Među ekonomistima koji znaju istoriju, i samo spominjanje nekih godina izaziva jezu. Na primer, pre tri godine je Kristina Romer, tadašnja šefica Obaminog Veća ekonomskih savetnika, upozorila političare da ne ponavljaju 1937. godinu – godinu kada je Ruzvelt prešao, vrlo preuranjeno, od fiskalnog stimulansa na štednju, što je privredu koja se oporavljala gurnulo nazad u recesiju. Na žalost, ovaj savet je ignorisan.
Ali sada sve češće slušam priče o jednoj još važnijoj godini. Iznenada, inače smireni ekonomisti govore o 1931, godini potpunog raspada.
Počelo je sa bankarskom krizom u maloj evropskoj zemlji (Austriji). Austrija je pokušala da reaguje spasavanjem banaka – ali je vrtlog troškova spasavanja doveo u pitanje solventnost same države. Nevolje Austrije nije trebalo da budu dovoljno velike da bi mnogo uticale na svetsku ekonomiju, ali u praksi, stvorena je panika koja se proširila svetom. Zvuči poznato?
Ključna pouka 1931, međutim, odnosi se na opasnost političke abdikacije. Snažnije evropske vlade mogle su da pomognu Austriji da reši svoje probleme. Centralne banke, pre svega Banka Francuske i Federalne rezerve, mogle su da učine mnogo više i da umanje štetu. Ali niko sa dovoljnim ovlašćenjima nije sa na to usudio; svi koji su mogli i morali da se angažuju rekli su da to nije njihova odgovornost.
I to se ponovilo, i u Evropi i u Americi.
Prvo, zamislite kako su evropski lideri mogli da postupe u slučaju bankarske krize u Španiji. (Zaboravite Grčku, koja je praktično izgubljen slučaj; u Španiji će se rešavati budućnost Evrope.) Kao i Austrija 1931, Španija ima zadužene banke kojima je očajnički potreban kapital, ali se sada solventnost španske vlade, poput austrijske tada, dovodi u pitanje.
Šta bi onda evropski lideri – kojima je u interesu ograničavanje španske krize – trebalo da rade? Izgleda očigledno da bi zemlje poverioci, na razne načine, trebalo da preuzmu deo finansijskog rizika španskih banaka. Ne, Nemačkoj se to neće dopasti, ali kada je u pitanju sam opstanak evra, malo finansijskog rizika ne bi trebalo da bude preveliki problem.
Ali ne. Evropsko „rešenje“ bilo je da se pozajmi novac španskoj državi, i da se kaže vladi Španije da spasi svoje banke. Finansijskim tržištima nije dugo trebalo da shvate da se ovim ništa ne rešava, i da Španija tako samo upada u veće dugove. I evropska kriza je sada dublja nego ikad.
Međutim, ne treba ismevati Evropljane, budući da se neki naši političari ponašaju jednako neodgovorno. Ne govorim samo o republikancima iz Kongresa, za koje bi se reklo da svesno pokušavaju da sabotiraju privredu.
Hajde da, umesto toga, govorimo o Federalnim rezervama. Fed ima takozvano dvostruko zaduženje; trebalo bi da radi i na stabilnosti cena i na punoj zaposlenosti. Prošle nedelje Fed je objavio poslednji niz ekonomskih projekcija, koje govore da će omanuti u oba svoja zaduženja, sa inflacijom ispod planirane i nezaposlenošću daleko iznad planirane, za mnogo narednih godina.
Ovo je užasna perspektiva, i Fed to zna. Ben Bernanke, šef Feda, upozorio je konkretno na štetu koju Amerika trpi zbog nezabeleženog nivoa dugoročne nezaposlenosti.
Šta onda Fed predlaže da uradimo u vezi sa tim? Skoro ništa. Istina, prošle nedelje je najavio neke mere koji će navodno podstaći ekonomski razvoj. Ali mislim da se slobodno može reći da svako ko i najmanje poznaje situaciju smatra ove mere smešno nedovoljnima – to je apsolutno najmanje što je Fed mogao da uradi kako bi izbegao optužbe da ne radi ništa.
Zašto Fed odbija da deluje? Ja mislim da je uplašen od republikanaca iz Kongresa, da je uplašen da će učiniti nešto što bi se moglo protumačiti kao politička pomoć predsedniku Obami, to jest, bilo šta što bi moglo da pomogne privredi. Možda postoji neko drugo objašnjenje, ali činjenica da je Fed, poput Evropske centralne banke, poput američkog Kongresa, poput nemačke vlade, odlučio da izbegavanje ekonomske katastrofe prepusti nekom drugom.
Ništa od ovoga ne bi moralo da se dešava. Kao i 1931, zapadne države imaju sve resurse da spreče katastrofu, kao i da obnove prosperitet – a imamo i tu prednost što znamo mnogo više od naših predaka o tome kako nastaju depresije i kako ih zaustaviti. Ali znanje i resursi nisu od koristi ako njihovi vlasnici odbijaju da ih upotrebe.
A izgleda da se upravo to događa. Temelji svetske ekonomije nisu, sami po sebi, u toliko strašnom stanju; međutim, praktično sveopšte abdiciranje od odgovornosti je ono što mene, i mnoge druge ekonomiste, ispunjava sve većim strahom.
The New York Times, 25.06.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 30.06.2012.
