Poređenja su bila neizbežna i ponižavajuća i nismo dugo čekali na njih. Mandat Liz Truss od 44 dana, koliko je proteklo od pobede u trci za vodeću poziciju do podnošenja ostavke, bio je kraći od životnog veka ženke komarca (56 dana) ili crvenih krvnih zrnaca (155). Henri VIII je više proveo u braku sa Anom od Kleva – 185 dana – a čak je i Andrew Neil izdržao 56 dana u GB News. Najbolnije je poređenje između 53 dana provedenih u borbi za osvajanje mesta premijerke i broja dana koje je provela na toj funkciji. Tokom kampanje je pokazala toliki manjak kontakta sa stvarnošću da su mnogi novinari zaključili da je nemoguće da zaista misli to što govori. Možda podilazi predrasudama krajnje desnih reakcionara čija podrška joj je potrebna za pobedu? Ali pokazalo se da je sve što je govorila i mislila. Zapanjujuća je pomisao da iko može da poveruje u ostvarenje takvog plana.
Detalji nove trke za popunjavanje upražnjenog mesta nisu sasvim jasni, ali sudeći po saopštenjima Grahama Bradyija za to će biti dovoljna jedna sedmica, uz dodatne konsultacije partijskog članstva i postavljanje visokog praga za kandidaturu od 100 potpisa podrške ostalih članova parlamenta. Zadatak je krunisanje novog lidera, možda Rishija Sunaka. Ipak, proces neće biti nimalo jednostavan; već su se pojavili i drugi kandidati, a Sunak ne uživa nepodeljenu podršku partijskog članstva. Nad čitavim procesom nadvila se i senka Borisa Johnsona. Ne treba da nas iznenadi to što se Johnson ponadao povratku u Churchillovom stilu. Ali on je još uvek veoma nepopularan i pod istragom komisije za privilegije, pa se još razmatraju mogućnosti njegove suspenzije i opoziva. Neki od članova parlamenta su zapretili da će preći na drugu stranu ili se povući ako se on kandiduje.
Truss je pobedila iz razloga koji će otežati izbor njenog naslednika: Konzervativna stranka je ekstremno podeljena, za sobom vuče posledice 12 godina lošeg upravljanja zemljom, a na okupu je drži pre svega ambicija da opstane na vlasti, više nego jasna ideja o tome šta bi s tom vlašću trebalo raditi ili spremnost za rešavanje problema koje je sama proizvela. Truss nikada nije bila omiljena među torijevcima, ali nametnula se kao predstavnica ultralibertarijanskog kulta tačerizma koji je probudio nostalgiju kod nekih članova partije, a koji je sada konačno i zauvek izgubio privlačnost (ili možda nije).
Politika vođena posle perioda stroge štednje i iskustvo brexita ideološki su podelili partiju. U njoj još ima zagovornika mera štednje – ističu se Sunak i Hunt – ali mnogi od glasača iz 2019. gladni su, neki i doslovno, darežljivije države. Nekima je bliska ultrareakcionarna socijalna politika kakvu propovedaju bespotrebno okrutne, inače neupadljive, Suella Braverman i Kemi Badenoch. Ipak, mnoge od glasača koji su pre više od jedne decenije doveli Camerona na vlast takve politike danas odbijaju.
Ovaj spektakl nepromišljenog libertarijanizma koji se ruši u dodiru sa stvarnošću bio bi zabavan da ne moramo da živimo sa njegovim posledicama. Više nije izvesno ni kako današnji konzervativci zamišljaju konzervativizam: koje aspekte stvarno postojećeg britanskog društva (umesto erzac viktorijanskih fantazija) žele da sačuvaju? Gde su po njihovom mišljenju uzroci današnjih problema u zemlji? Laki i besmisleni odgovori – neprijatelji brexita, dekadentna kritička teorija rase ili raskalašnost velikih gradova – nalaze pristalice samo među idiotima od kojih su neki iskreni i opasni, a ne samo cinični. Ali to su fikcije koje ne mogu izdržati pritisak stvarnih problema koje donosi zima. Ozbiljno promišljanje kakvo nam je potrebno ima veće izglede na strani opozicije, zbog čega je malo verovatno da će ga u dolazećim sedmicama biti u redovima torijevaca, čak i ako bi se u partiji našao neko sposoban za taj zadatak.
Zima će se pridružiti već postojećim problemima – inflacija, cene energije i problemi snabdevanja, geopolitička nestabilnost, problemi u industriji, propadanje zdravstvenog sistema – koji su bili očigledni i na početku epizode sa Liz Truss, a sada nose uvećani rizik jer će država nastaviti da se zadužuje a valuta nastaviti da pada. Britanija već mesecima praktično nema vladu i krajnje je neizvesno hoće li naslednik Liz Truss uspeti da se uzdigne iznad sukoba partijskih frakcija i posveti neodložnim problemima u zemlji. Među novinarima i političarima raširena je fantazija da je politički haos u 21. veku kratkotrajna aberacija i da nas stabilne vlade kakve pamtimo s kraja 20. veka čekaju iza ugla – čim nađemo pravog lidera. Ali nije tako. U doglednoj budućnosti očekuje nas niz preklapajućih kriza takvih razmera da će za njihovo rešavanje biti potrebni ljudi natprosečne imaginacije i sposobnosti.
Osnovna demokratska pristojnost nalaže raspisivanje opštih izbora, budući da se vladajuća partija veoma udaljila od izvornog programa na kome je izabrana i malobrojnost onih koji biraju ko će upravljati zemljom. Ali pristojnost, moral i dostojanstvo ovde nisu od značaja: torijevski premijer koji bi predložio raspuštanje vlade žrtvovao bi veliki deo sopstvene partije u parlamentu i svoj liderski položaj. Koliko god to trenutno bilo poželjno, malo je verovatno.
Ni govor Keira Starmera, koji je ostao u senci spirale smrti Konzervativne stranke, ne uliva nadu: obećao je povlačenje Zakona o sindikatima iz 2016 – jednog od najrestriktivnijih u Evropi, kako se hvalio Tony Blair – i naglasio da će haos u ekonomiji biti veliki teret za buduću laburističku vladu. „Neće biti lako… Moraćemo da nastupimo kao partija zdravog novca“. Starmer će verovatno pobediti na sledećim izborima sa najvećom razlikom u korist laburista od Blairovog dolaska na vlast 1997. Ta većina se ne bi smela prokockati unapred, jer su naši problemi zaista epohalni.
James Butler, London Review of Books, 21.10.2022.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 24.10.2022.
Srodni linkovi:
Timothy Garton Ash – Sunakova era i kraj zabluda o brexitu
The Times – Torijevcima je potreban poraz
