24. januara je na aerodromu Domodedovo, u prepunoj sali za dolaske, eksplodirala bomba koju je aktivirao terorista samoubica. Hajde da vidimo šta su ruske vlasti preduzele povodom poslednjeg terorističkog akta koji se dogodio u Moskvi.
Prvo što se da primetiti je to da je Federalna služba bezbednosti (FSB) brzo reagovala. Požurila je da na sva zvona objavi kako je vinovnik ovog zločina pronađen i da će, što se naravno podrazumeva, biti kažnjen. Objavljeno je da je teroristički napad bio izvršen u organizaciji “Nogajskog džemata”. Kako to da su organizatore ovog zločinačkog akta tako brzo otkrili? Vrlo prosto: 31. decembra, dok je montirala bombu u svom stanu u podmoskovskom gradiću Kuzminki, odletela je u vazduh jedna šahidka. Bomba je bila vezana za mobilni telefon, a poziv ili poslata poruka na taj telefon, trebalo je da tu istu bombu aktivira. I kako je telefonska kompanija Megafon, kao svaka solidna i ugledna firma, i ovoga puta vodila računa o dobrom raspoloženju svojih klijenata, SMS poruka sa čestikom za Novu godinu je pre vremena aktivirala tek montiranu bombu, a ona je ovu šahidku neobavljena posla „odnela u raj“. To jest, teroristički napad planiran za 31. decembar, bez i najmanje pomoći FSB-a, uspešno je presekao Megafon. Nakon ovog zapravo slučajnog incidenta, uhapšeni su i ostali članovi Nogajskog džemata, a FSB je brže bolje požurio da udari recku na još jedan rešeni slučaj i tako, pored ove novogodišnje neuspele terorističke akcije, domodedovski teroristički napad takođe pripiše njima.
Međutim, ubrzo je istraga preko otisaka prstiju bombaša samoubice pokazala da se neposredni izvršilac zvao Mohamed Jevlojev i istovremeno je postalo jasno da je praktično nemoguće ovog teroristu povezati sa Nogajskim džematom. No tih dana se u Igušetiji dogodila saobraćajna nesreća u kojoj je bio povređen jedan od lidera (sada) Sunženskog džemata, devetnaestogodišnji Bašir Hamhojev. Njega su prepoznali, izvukli iz bolnice i takođe optužili za organizaciju domodedovskog terorističkog napada. Nesporno je da je Hamhojev odmetnik, da na duši ima najmanje pet ubistava i da postoji video snimak kojim on poziva na nemilosrdno ubijanje svih lažnih muslimana i muslimana nevernika. Istragom je utvrđeno da postoje indicije da je on mogao da poznaje teroristu samoubicu Jevlojeva, no da se kojim slučajem ta saobraćajna nesreća u Ingušetiji nije dogodila, teško da bi FSB imao u rukama još jednog organizatora terorističkog napada na Domodedovo. A to, da onom delu javnosti koja pažljivije sluša njihova saopštenja ostaje i danas nejasno ko je zapravo organizator ovog zlodela, banda iz Nogajskog reona u Dagestanu ili banda iz Sunženskog reona u Čečeniji, odlučila sam da ovog puta smatram pitanjem od drugorazrednog značaja.
Drugo, što je takođe interesantno, na teroristički napad su reagovali i Naši. Na internetu se u tren oka pojavila informacija o tome kako taksisti koji stoje na aerodromu koriste nesreću kako bi očerupali putnike, i da odvoženje s aerodroma naplaćuju 30 hiljada rubalja. Pokazalo se da je ova „vest“ iz više razloga bila potpuna besmislica, jer vozovi su do Moskve putnike vozili besplatno, zatim, nikakve saobraćajne gužve nije ni bilo, i na kraju, ko god u džepu tek tako nosi toliki novac (oko 1000 dolara), taj pri ruci uvek ima i kola i šofera. Tek je sutradan postalo jasno odakle je u mrežu isplivala ta tako masna novinarska patka. Nakon prvih vesti o terorističkom aktu, Naši su se žurno potrpali u jedan kamion, stigli na aerodrom i tamo organizovali sledeću foto-sesiju: okrenuli su se leđima prema putnicima na izlazu, dok su u rukama držali plakate s natpisom „besplatno do metroa“. Posle onog „gašenja“ šumskih požara koje su „našisti“ uz pomoć fotošopa letos organizovali na internetu, ništa me od njih više ne čudi. No ovo je ispalo još gore. Naime, pošto je bombaški napad izveden u sali za dolaske, polovina poginulih su bili taksisti, pa su njihove kolege iz solidarnosti prema poginulim drugovima, sami, bez ičije inicijative i pre nego što su se našisti pojavili, već uveliko besplatno razvozili putnike do metroa.
Treća reakcija je stigla od strane predsedavajućeg Dume, gospodina Mironova. Pošto aerodrom Domodedovo navodno nije u stanju da obezbedi sigurnost putnika, njegova blistava ideja je bila da ga treba nacionalizovati i, razume se, da treba osnovati još jednu, novu, specijalnu službu bezbednosti koja bi bila zadužena za sprečavanje terorističkih napada na sva sredstva transporta. Nacionalizacija Ministarstva unutrašnjih poslova i FSB-a, ovom vrcavom društvenom pregaocu iz nekog razloga još nije pala na pamet. Odmah sam sebi predstavila kako će ta „glanc“ nova specijalna služba raditi: ona šalje svog agenta doušnika u zloglasno gnezdo Doku Umarova i preko njega saznaje da se sprema novi teroristički napad. „Na metro?“ – sledi pitanje iz centrale. „Ne, na tržni centar“ – odgovara poverljivi doušnik. „Onda ništa. Sedi tamo i ćuti. To je posao službe koja je zadužena za radnje i pijace, pa nek oni lupaju glavu oko toga.“
Ali, još zanimljivije je to kome se namenjuje mesto načelnika ove nove službe. To je vice premijer Sergej Ivanov. Da li znate ko je Doku Umarov? To je aktivni čečenski terorista, emir virtuelne države Kavkaski emirati, čovek koji ubija ruske građane i govori da su oni sami krivi za to. A znate li ko je vice premijer Ivanov? To je čovek čiji je sin svojim automobilom nekažnjeno ubio rusku građanku Svetlanu Beridze i koji je nakon toga javno izjavio kako njegov sin „još uvek nosi moralnu i fizičku povredu“ izazvanu tim nemilim događajem. Time je taj isti Sergej Ivanov položio kamen temeljac budućoj praksi činovničkog terorizma u Rusiji, praksi da putinski činovnici mogu slobodno da svojim automobilima ubijaju ljude po ulicama, a da se za krivce ovih događaja proglašavaju njihove žrtve. Ljudi! Nama ne treba Sergej Ivanov na tom položaju. Hajde da na to mesto odmah postavimo Doku Umarova. Odnos prema ruskim građanima je ionako kod obojice otprilike isti.
No najsjaniji biser u nizu reakcija vlasti bila je izjava predsednika Medvedeva. Lavinu svoje kritike on je prvo obrušio na vlasnike, inače privatnog, aerodroma Domodedovo. „I nemoj da sam više čuo i jednu reč sličnu onima koje izgovoraju rukovodioci nekih transportnih preduzeća, kao na primer „nismo mi za to odgovorni i za to treba da odgovara milicija ili tamo još neko“ – ljutito je izjavio predsednik. A onda je strogo dodao: „Zar tako treba da razmišljaju ljudi koji su na sebe preuzeli obavezu organizacije transportnog procesa? Za mene je to viši stepen nemorala i mislim da bi tu već i tužilaštvo moralo da se umeša.“
I tako, kriv je znači aerodrom Domodedovo. Naš Vrhovni glavnokomandujući i Glava svih službi bezbednosti ne voli kada ljudi „prebacuju svoju odgovornost“ na druge. Ja takođe ne volim kada se ljudi sa svojom odgovornošću ponašaju po pravilima igre koju popularno zovemo ping-pong, no, koliko god to čudno izgledalo predsedniku Medvedevu, u Rusiji postoje i zakoni i podzakonski akti. A u zakonu piše da „kritične zone“ na aerodromima čuva milicija. Aerodrom je dužan da te kritične zone jasno obeleži ogradama (ograda je tamo stajala), a milicija unutar njih ima pravo da po svom izboru i nahođenju zaustavlja i pregleda sve one koji se u njoj nalaze. I sada, možete li da zamislite šta bi se dogodilo s privatnim preduzećem Domodedovo, kada bi ono kojim slučajem odlučilo da redove milicije koja kontroliše kritične zone i gde ona ubira svoj danak od tadžika i ostalih „gostiju“ prestonice, krenulo da popunjava ljudima iz svoje službe obezbeđenja? Naravno, istog trenutka bi bilo samleveno u prah i pepeo. „Šta?! Kako se samo usuđujete da dirate u tu svetinju svih svetinja i da se bavite onim čime se mogu baviti samo pripadnici službi?“
Uostalom, nigde u svetu ne postoji potpuna kontrola na ulazu u aerodrom. To prosto fizički nije moguće. Običnim introskopom eksploziv se ne može detektovati, a glomazna aparatura za realnu proveru prtljaga smeštena je duboko u podrumima aerodroma. Svaka strožija kontrola uz pomoć tih slabašnih introskopa, stvorila bi na ulazima u aerodrome samo još veće gužve i tako povećala broj idealnih mesta, takozvanih „prljavih zona“, za eventualne terorističke akcije.
I još nešto. Na Domodedovu danonoćno dežura najmanje 10 čekista iz odeljenja borbe protiv terorizma. Posle terorističkog napada, nijednom od njih nije uručen otkaz. Nijedan od njih nije čak ni spomenut. Dakle, kada se prima plata, za terorizam su nadležni oni, a kada se teroristički akt dogodi, odgovorno je Domodedovo.
Moram da primetim da je aerodrom Domodedovo, tog dana kada se teroristički napad dogodio, odlično izvršio sve svoje obaveze: umešno je bila sprečena panika i svi avioni su nastavili da uredno odleću i sleću. Možete samo zamisliti kakva bi se gužva napravila da su letovi krenuli da se zatvaraju ili odlažu. Pri tome treba imati u vidu da je, sprovodeći jednu takvu odluku, menadžment aerodroma bio izložen ogromnom riziku. Šta da se kojim slučajem dogodila još jedna eksplozija? Naše vlasti bi tu tako uspešnu privatnu firmu na koju već odavno oštre svoje zube, u jednom zalogaju i s apetitom progutale.
A nakon svega par nedelja, Medvedev je prevazišao čak i samog sebe. U okviru programa borbe protiv terorizma, on je sasvim neočekivano posetio železničku stanicu Kijevskaja. U staničnoj čekaonici nije zatekao ni jednog milicionera i od toga je napravio neviđen skandal.
Šta reći? Ima dobrih i loših rukovodilaca. Dobri su oni koji javno hvale svoje potčinjene, a grde ih kada su s njima nasamo. Kod loših je obratno. A postoje još i oni koji su dibidus loši. Dibidus loš rukovodilac je onaj što javno šamara potčinjene za neispunjena naređenja koja on nikada nije ni dao. A ako Medvedev stvarno misli da je pijani patrolni milicioner ta panaceja koja nas može zaštititi od terorizma, onda je o tome trebalo prvo da se posavetuje s glavnim načelnikom ruskih železnica Jakunjinom, pa tek onda da, onako strog i gizdav, izađe u šetnju po železničkoj stanici. (Uzgred, Putin je sve te dane mudro ćutao. Izgleda da je shvatio da je sav taj posao oko terorizma propala stvar, pa je ceo predmet pasovao Medvedevu, ne bi li od njega definitivno napravio klovna.)
No hajde da na trenutak zanemarimo pitanje o tome šta o miliciji stvarno misli predsednik Medvedev i da pogledamo istini u oči.
Stanični milicioner u današnjoj Rusiji sposoban je da misli isključivo o sledećim stvarima: o ubiranju novca od tadžika i ostalih dođoša, o reketiranju okolnih kioska, o svodništvu i o trgovini drogom. Za borbu s terorizmom on niti ima vremena, niti je za to osposobljen. A mi smo i već tako zemlja okupirana milicijom. Na svim izlazima iz Moskve, kao da živimo u gradu osvojenom od strane nekog neprijatelja, stoje ti ljudi s palicama i uzimaju novac od prolaznika. Vi takvu sliku nećete videti ni u jednoj zemlji na svetu. A sad, poštovani čitaoci, recite sami. Da li se iko od vas seća slučaja da su ti ljudi sprečili neki teroristički napad? No zato svi znamo za gomilu primera u kojima su ti isti što unaokolo šetaju s palicama, pomagali teroristima za vreću šećera ili par lubenica.
Na Domodedovu se milicioneri nikada nisu bavili ničim korisnim. Ili su iznuđivali novac u „prljavoj zoni“ ili su pokušavali da korumpiraju ljude iz obezbeđenja Domodedova u „čistoj zoni“. Kada se na aerodromu iz nekog razloga stvori neka gužva, dogodi nekakav nesporazum ili nastane neka zbrka, oni istog trenutka, nekim volšebnim načinom netragom nestaju, a sve konfliktne situacije (što je potencijalno uvek moguće u aerodromskoj zgradi kroz koju prolazi po 10 hiljada ljudi na sat), sve vreme reguliše grupa ljudi iz obezbeđenja Domodedova zadužena za brzo reagovanje koja, uzgred, niti iznuđuje mito, niti ljudima lomi vilice.
Govore nam da se treba učiti na iskustvu drugih, organizovati saradnju i pažljivo izučiti kako se u drugim zemljama s terorizmom bore službe zadužene za bezbednost. Naravno da na aerodromu Ben-Gurion postoji obezbeđenje koje stoji na ulazu u svaku radnju ili prodavnicu suvenira, a postoji i izraelska služba bezbednosti Šabak (poznatija pod imenom Šin-bet), organizacija koja u potpunosti kontroliše ceo aerodrom. No izvinite, da bi se naši stanični milicioneri podigli do nivoa Šabaka, za početak bi ih trebalo sve rasterati, a njihove načelnike na duži rok pozatvarati.
Prosto povećanje broja milicionera na Domodedovu ili na železničkoj stanici Kijevskaja, u situaciji koja danas vlada, samo bi stvorilo još veći nered, uvećalo broj i proširilo asortiman dovitljivih i manje dovitljivih pljački slučajnih prolaznika. Efikasna borba protiv terorizma se može voditi samo ozbiljnim obaveštajnim metodama koje su razrađene u dobro organizovanim specijalnim službama. O tome koliko su kvalifikovane naše specijalne službe, svedoče sledeće činjenice.
Prošle godine je na putu za Moskvu služba bezbednosti Litvanije uhapsila svoju građanku Egle Kusajte. Ova Litvanka, indoktrinirana idejama radikalnog islamizma, spremala se da sa bombom na svom telu izvrši teroristički napad. Litvanska obaveštajna služba ne samo da je sprečila eksploziju, već je imala i čvrst dokazni materijal o namerama Egle Kusajte, snimljen od strane njenih obaveštajaca.
Samo nekoliko dana posle hapšenja Egle Kusajte, u moskovskom metrou je eksplodirala bomba privezana za telo Marjam Šaripove. Marjam Šaripova je bila udovica poznatog odmetnika, potom i žena jednog drugog poznatog odmetnika i sestra dvojice ekstremista i takođe poznatih bandita odmetnika. I bez obzira na sve to, naše specijalne službe bezbednosti nisu smatrale da je neophodno držati Marjam Šaripovu pod prismotrom. Litvanske specijalne službe su Egle Kusajte držale pod prismotrom, a naše Šaripovu nisu.
A znate li zašto? Zato što oni za to nisu imali vremena. Oni su bili zauzeti drugim poslom. Oni su se odmarali na Maldivima, vozikali u svojim privatnim avionima, rečju trošili milione „zarađene“ na „predmetu Magnitskog“. Ili su recimo, na osnovu „sumnje o finasiranju terorizma“, prisluškivali razgovore nekog biznismena. To je u ovim krugovima danas ubedljivo najpopularniji posao. Kraće rečeno, bili su zauzeti važnijim poslom. A za takve tričarije kao što je na primer terorizam i ostale slične poslove koji ne donose novac, oni prosto nemaju dovoljno vremena. Smešno je i pomisliti da će se ljudi koji s oružjem ili svojim automobilima mogu nekažnjeno da ubijaju svoje građane, naročito uzbuđivati oko toga što to isto može da radi i neko drugi.
I šta se tu još može reći?
Vakuum vlasti se uvek i svuda ispunjava pretećim neredom.
Ежедневный Журнал, 18.02.2011.
Preveo s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 22.02.2011.
