Odlomak iz autorkinog Predgovora za novu zbirku tekstova Dejvida Graebera „The Ultimate Hidden Truth of the World / Ultimativna skrivena istina o svetu“, Farrar, Straus and Giroux, 2024.
Dejvid Grejber je bio vedar, druželjubiv čovek. Pasioniran, pričljiv, očaran mogućnostima ideja i ideologija kojima se bavio. Svaki put kad bismo se sreli, od Nju Hejvena početkom ovog veka do Londona nekoliko godina pre njegove smrti, bio je isti: ozaren, izgužvan, pun neiscrpne energije koja kao da je odražavala neprestano kretanje njegovog uma; reči su preticale jedna drugu kao nošene nezaustavljivom bujicom. Ali u aktivističkim krugovima bio je veoma poštovan i kao odličan slušalac, a njegov radikalni egalitarizam se ogledao u načinu na koji se odnosio prema ljudima oko sebe.
Uvek je bio antropolog. Posle terenskog rada među tradicionalnim narodima Madagaskara nije se zaustavio, ali se okrenuo sopstvenom društvu. Eseji poput onih u knjizi Mrtve zone imaginacije: o nasilju, birokratiji i interpretativnom trudu i njegova knjiga Nebulozni poslovi (Bullshit Jobs) nastali su primenom antropološkog alata na oblast koja se obično smatra dosadnom ili se o njoj i ne razmišlja – na funkciju i uticaj birokratije. Njegov bestseler o dugu iz 2011. podsetio nas je na to da novac i finansije spadaju u one društvene aranžmane koji se mogu promeniti nabolje.
Neprestano je ponavljao da je industrijalizovana evro-američka civilizacija, kao i druga prošla i sadašnja društva, samo jedan od bezbroj mogućih načina funkcionisanja. Opisivao je vremena kad su društva odbacivala poljoprivredu ili tehnologiju ili društvenu hijerarhiju, kad su društvene grupe birale ono što se često nipodaštava kao primitivno zato što je slobodnije. Odbacivao je sve linearne narative koji prikazuju savremena ljudska bića kao nazadovanje u odnosu na prvobitnu nevinost ili napredovanje u odnosu na primitivno varvarstvo. Umesto jednog narativa, nudio je mnoge verzije i varijacije, viziju društava kao procesa eksperimentisanja i ljudskih bića kao beskrajno inventivnih. Ta raznovrsnost je za njega bila izvor nade, temelj uverenja da ne mora biti ovako.
Kako je to sažeo Markus Rediker u prikazu Dejvidove posthumno objavljene knjige Gusarsko prosvetiteljstvo (Pirate Enlightenment): „Sve što je Grejber pisao bilo je istovremeno genealogija sadašnjosti i priča o tome kako bi društvo moglo izgledati.“ Bavio se svim vrstama nejednakosti, između ostalog i rodnom nejednakošću u ovom i drugim društvima, i nasiljem koje nameće nejednakost i neslobodu, kao i načinima na koje bi se ono moglo delegitimizovati i pitanjem kako i kada su društva uspevala da ga izbegnu. Ukratko, usredsređivao se na slobodu i prepreke koje ometaju njeno ostvarenje.
Često mu se pripisivao slogan pokreta Okupirajmo Vol strit „Mi smo 99%“, ali je on insistirao na tome da je doprineo samo 99% frazi koja je tako ubedljiva da se „1%“ široko koristi da opiše visoku elitu. Izraz „99%“ je optimističan u poređenju sa starim opisom radničke, srednje i više klase. On potvrđuje da velika većina ljudi radi i često dobija nedovoljnu ili neizvesnu zaradu; da je većini ljudi mnogo šta zajedničko i da većina ima mnogo razloga da se suprotstavi superbogatima.
Dejvid je nalazio radost u svom radu i u načinima na koje se on preplitao s događajima na terenu – posebno s radikalnim pokretima krajem devedesetih i u novom milenijumu, između ostalog sa antikorporativističkim i antiglobalističkim pokretom, koji je dostigao vrhunac s prekidom ministarske konferencije Svetske trgovinske organizacije u Sijetlu 1999, zapatističkom pobunom u Meksiku, koja je počela 1994, i s mnogim oblicima radikalnog egalitarizma koji se ispoljavaju kao eksperimenti u direktnoj demokratiji i otpor nepravednim institucijama i vlastima, posebno s pokretom Okupirajmo Vol strit iz 2011, u kom je svesrdno učestvovao.
Radost: možda bi svako trebalo da je oseća u susretu s idejama i načinima na koji one otvaraju ili zatvaraju neke mogućnosti. Pred ovim Grejberovim rečima: „Krajnja skrivena istina sveta jeste to da je on nešto što mi stvaramo i što bismo jednako lako mogli da promenimo.“ Ako zaista u to verujete, ako opažate svet kao nešto izgrađeno u skladu s određenim pretpostavkama i vrednostima, onda vam je jasno da se on može promeniti, posebno menjanjem tih pretpostavki i vrednosti.
Moramo priznati da su ideje alat koji koristimo – a s njima dolazi i izvesna moć. Dejvid je želeo da taj alat svakom stavi u ruke ili da svakog podseti da njim već raspolaže. Delom i zbog toga, veoma se trudio – i uspevao – da piše stilom koji nije uvek bio jednostavan, ali je uvek bio najjasniji i najpristupačniji s obzirom na građu. Između ostalog, egalitarizam je i prozni stil. Naša zajednička prijateljica, filmska rediteljka i aktivistkinja pokreta za ukidanje duga Astra Tejlor pisala mu je: „Ponovo čitam Dug. Ti si opasno dobar pisac. Retka vrlina među levičarima.“ On joj je odgovorio tog avgusta, mesec dana pre svoje smrti: „Pa hvala ti! U najmanju ruku se trudim ʼda budem ljubazan prema čitaocuʼ, što je, u izvesnom smislu, produžetak politike.“
Da bi verovali da ljudska bića mogu sama sobom upravljati u odsustvu institucija prinude i hijerarhije, anarhisti moraju imati mnogo poverenja u obične ljude. Dejvid ga je imao. Rečenica koju je Lindzi Stounbridž napisala o Hani Arent mogla bi se primeniti i na njega: „Insistirati na njenom izuzetnom umu znači smetnuti s uma nešto vrlo važno u njenim lekcijama o mišljenju: mišljenje je obično, kaže ona; to je njegova tajna moć.“
Dejvidova akademska karijera nije se odvijala glatko uprkos tome – ili možda upravo zbog toga – što je bio sjajan i originalan. U Fragmentima anarhističke antropologije, prvoj njegovoj knjizi koju sam pročitala, maloj knjizi koja vrvi od velikih ideja, napisao je: „U Sjedinjenim Državama ima na hiljade akademskih marksista raznih vrsta, ali jedva desetak profesora koji se otvoreno izjašnjavaju kao anarhisti… Čini se da marksizam ima izvesnu srodnost s akademskim koju anarhizam nikad neće imati. Na kraju krajeva, bio je to jedini veliki pokret čiji je tvorac bio doktor nauka, mada je kasnije usvojio ambiciju da okupi radničku klasu.“ Zatim kaže da anarhizam, za razliku od marksizma, nije bio ideja koju je stvorila nekolicina intelektualaca; umesto toga, „osnovni principi anarhizma – samoorganizovanje, dobrovoljno udruživanje, uzajamno pomaganje“ – postoje „otkad postoji čovečanstvo“.
Poklič koji je Dejvid ponavljao i kao naučnik i kao aktivista glasio je: „Ne mora da bude ovako!“ Dok akademska zajednica ume da bude hladna i rezervisana i uzmiče od direktnog angažmana, on je bio topao i dinamičan; želeo je da vidi kako ideje vode do aktivnosti koje mogu da promene svet. Tejlor kaže: „Prezirao je suvoparnu monotoniju akademske birokratije, a voleo je aktivističke sastanke i uživao u ideološkim debatama i raznim oblicima planiranja, manevrisanja i neposlušnosti.“ Njegova nada nije bila ludo naivna, već zasnovana na nagomilanim svedočanstvima o tome da su ljudska društva poprimala nebrojene oblike, da ljudi koji su naizgled bespomoćni mogu zajedno imati veliku moć i da su ideje važne. Jedna od mojih omiljenih informacija u Fragmentima anarhističke antropologije odnosi se na madagaskarski narod Sakalava: njegovi pripadnici zvanično poštuju mrtve kraljeve – ali ti kraljevi objavljuju svoju mudrost „preko duhovnih medijuma, a to su obično starije žene običnog porekla“. Dakle, sistem kojim zvanično upravljaju muški članovi elite kontrolišu žene koje ne pripadaju eliti.
Nada nije popularna među intelektualcima i aktivistima. Cinizam se čini suptilniji iako često greši u argumentaciji o ljudskoj prirodi i političkim mogućnostima; očajanje se obično opaža kao sofisticirano i potkovano znanjem o svetu, dok se nada shvata kao naivna mada je istina često suprotna. Nada je rizična; možemo da izgubimo, i to se, štaviše, često događa, ali podaci pokazuju da ponekad i pobedimo ako se potrudimo.
Grejberov esej „Zamor od očajanja“ počinje pitanjem: „Može li nam beznađe postati dosadno?“ Dejvidova velika moć proisticala je iz toga što je bio autsajder. Nije polazio od široko prihvaćenih pretpostavki, već je nastojao da ih raskrinka, da nam pokaže da su one proizvoljne, da nas ograničavaju i da ih ne moramo izabrati, kao i da svakog pozove u prostore koje sve to otvara (pozdravljajući one koji su već u njima). Veliki deo onog što je napisao u suštini kaže: „Šta se događa ako to ne prihvatimo?“ – ako to seciramo da bismo videli odakle dolazi i kako utiče na društvo, ili ako ga prosto odbacimo kao teret koji ne moramo da teglimo, kao tesno odelo koje ne moramo da nosimo? Drugim rečima, zanimalo ga je šta se događa ako postanemo slobodni.
The Guardian, 07.11.2024.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 19.12.2024.
