Novi Sad, foto: Ribar Gyula
Uvek je najbolje govoriti istinu, osim ako naravno niste dobar lažov1
Pravni fakultet u Novom Sadu, uz odluku (pdf) o oglašavanju ništavim doktorata Slobodana Beljanskog, o kojoj je bilo reči ovde, oglasio se saopštenjem koje sam našla na web stranici Radio-televizije Vojvodine.2
Saopštenje počinje samohvalom o tome kako je Pravni fakultet ozbiljna institucija koja je odluku o poništenju donela „na osnovu savesne i brižljive ocene svih činjenica, koje ne idu u prilog g. Beljanskom“, upotrebivši dosledno jednu od omiljenih sudsko-birokratskih, a ispraznih formula i istovremeno priznavši da je skrupulozno ocenjivao činjenice koje ne idu u prilog imenovanog, a ne i one druge, čime je sam sebe označio kao pristrasnu instituciju i pružio Beljanskom još jedan dobar razlog za napad na odluku o poništaju doktorata. Ali, u ovoj prilici ću ostaviti po strani semantičku i pravopisnu analizu teksta.
Šta smo novo iz ovog saopštenja naučili u odnosu na odluku o oglašavanju doktorata ništavim? Prvo, u saopštenju se tvrdi da Slobodan Beljanski nema zvanje magistra. Drugo, tvrdi se da je direktno prijavio doktorat, te da je ta mogućnost bila predviđena nekadašnjim vojvođanskim zakonom, ali da je prestala 10. juna 1992. godine. Treće – da je tada, 1992. bila zakazana odbrana, a da doktorat nije stajao na uvidu javnosti u vremenu od 30 dana, kako je predviđeno zakonom. Četvrto – da je S. Beljanski povukao doktorat na dan 9. juna 1992. godine. Peto – da je Nastavno-naučno veće 2001. godine, u „nelegalnom sastavu, mimo važećeg Statuta u vreme kriznih štabova“ odobrilo odbranu. Ostalo su lamenti nad fakultetskom ocenom da Beljanski misli kako je iznad zakona, te da se disertacija ne brani u medijima, već na univerzitetima i slično.
Posle svega, mora se kolegama sa novosadskog Pravnog fakulteta, a naročito dekanu, postaviti pitanje koje je, sa pravnog stanovišta, suštinsko: zbog čega doktorat nije oglašen ništavim zbog toga što kandidat navodno nije ispunjavao uslove da disertaciju prijavi, jer nije bio magistar, nego (kako se u odluci o oglašavanju ništavim izričito navodi), zato što je povukao prijavu, a novu nije podneo, te je kao pravni osnov korišćen čl. 257. tač. 4. Zakona o opštem upravnom postupku? Takođe se mora postaviti pitanje – ko je to odobravao disertaciju, ako nisu bili ispunjeni uslovi, kakvo je to Nastavno-naučno veće koje je klizilo po navodnim nezakonitostima ove disertacije, bez otpora, bez reči, u dugom vremenu od 1987. do 2001. godine? Koga se bojalo? Kako je moguće da sankcija zbog ovog postupka pogodi samo S. Beljanskog, a ne instituciju koja je vodila postupak, dozvolila odbranu, a onda sve to poništila? Kakva je to zapravo institucija – Pravni fakultet u Novom Sadu? Ozbiljna, bez hirova, ona koja savesno i brižljivo ceni sve činjenice? Ako je ranije bila hirovita i nesavesna, kroz koju je to katarzu prošla i kada, te se trenutno preobrazila u racionalnu i savesnu? Ili je bilo više katarzičnih preokreta?
Kad je reč o novinama saopštenja Fakulteta u odnosu na odluku o oglašavanju disertacije ništavom, meni je odgovor jasan – u ovom saopštenju se govori profesionalna neistina o zakonskim uslovima za prijavljivanje doktorske disertacije, kao i o vremenskom važenju relevantnih zakona. Jer istina je, bar u sudskom smislu: istina, cela istina i ništa drugo osim istine.
Kaže se da je disertacija prijavljena direktno, tj. da kandidat prethodno nije bio magistar, te da je prijava upućena fakultetu 15. aprila 1987. (sa znakom uzvika koji, pretpostavljam, treba da odrazi zgražanje nad tim da nije završena celih pet godina, tj. do 1992. godine, kad je navodno povučena). Kako stvar, međutim, stoji sa stanovišta zakonskih uslova za prijavu doktorske disertacije? Do donošenja Zakona o univerzitetu Republike Srbije iz 1992. godine, doktorsku disertaciju je, pored kandidata koji ima zvanje magistra, mogao prijaviti i onaj ko ima diplomu fakulteta i radove određenog kvaliteta. Ako je disertacija S. Beljanskog prijavljena 1987. godine, po vojvođanskom zakonu, za ispitivanje uslova direktno prijavljene disertacije bilo je nadležno Nastavno-naučno veće Pravnog fakulteta u Novom Sadu. U saopštenju se ništa ne govori o proceduri i o odluci povodom ove prijave. Polazim od pretpostavke da niko pri zdravoj pameti ne bi radio na disertaciji, ako ona nije bila prihvaćena. Koliko mi je poznato, 1987. godine nigde u bivšoj Jugoslaviji, pa ni u Novom Sadu, nije bilo „kriznih štabova“ (bilo je, doduše, nekih drugih ispostava „antibirokratske“ revolucije), te pretpostavljam da je direktno prijavljena disertacija bila prihvaćena po tada važećim propisima.
Nadalje, u saopštenju, kolege sa Pravnog fakulteta u Novom Sadu tvrde da je mogućnost za odbranu direktno prijavljene disertacije prestala 10. juna 1992. godine. Odista ne znam na osnovu čega to tvrde, a morali su napisati. Pravnici ne pišu saopštenje sa znacima čuđenja i zgražavanja, već na osnovu suvih podataka o važenju prava. U vreme kada je S. Beljanski navodno povukao svoju disertaciju (tvrdi se, 9. juna 1992. godine), u Srbiji je bio na snazi Zakon o univerzitetu iz 1990. godine (donesen 26. januara 1990, objavljen u „Službenom glasniku SRS“ 5/1990). Zakon je važio do avgusta 1992. godine kada je stupio na snagu (tada) novi Zakon o univerzitetu (donesen 7. avgusta 1992, objavljen u „Službenom glasniku RS“, 54/1992). Na dan 9. juna 1992. kada se tvrdi da je S. Beljanski povukao svoju disertaciju, Vojvodina je bila u sastavu Srbije, pa su važili zakoni Srbije po prestanku važenja nekadašnjih vojvođanskih zakona. A čl. 92. Zakona o univerzitetu Srbije iz 1990. godine koji je tog sudbinskog dana bio na snazi glasio je:
„Doktorat može da stekne lice koje ima akademski naziv magistra nauka, odnosno umetnosti u naučnoj oblasti za koju je fakultet matičan, i objavljene naučne radove iz oblasti na koju se odnosi tema njegove doktorske disertacije (u daljem tekstu: disertacija), ako odbrani disertaciju.
Doktorat nauka može da stekne i lice koje ima visoko obrazovanje, objavljene značajne naučne radove, od kojih jedan po obimu i kvalitetu odgovara tezi i ima priznate rezultate u primeni nauke u oblasti na koju se odnosi tema njegove disertacije, ako položi doktorandski ispit i odbrani disertaciju. Veće univerziteta, odnosno veće fakulteta utvrđuje ispunjenost uslova iz st. 1. i 2. ovog člana.“
Ne može se, dakle, smatrati da je mogućnost odbrane doktorata prijavljenog bez odbranjene magistarske teze, prestala 10. juna 1992, kako se u saopštenju tvrdi, izuzev ako se istovremeno ne tvrdi da Vojvodina tada nije bila u sastavu Srbije. Zakon o univerzitetu iz 1990. je važio dok nije stavljen van snage Zakonom o univerzitetu iz 1992. godine, a to je bilo u avgustu 1992. godine.
Da vidimo sada kako zakon iz 1992. godine reaguje na ranije prijavljene doktorske disertacije, uključiv i one kojima nije prethodila odbrana magistarske teze. Odredbu nije bilo teško pronaći među onima koje se bave intertemporalnim važenjem zakona, u čl. 144, koji glasi:
„Lice kome je odobrena izrada magistarske teze, odnosno doktorske disertacije po odredbama Zakona o univerzitetu („Službeni glasnik SRS“, br. 5/90 i „Službeni glasnik RS“, br. 21/90) može braniti magistarsku tezu u roku od tri godine od dana odobravanja teze, a doktorsku disertaciju u roku od šest godina od dana odobravanja disertacije.
Upis kandidata na doktorske studije prema odredbama ovog zakona obaviće se počev od 1. oktobra 1992. godine.“
Iz ovog je jasno da kad je doktorska teza prijavljena i odobrena po ranijim zakonima (onima koji su prethodili Zakonu o univerzitetu uz 1992. godine) kandidati mogu da brane doktorsku disertaciju u roku od šest godina od dana odobravanja disertacije. Ne znam kad je odlučeno o prijavi kandidata i kad je odobren rad na izradi ove doktorske disertacije. Uzmimo da je novosadski Pravni fakultet uvek ažuran – onda kada oglašava disertaciju ništavom, kao i onda kada odobrava rad na njoj – te da je rad na disertaciji odobren u istom mesecu kad je prijavljen, a to je, prema saopštenju Fakulteta, bilo u aprilu 1987. godine. Kandidat je, prema tome, mogao braniti disertaciju bez prethodno stečene magistrature – sve do aprila 1993. godine, a ne do 10. juna 1992. godine, kao što se u saopštenju tvrdi.
Prema navodima iz saopštenja, S. Beljanski je odbranio doktorsku disertaciju 15. marta 2001. godine, na osnovu odluke Nastavno-naučnog veća od 1. marta te godine, a kako se u saopštenju tvrdi, tada je u tom Veću vladala nelegalnost, cvetali „krizni štabovi“ i sl. Zašto je Nastavno-naučno veće imalo nelegalan sastav – ne kaže se. Da li je odluku o odbrani doneo nekakav „krizni štab“ – ne kaže se. A zašto se ne kaže? Pa, možda nema da se kaže štogod što bi, u ovoj stvari, bilo relevantno. Ne treba zaboraviti da odlukom o oglašavanju ništavim doktorata S. Beljanskog nije obuhvaćena, te nije ni oglašena ništavom odluka Nastavno-naučnog veća o imenovanju komisije za ocenu i odbranu ove disertacije. Uprkos tvrdnji o navodno nelegalnom sastavu Veća! U tekstu o ovoj istoj temi, objasnila sam zbog čega to nije učinjeno. U svom saopštenju, Pravni fakultet u Novom Sadu propustio je da podvuče da je disertacija S. Beljanskog odbranjena u vreme kada je važio „čuveni“ i razorni Zakon o univerzitetu iz 1998. godine, koji je osakatio univerzitetsku zajednicu u Srbiji, sa snažnim posledicama koje traju i danas.
Među prelaznim i završnim odredbama toga Zakona nema, dakako, odredaba o sudbini magistarskih i doktorskih radova prijavljenih po ranijim propisima, kao ni o mnogo čemu drugom. Pokušaj da se ovaj sramni zakon ukine posebnim zakonom je propao – on je važio do stupanja na snagu Zakona o univerzitetu 2002. godine. Zakon iz 2002. godine sadržavao je u čl. 141. niz lustracijskih odredbi koje su se odnosile na univerzitetske nastavnike koji su svoja zvanja stekli u vreme važenja Zakona iz 1998.
Nije li možda – iako nigde pomenuta – odluka o oglašenju ništavim doktorata S. Beljanskog, zapravo lustracija lustracije, iako on nikad nije bio univerzitetski nastavnik, ali je njegov mentor, pokojni profesor Momčilo Grubač, bio poznati i uporni protivnik Zakona iz 1998. i pristalica lustracijske odredbe iz Zakona o univerzitetu 2002? Ovde „lustracije“ doktoranata nikad nije bilo, čak ni zbog ozbiljnih sumnji da su plagirane disertacije, na primer, dr. Nebojše Stefanovića, dr Siniše Malog, dr Aleksandra Šapića…
Zbog svega ovoga doktorat S. Beljanskog nije mogao biti oglašen ništavim iz razloga što on nije stekao naziv magistra, nego su se dosetili da to učine zato što, navodno nije bilo prijave doktorata, pozivajući se na odredbu čl. 257. tač. 4. Zakona o opštem upravnom postupku, iako to, prema uobičajenom tumačenju ove odredbe, kako sam već opštirno objasnila u prethodnom tekstu – nije bilo moguće. Ali su se, radi medijskog prljanja i tome doličnog efekta – koje prebacuju S. Beljanskom – odlučili da još ponešto dodaju, da tim dodacima zamuljaju sliku, sve u nadi da se pravne neistine iznesene u saopštenju, nekako neće uočiti.
No – vidite – hoće. U ovom mom slučaju nije ni iz duga vremena, ni zbog prijateljstva prema S. Beljanskom – mi smo samo kolege poznanici. Već zato što političari mogu nekažnjeno lagati, gotovo o svemu, relativno dugo vreme, ali profesionalne laži se ne smeju tolerisati. Jedan fakultet se ne sme profesionalno uplatkavati zbog „profesionalaca“ (po Dušanu Kovačeviću) u njemu. Kako se disertacija ne može braniti u medijima – tako se u medijima ne može ni poništavati, dame i gospodo – pisci saopštenja.
U saopštenju je Pravni fakultet u Novom Sadu obznanio da se o ovom pitanju više neće oglašavati. Dobro, to se i moglo očekivati posle onako udarničkog rada „Komisije za utvrđivanje činjeničnog stanja i valjanosti zakonske procedure prilikom odbrane doktorske disertacije“ (ovo „prilikom“ me i dalje uveseljava!) i dekana Pravnog fakulteta u Novom Sadu.
Ali, na tom Fakultetu postoje i profesori, verujem odani pravnoj nauci, ideji vladavine prava, pravnoj i pravničkoj pismenosti, znalci intertemporalnog važenja prava, veštaci u tumačenju prava. Ili je, uprkos svemu tome, bolje ćutati, ćutati i spavati, sanjati, možda umreti… od straha ili od sramote ili od lepote učmalosti.
Peščanik.net, 13.11.2016.
Srodni linkovi:
Vesna Rakić-Vodinelić – Ofsajd ili ofsajd položaj?
Mijat Lakićević – Profesore, pali ste
Branislav Ristivojević – Деманти 2
Dejan Ilić – Rođeni s foteljom
Mijat Lakićević – Profesoru s ljubavlju
Vesna Rakić-Vodinelić – Kafka protiv Orvela (a može i obrnuto)
Vladimir Beljanski – Osveta politike
Branislav Ristivojević – Деманти
Sofija Mandić – Argument a contrario
Vesna Rakić-Vodinelić – Postoji zakon, postoji ruka, postoji šaka (Leonard Koen)
DRUGA OBALA, knjiga Slobodana Beljanskog
SLOBODAN BELJANSKI NA PEŠČANIKU
________________
- Džerom K. Džerom, Tri čoveka u čamcu, a o psu da i ne govorimo – prekrasno štivo za kišne novembarske dane, naročito u Srbiji.
- U celini i celosti ovo saopštenje glasi: “Pravni fakultet je ozbiljna institucija i nikome ništa ne bi poništio iz hira, već na osnovu savesne i brižljive ocene svih činjenica, koje ne idu u prilog g. Beljanskom. Javnost treba da zna da je pravo na prijavljivanje doktorske disertacije imao samo onaj ko je prethodno stekao zvanje magistra, danas mastera. G. Beljanski nikada nije završio magistarske studije”, kaže se u saopštenju. Dodaje se da je mogućnost direktnog prijavljivanja doktorata, kao izuzetak, bila predviđena nekadašnjim vojvođanskim zakonom, ali je takva mogućnost postojala do 10. juna 1992. “G. Beljanski nije bio u stanju da blagovremeno završi svoj doktorat, posebno nakon suštinskih primedbi koje su članovi Komisije za ocenu imali. Da je g. Beljanski kvalitetno i blagovremeno uradio disertaciju, zakonito bi je odbranio i ne bi bilo nikakvih problema! Međutim, tek 13. maja.1992. disertacija je stavljena na uvid javnosti (prijavljena još 15. aprila 1987!). Zakonski rok za primedbe je 30 dana. Međutim odbrana je, da bi se nezakonito izašlo u susret g. Beljanskom, bila zakazana za 7. jun 1992. Time je povređen Zakon i nakon prigovora na zakonitost ovakve odbrane, odbrana je otkazana 6. juna 1992. Tri dana nakon otkazivanja, a jedan dan pred istek zakonskog roka za odbranu, g. Beljanski je povukao svoj doktorat 9. juna 1992. Time je postupak neuspešno završen”, navode na Pravnom fakultetu. Dodaje se da nakon prestanka važenja vojvođanskog Zakona, više nije postojala mogućnost da bilo ko, pa ni Beljanski, brani doktorsku disertaciju, ako nije magistar. “Sve i da odbrana nije otkazana, sve i da sam nije izričito (dopis u prilogu) povukao disertaciju, nakon 10. juna 1992. godine ne bi mogao da brani disertaciju ni pod kakvim okolnostima! Ili on misli da je iznad Zakona? Međutim, iako nikada nije ponovo prijavio doktorsku disertaciju, a to ne bi ni mogao, jer nije magistar nauka, 1. marta 2001. Nastavno-naučno veće Pravnog fakulteta u Novom Sadu, u nelegalnom sastavu, mimo važećeg Statuta, u vreme kriznih štabova, odobrilo je odbranu povučene doktorske disertacije!? 15. marta 2001. održana je odbrana povučene disertacije, nikada ponovo prijavljene, a ne bi ni mogla da bude prijavljena, jer g. Beljanski nije magistar”, zaključuje se u saopštenju Pravnog fakulteta. Navodi se da su to činjenice, a da je sve ostalo “agresivni medijski pritisak da se odbrani neodbranjivo”. “G. Beljanski je advokat i zna da se disertacija ne brani u medijima, već na Fakultetu! Isto tako zna da zaštiti svoja prava kao poznati advokat i zna koji je pravni put za to. No, isto tako zna da mu činjenice ne idu na ruku i da nema nikakve šanse da u regularnoj pravnoj proceduri dobije nešto što mu ne pripada. Zbog toga bira medijski pritisak. Pravni fakultet neće u tome učestvovati i neće se više ovim povodom oglašavati”, kažu na Pravnom fakultetu.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)
- Nasledni krunski svedok - 03/02/2024
- Zakon i topuz - 17/12/2023
- „… a vi znate šta to znači…“ - 05/10/2023
