Trijumfalni pohod Predsednika Predsedništva SR Srbije po Južnom Banatu rezultiralo je jednom važnom poukom: za Srbiju je najznačajnije to da je ima! Doduše, oni čije pamćenje seže bar tri godine unazad, znaju da je ovaj ambiciozni program takoreći dnevni politički bestseler. Do te mere da se moramo upitati, da li je za Srbiju uopšte bilo šta drugo značajno, osim to da je ima? Fascinirani činjenicom da Srbije ima, naši vlastodršci nemušto upiru prstom u tu “činjenicu”, očekujući da svi bespogovorno učestvuju u ritualu, a oni koji se samo premeste sa jedne noge na drugu, oni koji “činjenicu” pogledaju iz drugog vidnog ugla ili sa drugog odstojanja, po kratkom postupku postaju bogohulnici i “peta kolona”. Ako se čudni ritual još neko vreme produži, građani Srbije počeće da liče na stanovnike fantastičnog Markesovog sela, koji su, postepeno zaboravljajući nazive stvari i njihovu upotrebu, svoju komunikaciju sveli na samo jednu rečenicu, “Bog postoji”. Naš oficijelni politički jezik opasno se približava redukciji na jednu tvrdnju: Srbija postoji.

Arogantnost ovog mitskog insceniranja sastoji se, između ostalog, i u tome što niko drugi do članovi komunističke partije sebe predstavljaju za beskompromisne branioce “državnog interesa”. A u komunizmima svih vrsta ma kako oni bili reformisani državni interes je uvek samo sredstvo i funkcija ideologije, a nikada vrednost i cilj. Zbog toga treba biti veoma skeptičan prema ranoapsolutističkom dekoru naših reformisanih komunista. Kada kažu da je “iznad svih pitanja interes države Srbije”, a pri tom ne manje energično insistiraju na komunističkom obrascu politike, onda su pobrkali radnje iz dva različita filma, iz dve potpuno odvojene priče, čak dve suprotstavljene civilizacije. U jednoj, građanskoj, koja počinje ranim apsolutizmom i dovršava se francuskom revolucijom i ustavnopravnom državom, država je shvaćena kao nadklasna, a pogotovo nadstranačka tvorevina. U drugoj, socijalističkoj, koja počinje oktobarskom revolucijom a dovršava se u “realnom socijalizmu”, država je instrument jedne klase i jedne partije.

U ovom svetlu treba procenjivati i iznenada probuđenu ljubav srpskih komunista za državu. Naravno da niko normalan neće osporavati da je država uslov političke zajednice. Međutim, nameće se pitanje, kada smo mi, i čijom zaslugom, izgubili taj uslov? Da li su možda antikomunisti ostavili Srbiju bez države, pa bi smo sada trebali da slavimo komuniste, jer su joj oni vratili državu? Stvar slično stoji i sa famoznim istorijskim “Ne”. Slušajući današnja samohvalisanja čovek bi pomislio da su istorijsko “Da” Staljinu rekli neki nekomunisti, pa su komunisti imali mnogo teškoća da taj pogrešni savez raskinu.

Činjenica da Srbije ima uopšte nije tako zapanjujuća da bi bilo suvišno pitanje: na koji način je ima? Ako je za nekoga ustavno konstituisanje srpske republičke državnosti pre godinu-dve dana moglo i biti cilj koji ne zahteva dalje preciziranje, danas to ne može biti slučaj. Dakle, ostavimo po strani utvrđivanje primata koji “interes države Srbije” ima nad “svim drugim pitanjima”, i pozabavimo se trivijalnim problemom. Kako se, pod pretpostavkom da se svi slažemo u pogledu pomenutog primata, uopšte utvrđuje šta je sadržaj interesa “države Srbije”? Ko i na koji način odlučuje o tome?

Odgovor na ova pitanja izgleda logično: “U Srbiji će biti onako kako odluče građani Srbije”. Međutim, nedostaje samo jedan detalj. Kako će građani Srbije odlučivati o tome “kako će u Srbiji biti”? Pozdravnim telegramima, na ulicama i trgovima, putem “Odjeka i reagovanja”? Ili preko svojih slobodno izabranih predstavnika, u pluralističkom parlamentu, u kome bi se politička obećanja pamtila, a njihovo neispunjavanje vodilo gubljenju moći?

Došli smo do tačke u kojoj nije više moguće prikrivati protivrečnost između komunizma i države. Kada kažu “država”, pristalice komunističke ideologije nemaju u vidu neku nadstranačku stvar, neku stvar koja je suviše značajna da bi bila u nadležnosti samo jedne društvene grupe. Kada kažu “državni interes” njima ne pada na kraj pameti da se do sadržinskog određenja tog interesa dolazi usaglašavanjem različitih društvenih aktera, koji po pravilu imaju različita viđenja opšteg interesa, ali čija je viđanja moguće usaglasiti putem demokratskih procedura. Zbog toga je parlamentarizam za njih samo fasada koju će deklarativno prihvatiti, istovremeno je dezavuišući. Oni načelno nemaju ništa protiv neistomišljenika, samo neka ti neistomišljenici ne pokušavaju da se mešaju u raspravu o tome ko i na koji način određuje “državni interes”. Pokušaju li to, onda oni “uvlače građane u međusobni sukob” i time ugrožavaju “državni interes”! Nije teško primetiti da je “jedinstvo” upotrebljeno kao argument protiv demokratskog uspostavljanja jedinstva. Naime, ako demokratsko uspostavljanje jedinstva za svoju pretpostavku ima razlike, pa time i sukobe mišljenja, uverenja, političkih projekata, onda demonizovanje razlika u ime jedinstva ne znači naprosto ljubav za jedinstvo, nego ljubav za sasvim određeni tip jedinstva. Za takvo jedinstvo koje je unapred definisano, propisano, naloženo. Ono nije rezultat razlika, ono je stanje koje prethodi svim razlikama i koje sprečava njihovo ispoljavanje.

Fiksacija za objektivističku dimenziju “jedinstva”, za činjenicu da “Srbije ima”, na nužan način proizilazi iz karaktera tog jedinstva, iz njegove nedemokratske suštine.

Kada sve protivnike ove suštine optužuje da su protivnici jedinstva kao takvog, komunistička vlast pokazuje da nije razumela ono na šta se stalno poziva, naime, da nije razumela šta znači “državni interes”. Inače bi znala da osim njenog represivnog postoji i neko drugo jedinstvo, u kome su razlike usaglašene i omogućene. Znala bi da su demokratska društva snažna zbog toga što predstavljaju fleksibilnu kombinaciju razlika, a ne zato što svu vlast gomilaju u jednu tačku. Time što pod firmom državnog jedinstva učvršćuju apsolutnu vlast svoje partije, srpski komunisti za Srbiju predviđaju neku vrstu lažnog parlamentarizma po uzoru na posleratne “narodne demokratije” (Poljska, DDR,…). Pošto su otkupili sva autorska prava na patriotizam, oni mirne duše mogu sve svoje konkurente da proglase ” izdajnicima svog naroda”. Trijumfalni pohod njihovog šefa po Južnom Banatu ostavio je za sobom niz formulacija koje ukazuju u tom pravcu, a koje treba još samo razrađivati i konkretizovati. Jer, ni sva “peta kolona” nije ista. Među njima ima onih koji su Srbiju prodali Zapadu, ima i onih koji vole Rusiju, a poneki pokazuju sumnjivo razumevanje za probleme Albanaca u Srbiji i Jugoslaviji. Verovatno bi se našao i neko ko smatra da u jednoj demokratskoj Srbiji mora mnogo jasnije da bude osiguran status etničkih manjina. Dakle, sve te “izdajice svoga naroda” treba kategorizovati i pojedinačno obraditi. Ili srpski komunisti veruju da su, poput njih, i njihovi protivnici jedinstveni, i to kao izraz svetske zavere protiv srpskog režima koji, i pored njegovih čistih namera, niko ne razume? A možda se naprosto radi samo o tome da im je beskrajna arogancija vlasti oduzela smisao za realnost, pa su uvređeni i zbunjeni svaki put kada se sudare sa trivijalnom činjenicom da to što se trenutno u Srbiji događa ima malo veze sa demokratijom, ma kako široko shvatili ovu reč?

Stav, maj 1990.

Peščanik.net, 09.05.1990.

Leave a Reply