Uskoro ćemo, ako je verovati državnom nam poglavaru B. Tadiću imati više mostova, i Beogradu će zavideti – nije isključeno – i Budimpešta i Pariz. Sa sremske strane, preko bedema beogradskih – ispod kojih još stoje romske čatrlje – do banatske ravnice stizaće se za nekih desetak minuta. Reklo bi se budućnost je već počela – dični gradonačelnik Beograda bezmalo dva puta dnevno nas uverava u to. I to je tako no, svi zvaničnici hitaju da nas uvere u još nešto: biće Kina najvažniji stub naše spoljne politike. Tu sa tim stubovima i mostovima „kineskim“ nešto zapinje.
Imali smo mnogo tih stubova i mostova u spoljnoj politici i išlo je – barem poslednjih dvadeset godina – traljavo. Ko nas nije sve oslobađao, naročito braća naša jednoverna Rusi, i uz koga se sve godinama ne navaskrsavasmo, i isto je – tu smo gde smo, i sa Kosovom i bez Kosova. Sada će, kažu, Kinezi da zalegnu za Kosovo – kao što su to činili godina za svoj Tajvan – i blago nama. Mi koji smo dugo živeli pamtimo kako je Kina redovno decenijama, slala „dvesta trideset i drugo i poslednje upozorenje secesionistima Tajvana da se uzmu u pamet“.
I Tajvan je danas tamo gde je i bio – zvali smo ga Formoza – i ništa se ne menja. Istorija se može zamišljati svakojako, ali se teško menja. Realnost je među svim činjenicama sigurno najtvrdoglavija.
Znamo kako je Hegel rešio to – to je poslovična istina: ako se činjenice ne slažu sa mojim sistemom, teško činjenicama. Tako je, ili je nekako tako, i sa ovim našim stubovima – ne, mostovi su nam potrebni – i mostovima spoljno-političkim.
I, sada, jedno podsećanje s povodom a tiče se i De Gola i nas ovde i sada.
Primao je predsednik Republike general De Gol u Jelisejskoj palati upravo imenovanog ambasadora Francuske u Pekingu.
Rutinska ceremonija u toj palati. Ambasador prima iz ruku šefa države akreditivna pisma – to se u našem starom jeziku zvalo „verodajnice“ – izgovara pozdrave za predsednika Mao- Cedunga i tako dalje. Radilo se o elitnom diplomati od karijere – on je to i opisao u svojim uspomenama o De Golu – i to je imenovanje bilo propraćeno dobrom nadom i od strane zemlje koja ga šalje, i od strane zemlje koje ga prihvata.
Tom prilikom – to ambasador sam kazuje – diplomata se pred De Golom baš raspričao šta će sve uraditi. Izvući će svaku vajdu za Francusku, nametnuće Kinezima model francuskog načina života, i interesi će mu biti da u Pekingu krene sve baš kako Francuzi to hoće. U svemu, od privrede do spoljne politike. Dirnut sam, ekselencijo i vašim znanjem i vašim patriotizmom – to ambasador opisuje – ali vas molim da na polasku imate na umu i nešto niste znali: „Ne smećite sa uma da u Kini žive Kinezi“. Dugo se ambasador mučio da odgonetne sibilinski smisao ove proste fraze. Ipak mu je postalo jasno: neće biti, i ne može biti da u Kini bude baš kako mi to hoćemo, oni imaju svoje interese, svoje račune, i nisu manje patriote od nas Francuza.
Umesto naravoučenija samo još nekoliko napomena za političare u Srbiji.
Ne, neće se baš Kina pretrgnuti oko Kosova, a nisu se pretrgli ni braća Rusi. Jer je Tajvan tamo gde je i bio pre više od pola veka. Godinama smo pokušavali da kažemo nekome da na Kosovu žive Albanci. Da to ne ide tako, i da na dobro izaći neće. Niko živ to nije hteo da čuje, ne, „tako govore izdajnici i neki rasrbljeni Srbi“.
Ne, i ne, Kosovo je samo srpsko, i navek će biti srpsko, i sada kada su to Albanci „preveli“ i viču da je Kosovo samo albansko – i kada Srbima tamo sigurno ne cveta sve sam božur, niko ne zna ni šta da kaže ni šta da čini. Iz kancelarije dičnog nam ministra spoljnih poslova V. Jeremića, nema vesti, s vremena na vreme, sam ministar – u toku posete Sinodu SPC uzvikne po neki deseterac ili neki takav slogan – i to je sve. Bivši pak premijer – on neće da bude bivši – V. Koštunica, s vremena na vreme, zapoje po neki tropar, za uvodno izlaganje na nekom tamo Otadžbinskom komitetu svoje „kombi partije“, i ništa više. Lepo je to, ali to nije spoljna politika, i od toga teško da će neke vajde biti.
Jer i deca znaju da ako Kinezi dadnu jednu milijardu, gledaće da „oposle“ najmanje tri u svoju korist. Sada svi vide, a poneko i kaže, kako su nas Rusi oslobodili samo većinskog dela u NIS-u. Nije to domišljatost tek dokonih pisaca aforizama – to je realnost. Kako sve nisu definisali ideologiju – od K. Marksa do danas – ali malo ko vidi ono bitno za definiciju ideologije: a to je da je ona najbolji lek od bolnih trauma političke grube realnosti. A na ulicama su radnici koji traže kakvu takvu nadnicu, ili bar toliko da overe zdravstvene knjižice.
I to je to, u zemlji u kojoj vesti odavno i nema jer državni spiker javlja o sportu pola sata.
Zapisi iz palanke
Peščanik.net, 24.08.2009.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mirko Đorđević (see all)
- Naša su kašnjenja kobna - 20/04/2024
- Mirko Đorđević i Druga Srpska crkva - 20/04/2024
- Decenija bez Mirka Đorđevića - 18/04/2024
