Javnost u Izraelu je burno reagovala na kritike koje je Netanjahuu uputio čelnik izraelske bezbednosne agencije Šabak, Ronen Bar, kao i na izjavu ministra finansija Smotriča da vraćanje otetih nije najvažniji cilj rata. Ali sve što su oni rekli znalo se i ranije. Svedočenja na suđenjima premijeru dala su dovoljan uvid u njegovo kriminalno ponašanje. Poznat je i stav vladajuće koalicije prema oktobarskom napadu – za neke od njih je to bilo „čudo“ koje im je omogućilo pristup sredstvima iz budžeta za podizanje naselja na Zapadnoj obali i postavljanje infrastrukture za „duži boravak“ u Gazi. Logično je onda što događaji u poslednjih nekoliko nedelja na izraelskoj političkoj sceni nisu uticali na rejting vladajuće koalicije: Bibijeve pristalice su ostale verne svom premijeru, dok njegovi protivnici i dalje tvrde da je opasno da takav čovek bude na čelu države.
Obezvređivanje ljudskog života je modus operandi Netanjahuove koalicije, što je ovu zemlju dovelo na optuženičku klupu pred Međunarodnim sudom pravde, zbog više od 50 hiljada palestinskih žrtava, činjenice o kojoj se malo govori u Izraelu. Vlasti istovremeno iskazuju prezir i prema sopstvenim građanima, donošenjem odluka koje imaju velike implikacije po budućnost Izraela i njegov status u svetu. Novi momenat u ovoj nerazumnoj politici jeste prećutno pristajanje na zloupotrebu borbe protiv antisemitizma koju američki predsednik koristi kao oružje protiv univerziteta i sredstvo za gušenje akademskih sloboda u Americi.
Od februara ove godine, kada je u Sjedinjenim Državama najavljeno osnivanje specijalne jedinice za borbu protiv antisemitizma, u Izraelu nije bilo mnogo komentara ove cinične odluke. Jedino su izraelski univerzitetski profesori koji žive u Sjedinjenim Državama objavili otvoreno pismo, u kome osuđuju Trampovu administraciju za disciplinovanje Univerziteta Kolumbija preko jevrejskih leđa. Kod Trampa i sam hebrejski postaje neprijateljski jezik pretnji, izricanja kazni i slanja antiliberalnih poruka. Kada je sa Kolumbije proteran student Mahmud Kalil, američki predsednik je to pozdravio rečima: „Šalom, Mahmud“, a nakon odluke da uskrati sredstva Kolumbiji ponovio je: „Šalom, Kolumbija“.
Neprirodni savez Izraela i globalne desnice zasnovan je na zajedničkom neprijateljstvu prema muslimanima, kao i na istovetnim antidemokratskim aspiracijama i rušenju institucija u matičnim zemljama. Zato je izraelska vladajuća koalicija spremna na saradnju sa evropskom i američkom desnicom, iako su obe duboko antisemitske. (Ministar dijaspore Amihaj Šikli je u martu organizovao konferenciju o antisemitizmu u Jerusalimu na kojoj su gosti bili i ultradesničarski političari iz celog sveta.) Samo je pitanje vremena kada će Jevreji opet postati neprijatelji desnice, ako dođe do većeg odliva stanovništva iz Izraela koje ne želi da živi u državi po meri Smotriča i Orit Struk. Desničari „vole“ Jevreje samo dok su tamo daleko, u Izraelu.
Upadljivo je i ćutanje izraelskih univerziteta, posebno ako se ima u vidu njihova intenzivna saradnja sa američkim kolegama. Razlozi su dvojaki. S jedne strane, izraelski političari su odavno okrnjili autonomiju univerziteta u Izraelu, a sa druge većina izraelskih profesora ima negativan stav prema propalestinskim protestima na američkim univerzitetima.
Uplitanje politike u autonomiju univerziteta u Izraelu počinje sa većim otvaranjem visokog obrazovanja ka širim društvenim slojevima osamdesetih godina, a vrhunac dostiže 1995. kada su diplome stečene na koledžima (mihlalot) izjednačene sa univerzitetskim. U tom periodu je povećan broj ustanova za visoko obrazovanje, kao i broj studenata, što privlači pažnju političkih struktura. Najlakši način da se vrši uticaj na visokoškolske institucije bila je finansijska politika prema univerzitetima. Početkom 2000. vlada je počela da smanjuje budžet namenjen visokom obrazovanju, koji će narednih godina opasti za 25 posto, što se odrazilo na broj zaposlenih i kvalitet nastave.
Treba reći da budžet za visokoškolske ustanove nije direktno u nadležnosti izraelske vlade, već jednog tela mešovitog sastava koje je neka vrsta tampon zone između ministarstva prosvete i univerziteta. Međutim, od 2000. ministri se sve više mešaju u rad i autonomiju univerziteta. Zato je univerzitet 2013. pokrenuo inicijativu da se sastav ovog tela izmeni u korist univerzitetskih predstavnika. Predlog je odbačen dve godine kasnije, sa dolaskom Naftali Beneta na čelo ministarstva prosvete.
Mada se univerziteti smatraju temeljem liberalnih vrednosti i kritičkog mišljenja, u Izraelu je ova funkcija oslabljena pasivnim odnosnom prema višedecenijskoj okupacionoj politici vlasti. Kredibilitet je posebno urušen tokom poslednjih godinu i po dana podrškom vladi u vođenju rata u Gazi, kada je izostala i reakcija na uništavanje palestinskih univerziteta, biblioteka i škola. Takav stav se ogleda i u odluci da se osude propalestinske demonstracije na američkim univerzitetima. Zaključak izraelskih profesora bio je praktično monolitan: te demonstracije se smatraju isključivo antisemitskim. Stav se nije menjao uprkos sve većem broju palestinskih žrtava i prizorima koji su stizali iz Pojasa. U saopštenjima i pojedinačnim istupima, akademija naglašava antisemitski sentiment studentskih demonstracija u Americi, dok ignoriše rat u Gazi kao povod za proteste.
Izraelski univerziteti svoj kritički stav demonstriraju kada se radi o pravnom poretku države i bili su vrlo aktivni u protestima protiv prevrata u pravosuđu. Međutim, kada je reč o odnosu prema Palestincima i ratu u Gazi, društvena angažovanost je izostala. Samo su pojedinci pokazali akademsku hrabrost. Tada univerzitet nije ustao da ih zaštiti od represije države (kao u slučaju privođenja Anat Matar sa Univerziteta Tel Aviv), već je pribegavao merama suspenzije (slučaj Nadere Šalub Kevorkian na Hebrejskom univerzitetu) i zabrane propalestinskih demonstracija na kampusu (u čemu prednjači Univerzitet u Haifi koji, kao novi nacionalni centar za studije bezbednosti, sprečava svaku kritiku vojske). Izraelski univerzitet kao institucija ne uspeva da izađe izvan cionističke paradigme čak ni onda kada su ugroženi etički temelji zajednice.
Jevrejska agencija za Izrael, Sohnut, poslala je 1947. haredskoj političkoj partiji Agudat Yisrael svoj predlog uređenja života u budućoj državi. Glavne tačke ticale su se obaveza da šabat bude dan odmora, da se poštuje kašrut u ishrani, da rabinski sud ostane nadležan za pitanja braka i razvoda, kao i da ultraortodoksni obrazovni sistem ostane autonoman. Ova četiri uslova trebalo je da budu garancija zaštite Jevreja nakon Šoe. Država je stvarana sa svešću o postojanju spoljnih neprijatelja, dok se scenario po kojem opasnost dolazi iz vlastitih redova nije razmatrao.
Ali protiv Netanjahuove vlasti može se boriti samo poštovanjem univerzalnih vrednosti ravnopravnosti i jednakosti. To razume mala grupa demonstranata u Tel Avivu koja od početka obnove rata u Gazi svake subote u tišini protestuje držeći fotografije ubijene palestinske dece. U početku ih je bilo desetak; sad ih je već nekoliko stotina. Izgleda malo i nedovoljno, ali potencijal nekih akcija može da iznenadi. Ko je mogao da nasluti da će se iz borbe novosadskih studenata Filozofskog fakulteta izroditi veliki građanski bunt? Kad su institucije zarobljene, mogu da nas pokrenu samo hrabri i istrajni pojedinci.
Peščanik.net, 13.05.2025.
IZRAEL / PALESTINA