Ponekad se tvrdi da je uticaj religije na privredu pozitivan zato što su ljudi i preduzeća skloniji moralnom ponašanju, a to bi trebalo da vodi većoj kooperativnosti, povećanoj socijalnoj osetljivosti i manjoj korupciji. Uz to, neke bi religije trebalo da podstiču štedljivost, a ne potrošnju, što bi trebalo da obezbedi relativno ubrzan privredni napredak.

Najpre, nije nevažno da li zemlja ima jednu dominantnu ili čak državnu crkvu. Konkurencija među crkvama utiče na neka od navedenih pozitivnih karakteristika. Uz to, odvojenost države od crkve smanjuje korupciju. Mnogo je, međutim, teže utvrditi postojanje pozitivnog uticaja crkava ili vere uopšte na moralnost ponašanja. Ideja, koju neki ekonomisti misle da mogu da podrže empirijskim istraživanjima, jeste da vera podstiče ljude da imaju poverenje jedni u druge, a to smanjuje troškove ugovaranja i poslovanja, što bi trebalo da ima pozitivne privredne posledice. No, ako se pažljivije stvari posmatraju, poverenje je potrebno i kod poslova zasnovanih na korupciji; zapravo privredni odnosi zasnovani na poverenju znaju da budu neefikasni, ako je potrebno obezbediti izvršenje nekog ugovora ili posla.

Potom, društvena nejednakost je najveća u nekim veoma religioznim zemljama. Hrišćanske se crkve ističu u kritici kapitalizma zbog nebrige za slabe i siromašne, ali te crkve su često dominantne upravo u zemljama gde najgore prolaze slabi i siromašni. Zapravo, o brizi za slabe nema mnogo smisla govoriti jer mnoge crkve nisu poznate po brizi za ljudska prava.

Konačno, štedljivost je, po Veberu, kapitalistička vrlina, te je zaista teško ustanoviti neku jaču vezu između hrišćanske ili bilo koje druge religijske etike i sklonosti za rad i štednju. Zapravo, zbog kritike želje za sticanjem, crkve su ponekad prepreka privrednom napretku.

 
Blic, 18.11.2009.

Peščanik.net, 18.11.2009.