Bejaše to u davna vremena kada su samoupravljanje i radnička prava uživali ekskluzivnu zaštitu i kroz mrežu sudova udruženog rada; najpoznatiji takav sud u SR Srbiji stolovao je u Vranju, gde je beskompromisno štitio radnike i od same naznake nekakve samovolje upravljačkih struktura, idealistički rešenih da iskorene zakašnjavanje na posao, korišćenje bolovanja za rad na njivama, rekreativno spominjanje majke pretpostavljenima i specifični ideološki pristup poslovima i radnim zadacima (udruženo ispijanje vinjaka i spavanje). Od Niša do granice sa SR Makedonijom, na području koje je pokrivao vranjski radnički sud, retko su opstajale kazne strože od opomene, a upinjanje nekih rukovodilaca da iz fabrika ili ustanova izbace neradnike završavalo je, ukoliko bi predmet, i pored zaštite samoupravljača u disciplinskim komisijama, samoupravnim radničkim kontrolama, radničkim savetima, pred opštinskim pravobraniocem samoupravljanja, dospeo u Sud – oslobađajućom presudom, te partijskim ribanjem direktora koji bi zauvek odustajao od treniranja strogoće.
Početkom 1986, kada je već bilo izvesno izručenje Andrije Artukovića, ministra unutrašnjih poslova NDH, Jugoslaviji, i kada se nagađalo da li će mu se suditi u Zagrebu ili Beogradu, jugom Srbije kružio je vic: “Samo da mu ne sudi Sud udruženog rada u Vranju!/Zašto?/Pa, će ga vrati na pos’o!”.
Artukoviću je suđeno u Zagrebu, osuđen je na smrt i godinu dana kasnije umro je u zatvoru. Njegovim genocidnim kolegama zapali su, nepune dve decenije kasnije, administrativni centar Holandije i Međunarodni tribunal za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji. On ne može da osuđuje na smrt, a za zločine koji su dokazani nedovoljna bi bila i kazna i hiljadama doživotnih robija.
Poslednje presude Tribunala ukazuju, međutim, na to da bi, nakon godina tokom kojih bi nas redovno ohrabrivala poneka presuda krivcima za masovna ubistva, silovanja, ranjavanja, progon, pljačku, imamo posla sa novom, vranjskom verzijom pravde. Ne vraća Tribunal na posao i ne nadoknađuje izgubljenu zaradu, ali poseže za tragičnim ekvivalentima koji su u rangu najviših međunarodnih priznanja, odnosno prekrajanja istorije u kojem zločinci postaju nevini, samo još da im se briše osuda. Poseže, dakle, za oslobađajućim presudama i ranijem otpuštanju zločinaca sa izdržavanja kazne – morbidnim igrarijama koje dovode u pitanje svaku ideju pravde i pravičnosti, temelje moderne civilizacije.
Vranjski tribunal
Bahata osveta građanima bivše Jugoslavije za sve strahote u kojima su direktno ili indirektno učestvovali? Pokušaj da se konačno presudi pomirenje, iako su se njime na Balkanu bavili tek uporni idealisti, označeni uglavnom kao izdajnici različitih boja? Nesumnjivo, ali sudija Tribunala Danac Frederik Harhof ukazuje i na još jedan momenat, nameru da udruženi zločinački poduhvat tretira kao pomenuti udruženi rad, odnosno da se kroz sudsku praksu aboliraju zapovednici u ratnim operacijama pokrenutim i okončanim sa očiglednom namerom da se izvrše masovna kršenja ljudskih prava.
Harhof će u pismu javnosti apostrofirati slučaj Gotovina i ostali, trojice hrvatskih generala pred Žalbenim većem oslobođenih optužbe za ratne zločine hrvatske vojske avgusta 1995. u operaciji “Oluja”. Zatim oslobađanje “srpskog načelnika Generalštaba, generala Perišića, kada je zaključilo da Perišić nije nameravao da njegove snage budu upotrebljene za vršenje zločina, iako je utvrdilo da je njegova vojna i logistička podrška iz Srbije snagama bosanskih Srba u Bosni doprinela zločinima ovih snaga nad muslimanima i bosanskim Hrvatima u Bosni”. Konačno, oslobađajuću presudu Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću, čelnicima srbijanske Državne bezbednosti, za zločine specijalnih jedinica takozvane SAO Krajine, kao i oslobađanje od optužbe “za pomaganje snagama bosanskih Srba u njihovim opštepoznatim zločinima u Bosni nad bosanskim muslimanima i Hrvatima, sa istim obrazloženjem koje je primenjeno na Perišića: da nisu bili svesni da će njihova pomoć biti upotrebljena za vršenje zločina”.
Ove su presude donete, iako je Tribunal, kako naglašava Harhof, ustanovio redovnu krivičnu odgovornost “kao (1) učešće, ili (2) odgovornost visokih oficira sa komandnom odgovornošću u vojnom sistemu komandovanja, u slučaju da nisu sprečili zločin ili kaznili potčinjene”.
“Tu nema ničeg novog. Takođe smo uspostavili proširenu krivičnu odgovornost za ljude (ministre, političare, vojne zapovednike, oficire i druge) koji su podržavali opšti cilj istrebljenja neke etničke grupe sa određenog područja kriminalnim nasiljem, i koji su na ovaj ili onaj način doprineli postizanju takvog cilja; ova odgovornost se naziva ‘udruženim zločinačkim poduhvatom’ “.
Da, tako je bilo, a koristi od toga kao, kad smo već kod Vranja, u Koštani; rekao bi Mitke: “A toj vreme – više ne dođe”.
Dokazati nedokazivo
Ovakva praksa, sumnja sudija Harhof, nije se dopala američkim i izraelskim oficirima, koji smatraju da je “Sud otišao predaleko u pravcu pozivanja na odgovornost zapovednika za svaki zločin koji su izvršili njihovi potčinjeni, dok bi, u stvari, njihova namera da počine zločin morala da bude konkretno dokazana”. Nasuprot tome, on tvrdi da vojni komandanti “moraju da se pobrinu da u njihovoj zoni odgovornosti ne bude zločina, odnosno da, ukoliko ih bude, učine sve da krivci budu kažnjeni”. Temeljna je namera Tribunala bila da niko ko podržava ideju etničkog čišćenja ne može izbeći odgovornost za bilo koju vrstu pomaganja u ostvarivanju tog cilja, podsetio je Harhof.
“Kako sada da objasnimo hiljadama žrtava da Sud više neće moći da osudi učesnike udruženog zločinačkog poduhvata, ukoliko sudije ne budu mogle da pokažu da su učesnici u svom zajedničkom cilju i sa direktnom namerom doprineli zločinima? Do sada smo osuđivali one učesnike koji su, na ovaj ili onaj način, pokazali da su se slagali sa zajedničkim ciljem (recimo da se istrebi nesrpsko stanovništvo iz oblasti koje su Srbi proglasili „čistim“) kao i, na ovaj ili onaj način, pomagali ostvarenju zajedničkog cilja – a da nismo morali da konkretno dokazujemo njihovu direktnu nameru da počine svaki pojedinačni zločin. To je praktično i nemoguće dokazati”, piše Frederik Harhof.
U tom kontekstu, cinično zvuči predsednik Tribunala Teodor Meron, direktno optužen za uticaj na ishod svih spornih suđenja: “Tribunal je demonstrirao da će odgovarati svi oni koji krše odredbe međunarodnog krivičnog prava, bez obzira da li su predsjednici država, političari, generali, vođe paravojski ili obični vojnici. Na taj način, svaka presuda nosila je značajnu poruku: ‘Oni koji čine zločine protiv čovječnosti, ratne zločine ili genocid bit će dovedeni pred lice pravde’”, rekao je Meron.
Bramerc i presedani
Najveći profesionalni i moralni gubitnik u ovom mračnom haškom epilogu Serž Bramerc, glavni tužilac Tribunala, žalio se na oslobađajuće presude Stanišiću i Simatoviću. “Jedini razuman zaključak je da su Stanišić i Simatović delili zajedničku zločinačku nameru”, konstatuje Bramerc.
On u žalbi naglašava da je, na nalaze Veća i “jedini razumni zaključak je da su Stanišić i Simatović pomogli i podržali zločine iz optužnice”. Mimo žalbe, u pisanoj izjavi, kalimerovski se osvrće i na poslednje presude i stavove sudije Harhofa: “U isto vreme, razumem razočaranje koje posle niza nedavnih oslobađajućih presuda, koje su pomenute u pismu sudije Harhofa, osećaju mnogi, posebno zajednice preživelih. Tužilaštvo je takođe razočarano”, tvrdi tužilac.
Koji dan kasnije će, da sve dobije nadrealistični prizvuk, gotovo šizofreno konstatovati: “Predmeti koji se vode pred Tribunalom uspostavili su važne presedane kada se radi o povezivanju zločina počinjenih na terenu sa optuženima na visokim položajima, putem doktrina kao što su odgovornost za udruženi zločinački poduhvat i komandna odgovornost”.
To što su presedani anulirani, a zločinci na slobodi njemu je, valjda, nevažno. Neprijatno i za čitanje.
Kada se u Srbiji podvuče crta ispod novog haškog usmerenja, ima mnogo razloga za strah; afirmaciju je, paradoksalno, doživela tužilačka zaštita zlikovaca sa visokim činovima, i dalje će se vraćati zločinci poput šumskog monstruma Biljane Plavšić, jer je, navodno, postignuta svrha kažnjavanja, ili Veselina Šljivančanina, hodajućeg dokaza blagonaklonosti prema zločincima.
Dve trećine izrečene kazne neki zločinci, izgleda, i neće morati da izdrže da bi došli u Srbiju – državni vrh, neskriveno zadovoljan oslobađajućim presudama zapovednicima u državnom zločinu Srbije, podseća na to da je spreman da prihvati sve zločince – Srbe osuđene pred Tribunalom, a Bramerc razmatra mogućnost da se složi s tim.
Nema pravde za žrtve
Mogao bi da dođe ozbiljan komandno-koljački kadar, spisak je dug, bili bi pred luksuznim zatvorima patriotski redovi za posete beogradskim plaćenicima, zločincima iz BiH, srebreničkim ubicama, balvan-Krajišnicima, uključujući i predsednika Milana Martića, ubicama Sarajeva, kakav je, na primer, Dragomir Milošević. Monstrum Milan Lukić mogao bi da potpisuje knjigu ispovedne proze… S nestrpljenjem se očekuje presuda po žalbi meštra od hladnjača Vlastimira Đorđevića koji tvrdi da se kaje: “Bio sam umešan kada su kamioni s telima stizali u Batajnicu, ali nisam znao kada, gde i na koji način su zločini izvršeni. Nisam se usprotivio prikrivanju zločina. Nisam preduzeo mere krivičnog gonjenja počinilaca, što je trebalo da učinim. Iskreno se kajem i zbog toga što nisam odmah dao ostavku na svoju funkciju. Nisam imao snage ni moći da se suprotstavim (tadašnjem ministru unutrašnjih poslova) Vlajku Stojiljkoviću. Zbog toga se smatram odgovornim”.
I na njega bi Meron mogao da primeni vranjsku logiku. Kao kod uskoro slobodnog čoveka, genocidnog predsednika Skupštine Republike Srpske Momčila Krajišnika, “primernog osuđenika” koji je priznao da je kriv “za prisilno premeštanje nesrpskog stanovništva”.
Malo će drugačije da se gleda na krajnje restriktivni rad Tužilaštva za ratne zločine (“Reći će nam naša javnost: Hej, ljudi, pa da li su samo Srbi činili ratne zločine” – Bruno Vekarić, zamenik tužioca, januar 2013). Zločinci u bezbednosnim strukturama biće još bezbrižniji, ako je to moguće.
Suštinskim ukidanjem udruženog zločinačkog poduhvata naneta je nepravda ranije osuđenim zapovednicima i individualcima, samostalnim koljačkim preduzetnicima, koji su kako-tako kažnjeni. Verovatno će neko misliti i o njima, kad se već podrazumeva da pravde za žrtve nema.
E-novine, 08.07.2013.
Peščanik.net, 08.07.2013.
