„Neću da vam govorim šta da radite, šta da mislite ili kako da živite“, rekla je Liz Tras na konferenciji Konzervativne stranke. „Kada vlada preuzme preveliku ulogu ljudi se osećaju malima“. Konzervativci se već dugo zalažu za „malu državu“, nenametljivu vladu i veće individualne slobode. Međutim, zagovornici male države su selektivni kada procenjuju ko bi trebalo da ima koristi od skromne vlade. Apeli bankara koji bi da ukinu limit na svoje bonuse ili biznismena koji žele manje zdravstvenih i bezbednosnih regulativa verovatno će biti uslišeni. Ljudi koji se bore za veće plate ili mizernu socijalnu pomoć doživeće poraz.
Tokom leta smo imali talas štrajkova različitih radničkih grupa kojima je dosta mera štednje i stagnacije plata i koje brine pad realnih primanja u vreme visoke inflacije. Ove jeseni i zime verovatno nas čeka još više štrajkova.
Torijevci se poslednjih godina predstavljaju kao partija koja podržava radničku klasu. To važi samo ako radnici igraju dodeljenu ulogu poslušnih, nesolidarnih i konzervativnih ljudi. Čim krenu u kolektivnu akciju za odbranu svojih prava i životnog standarda ili se usprotive nekoj vladinoj politici, radnici postaju neprijatelji. Prvi odgovor vlasti na ovogodišnju seriju štrajkova bila je pretnja još većim ograničenjima sindikalne aktivnosti.
Britanija već ima restriktivnije sindikalne zakone od bilo koje napredne demokratske zemlje. Od 1979. do 1998. torijevci su doneli 7 antisindikalnih zakona čije odredbe obuhvataju zabranu sekundarnog piketiranja,1 zabranu političkog štrajka, nametanje strogih restrikcija pre početka štrajka, ukidanje sindikalnog imuniteta, čime je poslodavcima omogućeno da izdejstvuju sudske zabrane ili otpuste štrajkače koji preduzimaju neprijavljene akcije.
Od 2010. donet je novi niz zakona kojima se ograničavaju radnička prava, kao što je uvođenje taksi za one koji podnose žalbe sudu za radne odnose. Takve naknade su, prema navodima Instituta za prava zaposlenih, „postavile novčanu prepreku pravdi za desetine hiljada ljudi“, što je do 2017. dovelo do pada od 80% u slučajevima polne diskriminacije.
Tokom poslednjih 40 godina zakonodavstvo je omogućilo državi da se upliće u živote radnika kako bi se potkopali kolektivno pregovaranje i mogućnosti za štrajk i izražavanje solidarnosti. Mada su većinu ovih zakona doneli konzervativci, laburisti su ih uglavnom prihvatali. Toni Bler je u kampanji 1997. insistirao da će „bitni elementi sindikalnog zakonodavstva iz 1980-ih ostati na snazi“. Tako je i bilo.
Različite vlade su žestoko intervenisale u živote siromašnih i tražilaca socijalne pomoći, kao da ne zaslužuju ni crkavicu koja im se udeljuje. Tokom protekle četiri decenije pooštreni su kriterijumi za dodelu beneficija, od kojih su mnoge uslovljene sve složenijim zahtevima „radne dostupnosti“, što je desetine hiljada ljudi gurnulo u loše plaćene poslove pod jezivim uslovima, u skladu sa težnjom da se stvori „fleksibilnije“ tržište rada.
Socijalni programi usmereni na zapošljavanje ljudi koji primaju pomoć, od Nju dila novih laburista do „čvrste ruke“ Džordža Ozborna i obaveznih radnih aktivnosti, osmišljeni su na tragu planova o „radnoj pomoći“ primenjenih najpre u Americi, a naročito pod uticajem ideja politikologa Lorensa Mida. Prema Midu, pravi problem siromašnih i nezaposlenih nije nedostatak mogućnosti za posao, već njihovo ponašanje, nedostatak osnovnih građanskih vrlina i odsustvo želje za rešenjem svog položaja.
Takav odnos prepoznajemo i u nedavnoj izjavi direktora konzervativne partije Džejka Berija da bi građani suočeni sa višim računima za energente trebalo da traže „novi posao“ ili „veću platu“. Takođe i iz zahteva bivšeg ministra finansija Kvasija Kvartenga da se ljudima koji primaju pomoć smanje isplate ukoliko se proceni da nemaju dovoljno radnih sati ili da ne traže posao dovoljno prilježno. Za one koji podnose zahtev za pomoć „mala država“ znači šokantan rez u realnim iznosima beneficija, kroz mere kao što su zamrzavanje beneficija i ograničavanje pomoći na dvoje dece. To onda postaje veoma velika država koja uništava živote mnogim ljudima.
Vladina imigraciona politika je još jedan primer toga. Tereza Mej je 2012. pokrenula vladin program „neprijateljskog okruženja“, koji je lekare, nastavnike, stanodavce i radnike u javnom sektoru pretvorio u državne uhode zahtevom da notiraju i vrše pritisak na sve potencijalne „ilegalne imigrante“, koji nemaju pravo na posao, stanovanje, zdravstvenu zaštitu, bankovni račun i druge beneficije. Program je rezultirao „sveobuhvatnim napadom“, kako je to opisao advokat Kolin Jeo, gde su „ne samo migranti, već i pripadnici etničkih manjina sa zakonitim prebivalištem, pa čak i oni sa britanskim državljanstvom, postali kolateralna šteta“. Kako se otkrilo tokom skandala Vindraš, mnogi britanski građani ne samo da su izgubili posao ili im je uskraćeno lečenje, već su i deportovani sa zabranom ulaska u državu u kojoj su proveli ceo svoj život. San nove ministarke unutrašnjih poslova Suele Breverman da vidi avion za Ruandu krcat deportovanim ljudima sumira okrutnost konzervativaca i njihove male države.
Zatim je usledio kovid. Tokom pandemije je nametnut nivo policijskog nadzora bez presedana. Država je ispitivala granice onoga što je društvo u jednoj demokratskoj zemlji spremno da prihvati.
U jeku pandemije, vlada koja „neće da nam govori šta da radimo, šta da mislimo ili kako da živimo“ je donela zakon o policiji, kriminalu, izricanju kazni i sudovima, jedan od najsurovije neliberalnih zakona poslednjih godina. Policija sada može da spreči demonstracije za koje smatra da će biti previše bučne ili da će izazvati „ozbiljan poremećaj“, čija je definicija u rukama ministra unutrašnjih poslova. Vlasti mogu da zabrane demonstrantima da se vežu za drugu osobu ili objekat i da izdaju „naredbe za sprečavanje ozbiljnih poremećaja“, zabranjujući građanima da protestuju.
Takozvana mala država takođe je neizbežno država sa visokim stepenom prinude, koja se svom silom obrušava na one koji se bore za svoja prava i one za koje se smatra da ne pripadaju ovde ili da im nedostaje „građanska vrlina“.
Nije to diskusija o maloj ili velikoj državi. Tu je zapravo reč o tome koga će država izložiti prinudi, a koga će podržati. Čini se da je odgovor Liz Tras dovoljno jasan.
The Guardian, 09.10.2022.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 19.10.2022.