Foto: Wikipedia
Foto: Wikipedia

Reč je o filmu koji je 1942. snimio u Velikoj Britaniji režiser Sergej Nolbandov, koji je učestvovao i u pisanju scenarija po delu Džona Dajtona i Monje Daniščevski. U pripremi scenarija i u savetovanju učestvovao je izvesni Miloš Sekulić. Film je prikazan 1943, a između snimanja i premijere desio se ključni preokret u britanskom odnosu prema borbama u Jugoslaviji – Čerčil se uverio u nepouzdanost Draže Mihajlovića i prihvatio partizanski pokret kao jedinog saveznika. Rečeni film malo su preradili, premontirali i promenili mu naslov – ništa Četnik, već Ilegalci. U SAD je u isto vreme napravljen film Četnik! Borbena gerila, koji je režirao Luis King. Američka verzija je prilično fantastična, u njoj Draža Mihajlović (bez brade) oslobađa Kotor uz mnoga kidnapovanja, napade na vozove i tome slično.

Film Ilegalci se može naći na Netflixu. U centru događanja je bogata seoska porodica Petrović koja živi, logično, u Petrovcu. Jedan sin je oficir, drugi ima kliniku u Beogradu. Oficir (igra ga Džon Klements) po zapovestima nevidljivog i neimenovanog vojnog zapovednika organizuje borbu protiv Nemaca a za oslobođenje Jugoslavije; uzgred se spominje i kralj, koji je u stvarnosti još izvesno vreme bio u igri. Mesto događanja je Šumadija, sudeći po udaljenosti iz Beograda: nju oličava valoviti predeo Velsa, gde je film sniman. Sin lekar se pretvara da je saradnik Nemaca, uspeva da natovari eksploziv na voz pun Nemaca (u smeru Petrovca), ali na njemu ostaje sa ocem i herojski gine u eksploziji. Sin oficir, sa suprugom učiteljicom koju su Nemci mučili a, zatim pobili nekoliko njenih učenika, odoleva Nemcima sve do uništenja porodičnog imanja, u borbi, a zatim se povlači u planine odakle će odolevati okupatoru sve do pobede. U filmu nastupa i Majkl Vajlding, koji će 10 godina kasnije oženiti Elizabet Tejlor, i Stenli Bejker, koji igra jednog od učenika: sin rudara i pajtaš u piću Ričarda Bartona, Bejker je postao zvezda i prvi britanski filmski glumac koji je uveo lik radnika, nasilnika, grubijana… a bio je i socijalista.

Film je klišetirana britanska ratna propaganda, u kojem gledaoci sa iskustvom i znanjem mogu da se zabave prepoznajući lokalne znake. Na ekranu se ne može prepoznati, premda se u titlovima na engleskom često proziva lik sa imenom – „Sinko“. Na ekranu se vidi crna kuja, koja nosi ime relativno retko zabeleženo u Šumadiji – „Karla“. No sem te mršave zabave, film postavlja važno pitanje političkog opredeljenja i ideološke navlake. Šta je to trebalo promeniti da film Iling studija, koji je do 1943. proizveo čitavu seriju propagandnih ratnih filmova, ostane prihvatljiv i verovatno dofinansiran? Ubedljiva pretpostavka je da se uklonilo ime Draže Mihajlovića i četnika uopšte. Ostala je borba za oslobođenje Jugoslavije, spominjanje kralja svedeno je na minimum. Prisustvo jugoslovenske uniforme je opravdano, sam znak na kapama je skoro nečitljiv, brada nigde. Sličan šepavo-patriotski scenario mogao se primeniti na bilo koju zemlju pod bilo kojim okupatorom. Bez izmena mogao je poslužiti, recimo, kao osnova za zadovoljavajući sovjetski film, ili posleratni film u bilo kojoj zemlji sovjetskog bloka. Naravno da borci protiv okupatora imaju demokratske, skoro egalitarne i pravdoljubive izjave, koje uspešno zamenjuju operativne klasne formule. Nemci su pametni, dijabolični i zli, opet samo klišei. Kako je onda uopšte bilo mogućno napraviti dobre filmove o ratu? Za vreme rata skoro nemoguće, premda ima nekoliko primera – upravo britanskih, recimo 49 paralela ili Pimpernel Smit, oba iz 1941; u ovom drugom junakinju igra Meri Moris, koja u Ilegalcima igra učiteljicu. Ernest Lubič je u SAD iznervirao svesnu publiku i kritičare svojim filmom Biti il’ ne biti (1942), šašavom komedijom koja se događa u okupiranoj Varšavi i završava srećnim bekstvom cele jedne jevrejske grupe… Konačno, teško podnošljiva Kazablanka (1942) je isto tako nerealan filmski proizvod ratne propagande. Kada ove filmove određujemo kao propagandu, mislimo i na to da su služili neposrednim, trenutnim političkim ciljevima: preplašiti Amerikance da bi ušli u rat; zameniti savezništva tokom rata; pomoći francuskom pokretu otpora i drugim evropskim pokretima otpora, zavisno od strateške važnosti otpora. No najbolje u njima ipak je odsustvo patriotizma, bar površinskog, bar ne suviše prisutnog, što manje klišetiranog. Ili, što više patriotizma, toliko manje dobrog filma. Slično je nesumnjivo i sa drugim umetnostima. Ilegalci su sastavljeni skoro isključivo od patriotizma, onako kako se on zamišlja za druge i manje narode, onako kako i koliko se isfiltrira od prisutnih i raspoloživih domorodaca. Drugim rečima, to je dobar primer za analizu kulturnog kolonijalizma.

No čini mi se da postoji još jedan, razumljivo pažljivo upakovan, no ipak prepoznatljiv element sa kojim su stvaraoci, dakle pre svega režiser, hteli da pošalju neki znak, neku poruku koja nema nikakve veze sa politikom ni uopšte sa zvaničnim ulogama filma. Taj subverzivni element vidi se, baš kao i u legendarnom Ben Huru iz 1959, u detaljima, doduše bez boja, koje su u parabiblijskom spektaklu ključne: u Ilegalcima su svi borci bezbradi, mnogi su do pojasa neobučeni, a srbijanske čakšire su u poređenju sa osnovnim modelom izrazito uske gde treba. Drugim rečima, film je prepun gejovskih modela, koji na kraju tako odlaze i u planine, sve noseći teško oružje. Ovaj simpatični element čini film gledljivim i daje informaciju o subverzivnom. Kako „usled Kosova“ Parada ponosa treba da ispašta, subverzija bi morala da napusti svoja skrivališta i pokaže uzdignutu pesnicu.

Peščanik.net, 29.08.2022.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), War Discourse, Women’s Discourse, (ur., 2000); Ženske ikone XX veka (2001); Hronospore II: eseji i komentari (e-izdanje, 2004); Ženske ikone antičkog sveta (2006); Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007); sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur., 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur., 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)