i ubije 16 ljudi.

Možemo reći da je tada najviša korupcija – jer se opet radilo o projektu od državnog značaja – imala smrtnu posledicu i da je 16 ljudi na žalost stradalo. Studenti u stvari samo traže pravdu i za većinu, odnosno za četiri studentska zahteva, adresa je tužilaštvo, u ovom trenutku, a ako gledamo malo šire, onda tužilaštvo i sud. Vlast na to odgovara prilično nespremno i prilično zatečeno, pa pokušava da se tome suprotstavi na različite načine: prvo nekim sitnim mogućnostima prevare, nekim igrama, potkupljivanjem… jer to vlast inače stalno radi. Međutim, to ne prolazi, i ne samo što ne prolazi, nego se širi i ulazi u sve, bukvalno sve segmente društva. To vlast ozbiljno zabrinjava. Sada više ovaj servilan odnos tužilaštva nije dovoljan. Jer, pošto druge metode nisu dale rezultate, ovu pobunu na neki način treba ugušiti, treba je suzbiti, a mač je u rukama tužilaštva. Čak se ni vrh tužilaštva, i moramo i to priznati, u prvom momentu ne snalazi.

Onda se pojavljuje jedan revnosni tužilac, glavni javni tužilac Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, koji pokazuje kako se izlazi u susret očekivanjima vlasti i kako se ispunjava ono što vlast od tužilaštva očekuje, a što nema veze ni sa zaštitom Ustava, ni sa zaštitom zakona, ni sa zaštitom javnog interesa. Ipak, to ne funkcioniše sasvim kao po loju, pa je ovaj duh pobune ušao i u delove tužilaštva. Tako imamo situaciju da se događa neka odluka nekog tužioca u Nišu, koja predsednika jako naljuti, pa onda predsednik zapreti da će svi tužioci koji ne budu štitili zakon i poredak biti zamenjeni. Pa onda imamo tužiteljicu u Beogradu koja se usudila da postavi pitanje kako su stotine traktora došle u centar grada i parkirane u Pionirskom parku, uprkos nekim propisima o zaštiti životne sredine i drugima. To predsednika takođe strašno ljuti. Tada počinje pretnja i razrešenjem i krivičnim gonjenjem. Nešto što se nikada nije događalo, da najviši predstavnik izvršne vlasti oličen u predsedniku Republike, i nesumnjivo politička figura koja ima najvišu moć u našem društvu, direktno preti tužiocima. Ranije je bilo uticaja, bilo je pritisaka, ali ja se ne sećam takve direktne pretnje i čini mi se da ih i nije bilo.

Predsednik sada preti i onom vrhu tužilaštva koji mu je do juče toliko servilno služio. Inače, taj vrh tužilaštva na sve te pretnje ćuti. I vrhovni tužilac i Visoki savet tužilaštva ćute, prave se da ih ne vide i da ih ne čuju. Da bude stvar još gora, Visoki savet tužilaštva održi sednicu na kojoj govori o nedozvoljenim pritiscima na tužilaštva, na kojoj razmatra izveštaj poverenika tužilaštva, pa onda čak i usvoji, znači, odluku o postojanju nedozvoljenog uticaja od strane jednog opozicionog političara i jednog opskurnog režimskog tabloida, a ignoriše onaj najopasniji pritisak koji dolazi iz najužeg centra političke moći u našoj zemlji. Međutim, i takav stav Saveta nije dozvoljen, pa se može primetiti da već nekoliko meseci političke vlasti ulaze u obračun i sa takvim vrhom tužilaštva.

Odgovor na to je da se preuzima model postupanja glavnog javnog tužioca Višeg javnog tužioca u Beogradu, i da kreće zloupotreba javnog tužilaštva u svrhu gole, otvorene represije i izvan Beograda, što donedavno uglavnom ipak nije bio slučaj. Poslednji događaj koji to dokazuje je hapšenje i određivanje kućnog pritvora dekanki Medicinskog fakulteta u Novom Sadu. Na to isto svi tužilački organi, koji treba da štite samostalnost javnog tužilaštva, ćute. Tako da možemo zaključiti da preko Vrhovnog javnog tužioca i preko Visokog saveta tužilaštva vlast zloupotrebljava javno tužilaštvo i stavlja ga u službu otvorene represije prema građanima i prema aktivistima, prema svim pokretima koje vlast vidi kao opasnost za svoj opstanak, za svoj politički uticaj i političku moć, za svoje finansijske i ekonomske interese.

Gordana Vidojković: Pravosuđe nije u funkciji pravde, nego je u funkciji, odnosno u službi izvršne vlasti. Oni tako doživljavaju pravosuđe i iz tog razloga smo svedoci sve učestalijih pritisaka na pravosuđe. Otvoreno čujemo nezadovoljstvo od najvišeg predstavnika državne vlasti, predsednika Republike. Podsetiću vas da je on skoro, u samo četvorominutnom, možda i kraćem obraćanju, direktnim uključenjem u jednu televizijsku emisiju, prekršio 11 odredbi Ustava.

Naravno, ovakvo ponašanje ima i određenu predistoriju koja nas je i dovela do ove situacije. Naime, predsednik Republike, još dok nije to bio, višestruko je kršio Ustav. Podsetiću vas samo da je kao prvi potpredsednik vlade on upoznao javnost i uveo u slučaj Miroslava Miškovića, da je zatim komentarisao i slučaj Dragoslava Kosmajca, i da je sve naizgled počelo možda i naivno, aferom Asomacum, odnosno navodnom zloupotrebom jedne lične karte. Eskaliralo je kroz mnoge afere, odnosno događaje koji nisu sistemski ispitani. Podsetiću vas samo na prvi u nizu, Savamalu, i zaista ne bih da spekulišem da li bi se zauzdale ostale afere, i da li bi do njih došlo da je pravosuđe tada radilo posao na koji ga obavezuje Ustav.

Mislim da treba da vas podsetim na ono što je sledilo nakon afere Savamala: tu je bila i afera helikopter i Krušik, zatim paljenje kuće novinara, Pandorini papiri, afere sa sumnjivim diplomama najbližih saradnika, kontaminiranje dokaza koje je BIA prezentovala, kontaminiranje dokaza u slučaju Belivuka, Jovanjice, zatim su usledile i velike tragedije kao što su Ribnikar, Dubona, Orašje. Imali smo čuveni slučaj naplatne rampe u Doljevcu. Da ne dužimo dalje sa listom tih događaja, poslednji u nizu je neispitana upotreba zvučnog topa. Očigledno je da građani pravdu traže i da u takvim uslovima ne mogu da je nađu, ne mogu institucionalno da je ostvare kad najviši predstavnici političkih vlasti krše Ustav na ovaj način. Takve afere i nemogućnost ostvarenja pravde kroz institucije zapravo su uzrok ogorčenosti naroda koji je željan pravde izašao na ulicu, i u nemogućnosti da je nađe, smatrao da je to sad jedini način pritiska da izrazi svoje nezadovoljstvo.

Predsednik Republike svakodnevno, permanentno kršeći Ustav, zapravo dovodi do toga da naš poredak najviše liči na istočnjačku despotiju. Predsednik države i presuđuje i optužuje, on određuje i ko treba da bude u pritvoru i ko ne treba da bude u pritvoru. Vratiću se samo na to da smo imali svi prilike da čujemo to uključenje u televizijski program. On nije nosilac ni zakonodavne vlasti, da bi u takvom obraćanju najavljivao donošenje nekakvih zakona koji će disciplinovati sve sudije. Dakle, sva ta kršenja su bila toliko izrazita da se nisu zaustavljala samo na pretnjama – i kolega Radovan je o tome govorio – pretnjama konkretnim tužiocima, sudijama koje u tim predmetima postupaju i kakve oni odluke treba da donesu, već je vređao i lično dostojanstvo ljudi koji su pritvoreni. Jasno je da se u trenucima pada političkog rejtinga i političke moći – suprotno razumu, što bi bilo da vratimo institucije u zakonski okvir – poseglo za drugim rešenjima, rešenjima dodatnog pritiska. Taj pritisak se, svedoci smo ovih dana, i posebno pojačava, gde predsednik države najavljuje i neke promene Ustava, kako bi se obračunao sa neposlušnim pravosuđem.

Vesna Danilović: Mi svedočimo da se izjave najviših organa vlasti, a pre svega predsednika Republike Srbije, mogu tumačiti kao ozbiljne pretnje, imajući u vidu poziciju sa koje upućuje represivne poruke nosiocima sudske i tužilačke funkcije, te resurse kojima raspolaže, tačnije, koje je u neku ruku i prisvojio i podredio, kao i evidentnu težnju da se protivno Ustavu Republike Srbije posluži represijom i aparatom sile. Imam utisak, a mislim da me utisak ne vara, da upravo pokušava na isti način da sebi podredi i Javno tužilaštvo i sudstvo. Najviši organ sudske vlasti na sve što se dogodilo sve ovo vreme, počev od 1.11.2014. godine, do dana današnjeg, zapravo ćuti. Dakle, već smo istog tog dana imali izjavu da smo sve rekonstruisali, samo nismo rekonstruisali nadstrešnicu. To bi bilo u redu da je to rekao neko ko je za to ovlašćen, ali i tada bi se postavilo kao pitanje, jer takva izjava prejudicira sva dalja postupanja u vezi sa tragičnim padom nadstrešnice koja je ubila šesnaestoro ljudi i nažalost osakatila mladu osobu.

Već tada je bilo uslova da se Visoki savet sudstva oglasi. Međutim, Visoki savet sudstva ili tačnije predsednica Visokog saveta sudstva se prvi put oglasila onog trenutka kada je sindikat sudske vlasti najavio štrajk. Mi smo svedoci da su to u stvari zaposleni, saradnici i ostali zaposleni u sudu, bez kojih sud ne može da funkcioniše, a kojima su plate nesrazmerno male, s obzirom na obimnost i odgovornost posla koji obavljaju. U takvim okolnostima, dakle, najave štrajka, predsednica Visokog saveta sudstva, apsolutno nenadležna za to, bez ikakvih ingerencija da to učini, poslala je dopis koji predstavlja zapravo uputstvo ponašanja predsednika sudova u odnosu na lica koja štrajkuju, citirajući odredbe o štrajku gde je potencirala i bukvalno linijom podvukla da tim licima ne pripada dnevnica za dane u kojima štrajkuju. Posledice su takve da predsednici pojedinih sudova ni ne donose rešenja, ne donose nikakve pravne akte, već uskrate štrajkače jednom dnevnicom ili dnevnicama za dane u kojima su štrajkovali. Da li je moguće da predsednici sudova ne znaju pravo, ili ako ga znaju, pristaju da žmure i da donose takve odluke?

Nakon protesta koji je bio organizovan ispred Ministarstva pravde, na kojem su govorile pojedine i sudije i profesori, i predsednik sindikata sudske vlasti, već te iste večeri oglasila se ministarka pravde i nazvala taj protest političkim i obojenom revolucijom. Zašto pominjem zajedno ovakvo postupanje predsednika Visokog saveta sudstva i ministarke pravde? Pa upravo zbog toga što se pre tih njihovih istupa u javnost, kao gost na sednici vlade u tehničkom mandatu pojavio predsednik Republike Srbije, pri čemu je faktički – imali smo prilike to da vidimo u medijima – on vodio tu sednicu i imenom prozivao ministarku pravde da nešto preduzme, tada u vezi sa takozvanim zvučnim topom, da ko god izgovori „zvučni top“ mora biti krivično gonjen a, naravno, sve u kontekstu takozvane obojene revolucije. Ja ću podsetiti na javna obraćanja i pitanja koja je u retoričkom obliku postavio predsednik Republike Srbije 12. aprila, recimo, u Nišu: ko kontroliše sudije, pa je rekao da ih on ne kontroliše, ali da neko svakako kontroliše sudije, pa se pita ko to kontroliše sudije. Onda postavlja pitanje kome sudije služe, jer se podrazumeva da sudije i tužioci nekom služe. Potom, došli smo dotle da nas već tretira i kao strane plaćenike. I izgovara: „Raščistićemo i pravosuđe“, sve misleći upravo na sve nas koji smo podigli glas u trenutku kada to nije učinio Visoki savet sudstva koji obezbeđuje i jemči nezavisnost sudstva. Dakle, mi moramo biti počišćeni.

Tanja Kandić: Čuli smo i razne izjave predstavnika izvršne vlasti koji su nezadovoljni našim radom. Međutim, sudije i tužioci nisu bitange, nisu hulje, nisu huligani, nisu beskičmenjaci, nisu ljudi bez časti, nisu ljudi koje treba prezreti, nisu ljudi koji puze, nisu ljudi koji služe zakonodavnoj i izvršnoj vlasti, moćnim grupama i moćnim pojedincima. Sudije sude na osnovu Ustava, zakona, potvrđenih međunarodnih ugovora, opšte prihvaćenih pravila međunarodnog prava i opštih akata. Prema svojoj savesti izriču pravdu i donose sudske odluke. Te sudske odluke, saglasno odredbi 142, stav 2 Ustava Republike Srbije, može preispitivati samo nadležni sud u propisanom postupku, i Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi. Takve odredbe ne mogu preispitivati predstavnici izvršne i zakonodavne vlasti.

Vladimir Vučinić: Kada je protiv mene vođen disciplinski postupak pre desetak godina, kao sudija sam doživeo pritisak. U to vreme sam bio predsednik Posebnog odeljenja za organizovani kriminal i sudija sa dvadesetak godina staža, i bila mi je čast i obaveza i odgovornost da radim taj posao, smatrajući da sam privilegovan da radim sudijski posao kao jedini u državi na toj funkciji, u toj funkcionalnoj nadležnosti. Zbog jedne odluke koja je bila u skladu sa zakonom i gde se i potvrdilo vremenom da je bila potpuno zakonita i ispravna, ja sam doživeo disciplinski postupak i progon u kojem je sudija Vesna imala dovoljno profesionalne hrabrosti da prisustvuje kao javnost u tom disciplinskom postupku, i ja joj se sada prvi put ovako javno zahvaljujem. Bila je to podrška sudiji koga je predsednik države između ostalog nazvao kriminalcem. Dakle, imao sam tu čast da dobijem takav epitet, iako sam do tada 20 godina sudio nekim ljudima koje nikad nisam nazvao kriminalcima. Kada je prošlo dosta vremena, protiv sudije Vesne je pokrenut disciplinski postupak i prosto je bilo neshvatljivo da sam ja bio u istoj sudnici, u Visokom savetu, ali ovog puta ja kao javnost. Jedan filmski zaplet i to pred istim disciplinskim organima, to jest predsedavala je ista sudija i bio isti disciplinski tužilac, tako da je to zaista bio neobičan osećaj u tom trenutku. Nije to bila samo moja moralna obaveza, već podrška struci, kad već više nisam bio sudija, želeo sam da podržim sudiju koja zaista po mom skromnom utisku radi pošteno, posvećeno i u skladu sa zakonom posao.

Bojan Božović: Uglavnom se danas iz vrlo opravdanih razloga priča o krivičnom delu pravosuđa, ali ni ostale grane ili delovi pravosuđa nisu u mnogo boljoj situaciji. Konkretno, ja sam deo radnog sudstva, znači rešavam radne sporove, i ono što se može zaključiti iz protekle četiri godine, jeste da je naše radno sudstvo izgubilo nezavisnost u odnosu na izvršnu vlast, i to pre svega odlukama Vrhovnog suda u radnim sporovima. Kada analizirate praksu Vrhovnog suda u pogledu rešavanja radnih sporova, vidite da je počev od 2021. godine pa do danas dolazilo do, po pravilu, promena stavova sudske prakse u vrlo značajnim sporovima. To su masovni sporovi, to su sporovi gde je veliki broj zaposlenih protiv poslodavaca koji su direktni ili indirektni korisnici budžetskih sredstava, znači direktno protiv izvršne ili zakonodavne vlasti. U tim masovnim sporovima ukupna vrednost predmeta spora bila je izuzetno velika, merila se i stotinama miliona evra. Do 2021. po pravilu su zaposleni uspevali u tim sporovima, jer se prosto pokazalo da je država najlošiji poslodavac, da najviše krši zakone.

Međutim, sada se stvari menjaju: dolazi do masovnih promena stavova sudske prakse a takve promene su po pravilu u korist poslodavaca, odnosno direktnih i indirektnih korisnika budžetskih sredstava, i po pravilu su bez ikakvog razumnog obrazloženja, bez adekvatnih pravnih zaključaka. Naprosto, to su neke odluke koje se ne mogu nazvati obrazloženom odlukom, a znamo da je obrazložena odluka deo prava na pravično suđenje. Moram samo izneti ukratko dva-tri najznačajnija primera te vrste sporova, mada ih ima više – zaista ih ima neverovatno mnogo od 2021. godine. To su sporovi za isplatu toplog obroka i regresa, gde je Vrhovni sud odlučio da zaposleni u javnim službama sa minimalnim zaradama nemaju pravo na minimalnu zaradu, što je nonsens, što je protivno i Zakonu o radu, i ratifikovanim konvencijama Međunarodne organizacije rada. Ljudima sa najnižim primanjima je, dakle, uskraćeno pravo na socijalnu egzistenciju, i naravno da je onda taj veliki broj ljudi izgubio poverenje – tu je reč o stotinama miliona evra ukupne vrednosti predmeta spora – i da će se ljudi jako teško ponovo odlučiti da traže zaštitu kada im ponovo budu ugrožena prava, što je izuzetno štetna posledica.

Pored toga, vode se sporovi oko zaposlenih koji obavljaju poslove u javnim službama po osnovu ugovora o privremeno-povremenim poslovima. To su ljudi koji rade desetinama godina bez ugovora o radu. I opet dolazi do promena stava sudske prakse, odnosno do promene stava Vrhovnog suda, koji sada kaže da iako se ranije Vrhovni sud izjasnio da je to zloupotreba prava, i da ne može neko da radi 10 godina po osnovu privremeno-povremenih poslova, sada Vrhovni sud kaže, da, ali se to ne odnosi na javni sektor. Znači, vi u javnom sektoru možete da zloupotrebljavate prava radnika, a to je vrlo bitno, jer to su ljudi koji nemaju stalno zaposlenje, to su ljudi koji ne znaju da li će sutra dobiti zaradu i to su ljudi koji su podložni ucenama. A mi upravo danas čujemo da šira javnost govori o tome da su zaposleni u javnom sektoru ucenjeni i da su prinuđeni na mnoge stvari. Izgubili smo poverenje građana, a sada kada smo mi i direktno napadnuti kako možemo da očekujemo da oni nas podrže? I za svaku njihovu podršku možemo da budemo samo zadovoljni i zahvalni. Hvala.

Peščanik.net, 16.06.2025.

NADSTREŠNICA
REFORMA PRAVOSUĐA