Šta nas, ustvari, toliko plaši kod razgovora o zločinima počinjenim u naše ime? Racionalno, pojedincu u Srbiji ništa loše ne može da se dogodi ako prizna proste, sudski utvrđene činjenice. Niko zbog toga neće biti oštećen, niko neće snositi nikakve posledice, niko neće biti čak ni popreko pogledan… Ljudi koji nisu direktno učestovali u formulisanju ili sprovođenju ratne politike koja je do zločina dovela, ni na koji način ne bi bili pogođeni priznanjem zločina. Miloševićevi glasači s početka 1990-ih koji su još uvek živi, mogli bi da osete izvesnu nelagodu, veću od ostatka društva, ali čak i ta vrsta odgovornosti je predmet diskusija i daleko je od jednostavnog izvući direktnu liniju odgovornosti između glasača i genocida koji je usledio. Dakle, čega se plašimo?
Srebrenica je velika i važna tema koja prelazi granice Balkana, ali i granice jedne discipline kakva je pravo. Vojska i policija Republike Srpske organizovali su i sproveli uništenje Bošnjaka u srednjem Podrinju kroz masovna ubistva i etničko čišćenje tokom jula 1995. Jedini nadležan za utvrđivanje pravne kvalifikacije nekog krivičnog dela – sud, i to ne jedan, doneo je presudu da je u pitanju krivično delo genocida. Kako je izračunala pedantna Tea Gorjanc Prelević iz podgoričke Akcije za ljudska prava, 46 sudija iz 34 države sveta učestvovale su u donošenju takvih odluka. Pritom je u pitanju najdokumentovaniji zločin ovog obima u dosadašnjoj svetskoj istoriji. Znamo sve – od toga ko je usvojio strateške ciljeve i direktive kojima je genocid trasiran, pa do poslednje cifre na poslednjoj tablici bagera i rovokopača koji su ukopavali i premeštali tela. Tadašnja Savezna Republika Jugoslavija je u potpunosti finansirala, naoružavala i na sve načine pomagala VRS tokom celog rata u Bosni i Hercegovini, omogućivši tako i rat, ali i ratne zločine, uključujući genocid u Srebrenici.
Da li ovo znanje na bilo koji način sprečava dalja istraživanja, propitivanja, rasprave? Apsolutno ne. Naučni metod je jasan – da bi se tvrdnja uopšte tretirala kao naučna, ona mora da bude oboriva. Zato su teze poput onih da postoje božanstva ili vanzemaljci van naučnih promišljanja. Ne postoji način da ih oborite i samim tim nisu naučno proverljive iako samo ljudsko verovanje u njih jeste zanimljivo naučnicima iz različitih oblasti. Kod zločina u Srebrenici postoji mnogo prostora za postavljanje novih hipoteza i za naučnu diskusiju o brojnim aspektima celog ovog događaja. Verujem da će se još mnogo godina naučnici baviti motivima za ovako težak zločin, zatim kontekstom zločina, kako domaćim tako i međunarodnim, pa onda planiranjem, posebno pitanjima kada je sve počelo i kako je plan donet. Takođe ima prostora za dodatna istraživanja o ulozi Miloševićevog rukovodstva, o ulozi srpskog DB-a, o ulozi međunarodnih vojnih i političkih faktora, o uticaju Srebrenice na međunarodno pravo i politiku… Bilo bi zanimljivo čitati komparativna istraživanja zločina u Srebrenici i Ruandi, posebno uz upotrebu metodologije postkolonijalnih studija. Kolega Max Bergholz, jedan od najvažnijih istoričara današnjice, otvorio je u članku iz 2025 – Uncomfortable Evidence: On the Challenge of Telling New Stories about Srebrenica – važna pitanja za izučavanje nasilja i za proučavanje ljudskog ponašanja kroz skretanje pažnje na manje poznate priče o Srebrenici i na nestandardna ljudska ponašanja koja celom događaju daju kompleksnost i izvlače ga iz binarne, crno-bele kategorizacije.
Vrlo ugledni ljudi, vrsni svetski pravnici, verovali su da nije u pitanju zločin genocida, već zločin protiv čovečnosti, pre nego što su presude donete. To je takođe bio sasvim legitiman postupak u kome nema ničega ponižavajućeg za žrtve. Pitanja o uništenju dela zajednice važna su i za druge nauke, ne samo pravnu, i ona mogu da idu van pravnog konteksta i utvrđivanja individualne krivične odgovornosti. Sociološka, kulturološka, antropološka ili psihološka istraživanja genocida nastaviće se i dalje i to ne sme niti može da zaustavi bilo koja presuda, iako ona mora uvek da se uzme u obzir. Pravna kvalifikacija je jedan od elemenata kompleksnog društvenog događaja i naučnici je upravo tako tretiraju, uzimajući je u obzir, ali ne posmatrajući je kao krajnju tačku istraživanja.
Za razliku od naučnika koji su otvarali različita pitanja, vlasti u Srbiji trudile su se da prikriju neke delove istine, već u zavisnosti koja vlast je bila u pitanju. Čak i neki moralno ispravni ljudi zagovarali su tezu da treba sakriti zapisnike Vrhovnog saveta odbrane i druge dokaze koji upućuju da su vlasti u Srbiji i SRJ znale za Srebrenicu i da su učestvovale bar u skrivanju počinilaca. Obrazloženje je bilo da se mora izbeći plaćanje odštete, jer bi to opteretilo finansijski buduće generacije, ali takođe i izazvalo resantiman i nezadovoljstvo slično onom u Nemačkoj nakon Versajskog mirovnog sporazuma. Time su se i ljudi koji inače drže do morala, odrekli te kategorije zarad pragmatičnosti. Čak i da je osuđena pred Međunarodnim sudom pravde, Srbija ne bi svakako bila opterećena odštetom koja je neizdrživa, jer to nije bio slučaj ni sa jednom državom nakon Drugog svetskog rata. Iznos bi izvesno bio neuporedivo manji nego što je na pljački stečeno bogatstvo bilo kog od aktuelnih SNS tajkuna. Da ne govorimo o tome koliko smo novca tokom rata u BiH dali upravo vojsci koja je izvršila genocid u Srebrenici. Presuda je doneta, Srbija nije osuđena za učešće ili pomaganje u genocidu, iako jeste za nesprečavanje genocida, a prošli su i rokovi za ponovno pokretanje tužbe. Međutim, negiranje i relativizacija genocida nisu zbog toga stali, čime se jasno pokazalo da je briga za finansijski teret na leđima budućih generacija za većinu ipak bila samo izgovor.
Direktni počinioci, kao i oni koji su formulisali i vodili politiku koja je do zločina dovela, skrivaju istinu iz razumljivih razloga, uplašeni za sopstvenu odgovornost. Pritom, malo je onih koji su i dalje živi, a koji bi mogli da se suoče sa krivičnom odgovornošću. Oni svakako nisu dovoljno moćni da utiču na javne politike. Međutim, nosioci ratne politike jesu trenutno na vlasti u Srbiji i oni imaju direktan interes da održavaju propagandnu verziju priče o ratovima 1990-ih, uključujući i Srebrenicu. Ta verzija ne bazira se toliko na ratovanju podacima, relativizaciji kroz lažne ili iskrivljene podatke ili iznošenju neke od brojnih alternativnih teorija o masovnim ubistvima ljudi iz srebreničke enklave 1995. Ona je jasno usmerena na očuvanje centralnog toka Vučićevog narativa – da su Srbi žrtve zavere međunarodne zajednice, da im neprestano preti opasnost i da je vlast čvrste ruke jedino što može da ih zaštiti. Tako Srebrenica postaje mnogo važnija kao navodni instrument borbe mrskog Zapada protiv Srba, na primer kroz donošenje Rezolucije UN-a o genocidu, nego kao stvarni događaj koji sada treba relativizovati ili negirati. Ovo je zanimljiva taktika poricanja jer uklanja čak i raspravu o relativizatorskim narativima iz javnosti. Postoji homogeni narativ u kom je Srebrenica oruđe protiv Srbije i Republike Srpske, a šta se tamo desilo – da li su te ljude ubili Britanci, Francuzi, Alija, Marsovci ili ih nije ubio niko – postaje potpuno irelevantno i nije predmet razgovora.
Tako dolazimo do građana Srbije – običnih ljudi koji nisu krivično odgovorni i koji ništa nemaju da izgube ako kažu istinu. Istraživanja koja su s vremena na vreme radile organizacije civilnog društva, pokazuju da generalno o zločinima, pa i o Srebrenici, ljudi znaju veoma malo, uglavnom na nivou da su čuli za taj pojam. To je normalno i očekivano – retko se ko profesionalno bavi ratnim zločinima, a i onaj deo društva koji je iz raznih razloga zainteresovan za nedavnu istoriju, uvek je u manjini. Nije logično, niti se može racionalno očekivati da ljudi posvete pažnju nečemu od pre 30 godina, dok pokušavaju da zarade za život, da uživaju u druženju sa porodicom ili prijateljima, da se bave svojim hobijima, da koriste sve lepote kratkog ljudskog veka. Ono što čuju, ako uopšte čuju, jeste verzija koja je najprisutnija na površinskom nivou, a to je upravo narativ vlasti. Sve što možete iz tog narativa saznati, ne udubljujući se u temu, jeste da će Srbi biti genocidni narod ako priznamo činjenice. Šta ta besmislena fraza uopšte znači, retko ko ima vremena da promisli. Podrazumeva se da je u pitanju nešto loše i da tu Srebrenicu treba pokopati u prošlosti i ne baviti se njom. Ko se bavi – taj je deo zavere protiv Srba, izdajnik i neprijatelj.
U situaciji kada autoritarna vlast ima sve poluge moći, kada u potpunosti kontroliše javne resurse i kada ciljano u društvu podstiče atmosferu straha i nasilja, racionalna rasprava o Srebrenici, kao i bilo kom drugom osetljivom pitanju, praktično je nemoguća. Istraživači i naučnici čuvaju činjenice od zaborava, ne za ovaj, već za budući trenutak, kada se budu uspostavili minimalni uslovi za javnu debatu i za razgovor o različitim narativima o prošlosti, uključujući Srebrenicu. Da bismo uopšte mogli da počnemo sa tim razgovorom, prvo mora da se skloni toksični, autokratski režim Aleksandra Vučića. Dok se ljudima na ulici glave razbijaju bejzbol palicama, taj je razgovor besmislen, a često i kontraproduktivan. Pitanje – šta mislite o Srebrenici, kao uostalom i o Kosovu – postalo je batina kojom se sa pravedničkim gnevom dokazuje moralna ispravnost i uloga moralnog arbitra onog ko pita. Pitani je tu objekat, neko ko služi da se potvrde determinističke i nenaučne teorije o srpskom društvu kao zarobljenom u začaranom krugu nacionalizma i zaostalosti iz kog nema izlaza. A onda možemo i da ostavimo Vučića i autokratiju, jer za bolje i nismo, kako nam uporno objašnjava najpoznatiji kolumnista Kurira. Uz tu misao valjda lakše zaboravimo na činjenicu da se ljudima uništavaju životi na istim stranicama s kojih se on obraća nekoj tuđoj publici, potpuno nesvesnoj važnosti Fame o biciklistima.
Ono što ima smisla i o čemu bismo možda mogli već sad da razmišljamo je šta su posledice ovakve politike sećanja gde se zločini srpske strane prećutkuju ili negiraju. Kada vaspitavamo sopstvenu decu, pojam odgovornosti nam je veoma bitan. Malo ko uči svoje dete da, kada razbije komšijski prozor, to sakrije, optuži drugog ili se prosto pravi ludo. Dete uči o posledicama svojih akata kroz prihvatanje odgovornosti, uključujući kaznu, priznanje, izvinjenje i naknadu štete. Međutim, kada se dođe do ratnih zločina počinjenih u naše ime, finansiranih od našeg poreza, omogućenih našim pogrešnim političkim izborima, tu je poruka sasvim drugačija. Svojoj deci šaljemo poruku da je laž prihvatljiva, da ne mora da se preuzima odgovornost, da patnje drugih nisu relevantne i da ljudska solidarnost završava na granicama imaginarnih nacionalnih zajednica. Ideja da deca neće shvatiti kako bezočno lažemo i da neće učiti iz našeg ponašanja, nije vredna čak ni razmatranja.
Jedan od većih, ako ne i najveći problem naše zajednice, upravo su temelji na kojima je gradimo. Bilo bi dobro da se dogovorimo šta je u tim temeljima i koje su to vrednosti. Srpska revolucija iz 1804. imala je velike ideale, stvarane zajedničkim radom šumadijskih trgovaca i seljaka i vojvođanskih pisaca i učitelja. Ali je imala i svoje tamne mrlje, poput nasilja nad muslimanskim stanovništvom. Vuk Karadžić je imao snage da to prizna i pokaje se za sopstveni pokušaj prikrivanja zločina napisavši o zločinu Karađorđevih ustanika nad sjeničkim muslimanima: Istina je da je ovo sve sramota za Srbe, ali je bilo sramota činiti, a kad je već učinjeno, u istoriji ne valja ga kriti. Time nam je pružio priliku da istinu ugradimo u temelje države, zajedno sa pravdom i jednakošću koje jesu bile deo revolucionarnih stremljenja.
O svemu ovome trebalo bi da razgovaramo kada povratimo bar obrise demokratije. O tome kakvu bismo poruku poslali da prosto uvažimo sudski utvrđene činjenice. Da li bismo živeli mirnije i rasterećenije, da li bismo uticali i da se tuđi, pogotovu bošnjački nacionalizam delimično razoruža, da li bismo povratili deo sopstvenog ugleda kao zajednica… Najvažnije, kakav bismo primer ostavili sopstvenoj deci? A mogli bismo onda, u relativnom miru i sigurnosti da nas neće niko zbog toga oglasiti neprijateljima i izdajnicima, da razgovaramo i o tome kako da pomognemo Srebrenici i Bosni i Hercegovini. Danas većina dece Srebrenice živi van tog grada, najčešće i van Bosne i Hercegovine, poput ovih dana aktuelnog fudbalera Esmira Bajraktarevića. Zamišljam neku buduću Srbiju koja će ovu decu stipendirati i koja će finansijski podržati rad Memorijalnog centra u Potočarima. Koja će finansirati međunarodne naučne konferencije o različitim aspektima rata i ratnih zločina. Koja će otvoriti besplatno svoje fakultete za decu iz Podrinja. Koja će praviti umetničke, sportske, naučne i druge kampove, zajedničke za decu sa obe strane Drine. I koja, povrh svega, neće kopati po ranama majki Srebrenice, negirajući njihovu patnju i zločin u kom su izgubile decu.
Da li će se građani takve Srbije osećati bolje ili gore nego danas, da li će biti ponosniji na sebe i svoju državu nego što je to trenutno slučaj, da li će ih u regionu i u svetu posmatrati kao deo „genocidnog naroda“ ili kao deo hrabre i časne nacije? Istina je velika vrednost, ma koliko se danas činila izbledelom u vremenu postistine i relativizacije svega i svačega. Da nije, ne bi se najgori među nama toliko trudili da je sakriju. Borba za istinu o Srebrenici, za priznanje da u istoriji nema dobrih i loših naroda, ali ima dobrih i loših odluka, za ideju da o sopstvenoj sramoti treba govoriti iskreno i otvoreno, pazeći na žrtve i uvažavajući tuđu bol – borba je za našu budućnost. I vredi je voditi.
Realizovano u saradnji sa Peo Peace (forumZFD)
Peščanik.net, 11.07.2026.
SREBRENICA
