Kada je vladika raško-prizrenski Artemije izjavio (Glas, 25.10. 07.) da su šef države Boris Tadić, ministar vojske Šutanovac i ministar spoljnih poslova Srbije, Vuk Jeremić izdajnici “jer neće vojskom braniti Kosovo”, to ni za koga nije bilo neočekivano. Na talasu klerikalizacije, koju forsira ne toliko SPC koliko prvi ministar V. Koštunica, preosvećeni Artemije nije jedini sa takvim izjavama. SPC je ostvarila “simfoniju” ne sa državom, već konkretno sa novim srpskim voždom, Koštunicom. Tu smo gde smo – upravo u momentu najnovije kosovske drame.

Godinama to traje – i samog patrijarha su uvlačili u tu igru da Srbi na Kosovu ne učestvuju ni u kom vidu i radu kosovskih institucija. Onaj ko ima makar elementarnu predstavu o istoriji SPC zna da je to loše rešenje. Najpre po Srbe. Oduvek je crkva sarađivala sa “postojećim vlastima”. Kakve god one bile, a kakvih sve bilo nije. Uostalom, SPC nije ustavni faktor, odvojena je od države, punih dvesta godina u svetu – no, o tome se kod nas i ne zna. Nove ideje iz sveta moraju biti u karantinu na granici Srbije najmanje nekoliko decenija.

No, nije se preosvećeni Artemije zaustavio na tome.U decembru minule godine vladika je izjavio da se moramo okrenuti Rusiji, Aziji, da treba izvesti narod na ulice Beograda. Nije on za rat, kaže, ali se treba i vojno odupreti “osvajaču”. I ta retorika je dobro poznata – hor arhijereja je ponavlja.

Vladika Artemije je to ponovio i januara 2008. – ne, nećemo mi sa Evropom, tamo nas čeka zamka “unije”. Nedavno, u februaru, vladika je tražio da pozovemo dobrovoljce iz Rusije i moramo “kupiti najsavremenije borbene sisteme od Rusije”. Istini za volju, preosvećeni se ogradio poprilično – to je njegovo “lično mišljenje”, a još uvek ne stav SPC. Događaji su išli svojim tokom – imamo novu realnost na Kosovu. I onda je došao finale: sastao se sinod SPC u Peći, ponovljene su slične teze. Nešto pre toga vladika Artemije je zabranio sveštenstvu, monaštvu i vernicima svako opštenje sa predstavnicima međunarodnih tela na Kosovu. I tu je došlo do nečeg novog.

Na sinodu se vladici Artemiju usprotivio sam mitropolit crnogorski Amfilohije. On – koji je uvek, ne govorio, već grmeo glasom ostrašćenog nacionalnog proroka. Bez komunikacije, kazao je Amfilohije 04.03.08, ne bi bio moguć opstanak našeg naroda, naših svetinja i svih koji ovde žive. Zaista je tako i tako je vekovima i bilo. Ako baš i nije čudo, novina je, jer ovaj razumni glas dolazi u zao čas, i to sa neočekivane strane.

Svi znamo onu ljupku priču o proroku Valaamu – pošao je bio lošim putem, ali ga je viša volja opomenula. I to preko magarice na kojoj je ljutiti prorok jahao. Ta ljupka zgoda je prisutna u Svetom pismu, a najmudrije zvuči kod apostola Petra, u drugoj poslanici (2.15-16), kada “skot nijemi progovori glasom čovečijim i zabrani bezumlje prorokovo”.

Uistinu, ovo je dobar glas i za one koji ne drže mnogo do biblijskih parabola. I vreme je da se istini pogleda u oči.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 06.03.2008.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)