Državni deficit Srbije iznosiće ove godine oko tri milijarde evra. U stvari, mediji su objavili da je tzv. fiskalni deficit 225 milijardi dinara, ali kad se na to dodaju manjkovi socijalnih fondova, lokalnih zajednica i još neki drugi rashodi, rupa u državnoj kasi penje se na (preko) 300 milijardi dinara. To je za 40-50 milijardi dinara više nego što je prethodna, Dačićeva vlada, planirala i što je ova, Vučićeva, obećala da će rebalansom budžeta znatno smanjiti. Kad ono, rebalans još gori od balansa.
Dakle, da ponovimo, jer je to podatak koji treba dobro zapamtiti: državni deficit Srbije iznosiće ove godine tri milijarde evra; 100-200 miliona gore-dole, nije ni bitno. To znači da je državni sektor Srbije – počevši od državne uprave, preko preduzeća, sudstva, zdravstva, školstva, do penzija, kulture i sporta – potrošio tri milijarde evra više nego što je porezima i doprinosima prikupljeno iz privrede.
Istovremeno, to znači da je država Srbija, da bi mogla da pokrije sve te izdatke, morala za toliko da se zaduži (bilo u inostranstvu bilo na domaćem tržištu kapitala). Državni dug Srbije penje se na 70 odsto bruto domaćeg proizvoda. Uzgred, zakonom je propisano da državni dug ne sme biti veći od 45 odsto BDP-a. Ali dobro, nismo mi baš ni svikli da se zakona držimo k’o pijan plota.
Ako je proteklih godina Vučić krivicu za to i mogao da prebaci na nekog drugog, na Tadića, Dinkića, Dačića.., sad više nema na koga; može slobodno da se pogleda u ogledalo.
A mi možemo da vidimo dokle nas je dovelo premijerovo „meko srce“. Oklevanjem, neodlučnošću, svakojakim ustupcima Vučić je zemlju doveo u još težu situaciju. Ovi trendovi čine Srbiju nestabilnom i nesigurnom zemljom, što znači zemljom neprivlačnom za investicije.
Istovremeno, na spoljnom planu, politikom „korak bliže Uniji dva koraka bliže Rusiji“, Srbija takođe šalje protivrečne signale. Niko više nije siguran gde ona stvarno (želi da) ide.
Ono što je u početku možda i izgledalo kao dobitna kombinacija, sada se sve više pokazuje kao iluzija. Recimo, kada se Srbija uzdržavala od sankcija Rusiji glavni Vučićev argument bila je investicija u izgradnju Južnog toka, koja bi srpskim preduzećima trebalo da donese poslove vredne 400 miliona evra. Međutim, neposredno pred paradu priređenu u njegovu čast, Putin je rekao da „Rusija ne može sama da gradi projekat od više milijardi dolara, ako naši partneri razmišljaju da li im je on potreban“. Drugim rečima, od Južnog toka nema ništa dok se ne izglade odnosi sa Evropskom unijom. Umesto toga ruski predsednik nam je obećao izvoz sirnog namaza. U neograničenim količinama.
A obećao je još i da će Rusija, kao i do sada, Srbiju podržavati i ubuduće. U skladu sa tom podrškom, i obećanom budućnošću, bolje rečeno kao njena prethodnica, iz Sofije je u Beograd stiglo 80 visokih ruskih obaveštajnih oficira. U skladu sa odlukom da se iz bugarske u srpsku prestonicu premesti centrala KGB-a za Balkan. Vest je, da se razumemo, stara više od godinu dana, ali nije loše imati je u vidu kada se pokušava objasniti ono što se u Srbiji u poslednje vreme događa. Kao i ono što će se događati.
Peščanik.net, 20.10.2014.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- Spiskom na spisak - 10/09/2024
- Monolog o dijalogu - 15/08/2024
- Hajka na Željka - 13/06/2024
